Симеон Пишчевић: Мемоари

Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића
генерал-мајора и каваљера Ордена св. Ђорђа

О његовом рођењу, животу, васпитању, учењу, почетку службе, пресељењу у далеку земљу, о војничким делима и о разним доживљајима његовим које му је донела срећа и несрећа. писао својом руком. А скупио из разних својих ранијих записа; довео до 1785. године.

Благонаклоном читаоцу

Увек сам желео да свом народу учиним неко добро и да му будем од неке користи, Увек сам о томе мислио и колико ми је било могуће то и у дело приводио. Написао сам једну књигу, пре ове, у којој се говори о српском народу, о српским владаоцима, царевима, краљевима, кнежевима и деспотима, као и другим догађајима из прошлости народа српског, и надам се да ће моји сународници тај мој рад примити као знак љубави. А сада, у овој књизи, говорићу о самом себи, и то не красноречива, него кратко и просто, онако како су се срећни и несрећни доживљаји у мом животу ређали један за другим.

Ова моја књига имаће три дела.

Први ће говорити о доживљајима моје ране младости, о моме школовању, и мојој служби у аустријској војсци - од почетка па до мог доласка у Русију.

I

Дошао сам на свет, како су ми родитељи казивали, 4. септембра 73. године. Отац мој Стефан, син Гаврила Пишчевића, потицао је из старе племићке породице, као што се из родослова јасно види. Имао сам браће и сестара и млађих и старијих. Било нас је четрнаесторо деце. Ја сам био четврти по реду. Од родитеља сам добио добро васпитање. Кућа у којој сам се родио била је у Славонији, у малом месту Шиду. То је место припадало тадашњој Подунавској ландмилицији. Мој отац је био капетан и заповедник тога места.

Ја сам био још одмалена, пре него што памтим за себе, по причању моје мајке, веома жив. Родитељи су ми се трудили да ме што боље упуте у науке и зато су ме већ у петој години почели учити читању и писању мога славенског матерњег језика. Имао сам учитеља код којег сам, с почетка, имао успеха као и сва друга мала деца. Азбуке сам се прихватио с вољом и, што даље, ишло је све боље. И тако сам дошао до своје осме године, а онда су ме родитељи одвели у град Петроварадински Шанац моме ујаку, вишем капетану Секули Витковићу, који се те године био ту доселио и примио команду над пуком Подунавске ландмилиције. У том граду била је школа, ради које сам био и доведен. У њој сам продужио учење матерњег језика, а затим прешао и на латински. Ту сам стао често побољевати, па су ме родитељи због тога вратили кући, где сам провео неколико месеци. Због болести сам доста изгубио у учењу, а нарочито у латинском. Али, како сам ускоро прездравио, наново су ме одвели у Петроварадински Шанац, па сам наставио где сам стао и успео да допуним и постигнем све што сам изгубио. У то време је мој ујак, виши капетан Секула Витковић, по службеној потреби, прешао био у престони град Беч, па су моји родитељи и мене с њиме заједно послали тамо ради немачког језика. Тамо ме је ујак дао у један пансион. Он се у Бечу задржао близу пола године, а кад је добио чин потпуковника, вратао се натраг кући, а ја сам ради учења остао тамо три године. Учио сам вредно и постигао у немачком прилично. Лако сам говорио, читао и писао, а уз то сам научио и играти и цртати. Учио сам и аритметику, а почео се и у геометрији сналазити. Међутим, мати ми се јако разболе од жалости што су јој деца, моја млађа браћа и сестре, помрла, и, како сам јој само још ја остао, послали су по мене и довели ме кући.

Мати се јако обрадовала моме доласку, а кад су још она и отац видели да већ добро владам немачким и да преводим разна немачка писма, као и наредбе које је мој отац добијао од команде, били су још радоснији. Тако ја проведем код куће четири месеца бавећи се читањем и писањем. За то време мати ми је мало прездравила и зато реше она и отац да ради усавршавања у започетим наукама не губим своје младе године и драгоцено време, па ме отац одведе у град Сегедин да ме упише у тамошњу гимназију, у којој су се предавале разне науке. Та је школа била под управом духовног реда званог пијаристи. На писмену молбу мога оца старешини школе да ме прими као ђака одговорено је да се у ту школу не примају господска деца друге вере сем римокатоличке и зато могу бити примљен само ако отац пристане да ја пређем у ту веру, иначе не. Мој отац се на то нашао веома увређен, и не знајући шта друго да чини остави ме у том граду једном немачком учитељу у пансион и врати се кући. Учитељ ми је био добар човек, и знао је све науке. Он ме је, ради усавршавања у немачком језику, највише учио и исправљао у правилном говору и писању, а исто тако ме је упутио и у све гране математике. Код њега сам био као код своје рођене куће. У том граду и код тог учитеља провео сам годину и по дана, а онда је дошао отац и одвео ме кући с намером да ме да на праксу у осечку тврђаву, у канцеларију врховног заповедника, ради изучавања судске и војне администрације на немачком језику. То је учинио због тога што ми, Срби, већ по својој природи, немамо ни за шта друго толико склоности колико за војну струку. И тако, да бих што пре започео своју војну каријеру, отац ме је, без одлагања, одвео тамо. (Та се тврђава налази у Славонији.) Кад смо стигли, отац се пријавио врховном заповеднику, маркизу де Гвадањију, и изјавио да би желео да ме приме на праксу. Чин за мене није никакав тражио. Тражио је само да тамо проведем извесно време, приватно и о свом трошку. Врховном заповеднику се то допало од мога оца, па је обећао да ће му учинити по вољи.

Истога дана повео ме је отац у канцеларију главног директора, који је водио судску и војну администрацију. Звање и име му је било хофкригсратконцепист фон Малер (тај се чин тамо много цени, а значи: виши секретар војног савета). Тога господина је мој отац поодавно већ познавао. И њему је саопштио своју жељу и додао да је врховни заповедник већ упознат с тиме, а уз то је замолио главног директора да ме прими на стан и храну, јер, пошто он управља канцеларијом, ја бих, станујући код њега, најбоље ушао у послове. За ту његову доброту отац би му, вели, био врло захвалан и сматрао би га целога живота за свог пријатеља. Тај господин је очеву молбу с готовошћу примио и узео ме к себи.

После тога стигла је наредба од врховног команданта да се примам у службу, и мој се отац сав радостан вратио кући.

Господин фон Малер ме је држао не другачије него као свог најрођенијег, и ја сам много користи, у свом учењу, од њега видео. Јели смо увек за истим столом, а соба ми је била одмах поред његове. О празницима ме је увек водио врховном заповеднику, и дешавало се толико пута да сам тамо остајао на ручку или вечери. Често ме је водио и увече кад пође некуд, код тамошње господе, или на бал, а поне" кад о празницима и изван града, у природу, где су и друга господа долазила на провод. На тај начин давао ми је прилике да се научим опхођењу с људима и да се тако просветим.

Отприлике после годину дана господин фон Малер добио је наређење да иде у Беч, где му је било дато друго, више место, што он и учини.

Ја сам га испратио до прве станице, а он ми је уз пут говорио: "Ја", вели, "драги мој Симеоне, одлазим, пи сам још не знам куда, али овамо се више зацело нећу вратити и зато те", вели, "саветујем да о мом одласку обавестиш оца па он нека одлучи шта је боље: или да те остави у канцеларији или да те води кући."

И тако, испративши мога господина фон Малера и опростивши се од њега са сузама, вратим се у град и напишем оцу да сам сам остао и да је господин фон Малер отишао у Беч. После неколико дана дође отац и рече да ће у рат против Француза и да је рад и мене са собом да поведе.

Истога дана отишао је врховном заповеднику да му захвали на великој милости и да му каже да иде у рат на Французе и да намерава и мене да поведе са собом.

"Нека ми," рече, "син види света а, и иначе, већ према нама својственој природи, не остаје му друго него да се почне привикавати на војну службу и тако започне своју каријеру."

Врховни заповедник похвали веома ту одлуку мога оца и разреши ме дужности.

Ускоро после тога, исте те 1744. године с пролећа, поче се сакупљати царска армија, излазећи из својих зимовника, под командом принца Карла Лотариншког. У тој војсци био је и један пук Подунавске ландмилиције.

Да задовољим радозналост читаоца, описаћу каква је војска тада била. Та Подунавска ландмилиција имала је две хиљаде војника, пешака, али цела није ишла у рат. Велики део војске остао је на својим местима да чува границу од турске стране. У рат је пошло свега осам стотина људи. Истина је да су то били одабрани људи, али нису сматрани као редовна војска, иако су боље подносили војне тегобе од других. Они су имали своје сопствене униформе, пушке и муницију, и одржавали на свој трошак све те ствари у реду. Према својим привилегијама били су слободни од пореза, али су зато као војници били дужни да сами себе издржавају - на шта су они најдраговољније пристајали. Осим пушке и муниције имали су још и сабљу, два пиштоља који су им висили, у малој кожној футроли, с леве стране о појасу, и нож пола аршина дуг. Све се то одржавало у највећем реду. Сваки је над својим стварима водио надзор и сјајем свог оружја поносио се један пред другим.

Униформе су им биле обичне; у њима су и код својих кућа ишли, али биле су доста добре, и све истога кроја и боје. На глави су носили црне чакове, са кратким опсеченим крилима; неки официри имали су та крила оперважена сребром. И мој први чаков био је такав, само, ја сам на њему имао и белу перјаницу. То је тако лепо изгледало да је свако ко год је имао могућности гледао да тако нешто и сам. себи набави. Али, било је официра и са клобуцима.

Кад су Французи, у борби, први пут видели ту славонску војску и Тренков пук састављен од шумских разбојника, назвали су их пандурима, и то им је име и остало. После су их и други, не знајући право значење те речи, тако називали. То је, међутим, била грешка, јер реч пандур заправо не означава војника. Пандури се држе у Славонији у цивилним надлештвима за чување страже по тамницама, за прикупљање пореза, провијанта и фуража, а по селима их и спахије држе као ноћне стражаре. И они носе сабље, пушке и пиштоље и исто одело као и војници. Уосталом, у Славонији се сви људи тако облаче.

А сад да се опет вратим натраг и да кажем нешто о поласку у рат нашег пука, који је био под командом Вука (или Волкана) Исаковића.

Пошли смо с пролећа те године, као што сам већ рекао. Свима четама је било одређено зборно место; и мој се отац са својом четом журио да стигне у одређеном року; водио је и мене са собом. Кад су се чете нашле на месту, мајор је извршио смотру и наредио да се наш пук назове Славонско-подунавски пук. Затим је издао потребне наредбе, и наш се пук кренуо.

Једнога дана, за време одмора, повео ме је отац мајору и представио с речима: "Ово је," вели, "мој син. Он је досад учио, а сад сам га, ето, повео у рат као добровољца - нека види света и нека научи штогод из војне службе и ратовања; нека се привикне послу којим се и ја бавим. Ја вам га, ето," рече, "препоручујем и молим да га примите у пуковску канцеларију за писара, а способан је и за друге послове у пуку који се нареде."

Мајор је молбу мога оца лепо и благонаклоно примио, захвалио му се на поверењу, обећавајући да ће ми у свакој прилици бити на помоћи. Онда се обратио мени на немачком, питајући умем ли говорити тим језиком; ја сам одговорио да умем и да сам спреман да извршавам сва његова наређења. Затим је одмах наредио да се позове пуковски коначар, који је био Немац, и рекао му да ме узме код себе у канцеларију за писара. Коначар ми је почео давати да израђујем табеле, стискове и све друго што је требало за припрему главне смотре. Од Печуја нисмо били далеко, а тамо нас је очекивао комесар (који се презивао Клајн) да изврши смотру. Марширајући једнако изишли смо били већ из Славоније, прешли Драву, ушли у Мађарску и приближили се граду где ће се одржати смотра.

Ја сам врло пажљиво преписивао табеле и спискове које сам добијао на рад, и коначар је мојим рукописом био врло задовољан. Хвалио га је и показивао мајору. Док смо полако марширали, припремили смо све потребне списе и приближили се Печују.

Кад смо стигли у Печуј, мајор се јавио комесару, а комесар је наредио да се људи распореде на конаке.

Сутрадан је изишао пук ради смотре на одређено место. Мајор је био испред пука, на коњу, а на десном крилу стајао је сто и на њему сви потребни списи. Мало касније дојахао је комесар на коњу и, кад се већ био приближио, мајор му је одао почаст ударањем у добоше.

Комесар је сјахао с коња, пролазио кроз војничке редове и, изишавши на десно крило, сео за сто са клобуком на глави. Сви остали су око њега стајали гологлави. Касније је ипак понудио мајора, као команданта пука, да седне. (Комесар у аустријској војсци, колико ја знам, има за време смотре нарочито велику власт.) За све време док је седео за столом држао се врло охоло и показивао у сили и власти као да је владар.

Смотра нашег пука почела је прозивком. Прво \ч наступила мајорова чета, а кад се ова уклонила, дошла је на ред чета мога оца, као вишег капетана. Али како у то време четни писар није био на лицу места, јер је по обичају био послан да за -пук припреми коначиште и фураж, није имао ко да изврши прозивку. У тај час ја сам баш стајао близу стола и мајор ми рече: "Узмите списак вашег оца и почните прозивати људе."

Ја сам тако и урадио и започео прозивку, а кад је дошло до имена четног писара, комесар се окрену мени и запита: да ли сам ја тај. На то питање мајор устаде и рече да је писар послан да припреми коначиште, а за мене рече: "Тај је млади човек син тога господина капетана. Отац га је повео у рат као добровољца да се упута у ратовање и да види света."

Господин комесар похвали мога оца због тога и, подигавши мало клобук, рече: "Желео бих да се на вас угледају", рече, "и сви други ваши сународници." Затим се окрете мајору и запита га говорим ли ја немачки. Мајор му одговори да умем и говорити и писати и показа му спискове које сам ја радио. Комесар погледа мој рукопис и допаде му се, па поче са мном разговарати и питати где сам учио. Ја му кажем да сам учио у Бечу и другим градовима. Њему се мој одговор допао, па запита мајора која су места у нашем пуку слободна. Мајор му одговори да нема никаквог другог осим ађутантског. Онда се господин комесар окрете мени, подиже клобук и рече: "Честитам вам ађутантски чин" - и одмах ту у табели, у празној рубрици записа својом руком моје име.

Добивши изненада тај чин скоро сам се уплашио, нисам знао од чуда ни где стојим. Свег ме је ватра обузела. Једва сам дошао к себи и поклонио се господину комесару и мајору и захвалио се, и затим сам довршио прозивку.

Колико ми је тај чин, у мојим младим годинама, ласкао, толико ми је био и тежак. Зато је мој отац измолио од мајора да се писар чете више не употребљава за друге послове него да буде само мој помоћник. Мајор је пристао на то и наредио да тако буде. И тако сам ја с мојим помоћником, или још боље са мојим чиком, постао нераздвојан. Ја сам се од њега много користио. У ађутантском чину, у аустријској војсци, човек је морао бити са свима стварима упознат, како са канцеларијским и рачунским, тако и са војним, а понекад послужити и као аудитор у судским пословима. Писар је увек и свуда са мном ишао, а мој му је отац уз остало и јахаћег коња поклонио, јер је он с вољом служио, и, да се право каже, пријатељски ме поучавао и гледао да на почетку моје службе у мојим дужностима не буде вишта пропуштено. И тако сам ја и сам мало-помало у дужност улазио и упознао је.

По завршетку наше смотре у том граду, док смо још били у пољу, стиже нам слута тамошњег католичког арцибискупа, јављајући господину комесару да то вече сва господа официри изволе доћи арцибискупу и да је ом ради тога и послан.

Пук се разишао на коначиште, а ми хајде на вечеру. Дошли смо већ до двора; а комесар нашем мајору каже: "Треба", каже, "господину арцибискупу част указати, и, као што је уобичајено, пољубити му руку." Мајор о томе обавести и нас остале.

Ушли смо у кућу, арцибискуп нас је дочекао у сали; мајор му приђе руци, а за њим и ми други, али арцибискуп није дао да му се рука љуби, него нас је само благословио. Онда нас је повео у друге собе, да седнемо, и наставио разговор са комесаром и с мајором. Он је и српски знао, јер је у том крају много унијата, па зато арцибискупи који се тамо постављају морају и тај језик знати. Док се разговор о којечему водио, јело је изнето на сто и арцибискупу о томе јављено, те смо се дигли и пошли у трпезарију и поседали на одређена места. За то време, као и за време вечере, свирала је дворска музика састављена од разних инструмената.

После вечере прешли смо у другу собу, где нас је очекивао десерт и кафа, а кад се и с тим завршило, између осталих разговора господин комесар рече арцибискупу показујући на мене: "Овај је", рече, "млади официр данас унапређен" - и похвали мога родитеља што ме је повео у рат.

Похвали га и арцибискуп, па се окрете мени: "Ви сте", вели, "сада нови официр, па би требало и опрему да имате, и као дар приликом вашег ступања на нову дужност поклањам вам јахаћег коња" - и нареди да се коњ доведе. То је био један зеленко, омален али добар и издржљив, и ја га са захвалношћу примим. Код арцибискупа смо остали до дубоке ноћи, затим му се захвалили и отпратили сви господина комесара до његовог стана, одакле су се официри разишли на ноћишта, а ја и мој отац отпратили смо мајора до куће.

За сутрашњи дан мајор је издао наређење да и тај дан проведемо на одмору, с тим да се сви војници придржавају реда и да се према својим. домаћинима учтиво понашају. Ја сам наређење записао у своју књигу па отишао у канцеларију и саопштио га окупљеним сержанима, обишао затим комору и стражу па отишао на ноћиште.

Сутрадан рано, пре шест, дошли су сержани рапортирајући да је све у реду; затим сам и ја мајору поднео рапорт. Мало после приступили су мајору и други официри обавештавајући га о разним потребама у вези са својим четама. Затим смо пошли по граду, где је по дућанима сваки куповао што му је требало. Ја, видећи у једном дућану белу перјаницу, замолим оца да ми је купи, и он ми то задовољство није ускратио. Чим сам узео перјаницу, заденуо сам је за чаков и сматрао да ништа лепше ни згодније од ње не може бити.

Пред вече, истога дама, издата је заповест да се сутрадан наставља марш - и све се, као и обично, за то припремило.

Ујутру рано ударе добоши и пук крене. Мајор је још свратио господину комесару, који је хтео рано да изјаше другим путем у сусрет пуковима у маршу. Мој отац, као виши капетан, предводио је пук. Двапут смо се у маршу заустављали очекујући мајора, али како га није било, ми смо се и без њега по коначиштима разишли. Касније је и мајор стигао, и ја му поднео рапорт: да је марш у реду текао и да је пук већ на ноћишту. Примим затим наредбу за сутрашњи марш, предам је сержанима и одем у свој стан. Тако смо промарширали кроз Угарску и дошли до Штајерске. Први град у који смо ушли био је Радгона. У том смо граду имали одмор, а онда смо опет наставили даље.

Штајерска је врло брдовита земља, али, поред свега тога, пут је добар. Саграђен је, очевидно, у, давнашња времена. Људи се по њему возе, без икакве опасности, тешким колима куда коме треба. Пут иде кроз брда, а где су стене сметале, уклањане су барутом и пут поравњаван. Између тих брда тече Мура, коју смо понекад преко дана прелазили по четири-пет пута. Она у великим окукама и завојима тече кроз места кроз која иде и главни друм. Због тих окука подигнути су камени мостови са високим луковима, да бродови могу слободно пролазити.

У Штајерској има врло много шума и ливница гвожђа. У њима се гвожђе обрађује помоћу машина које креће вода. Ја сам толико пута ишао да гледам како се тамо ради. Куд год уђеш изгледа ти као да си, што се каже, упао у пакао, јер ватре су страшне, а угаљ само пршти. Радници су сви у оделу од коже и црни као ђаволи. Лупа и бука ужасна, и ко је ту од наших први пут ушао, од загушљивог ваздуха и врелине добијао је главобољу. И мене је једаред заболела глава, па сам од то доба престао ићи. У там се ливницама ради врло добро гвожђе, а разносе га трговци по целој Аустрији, Угарској, Славонији и по другим крајевима те државе. Тамо се с великом вештином праве одличне косе, каквих нигде на другим местима нема. Одатле сваке године увозе трговци и у Русију велику количину тих коса. Трговци нарочито долази ради њих. Путују Мјуром у Драву, Дравом у Дунав, Дунавом, у Црно море, а одатле куда већ треба сувим путем.

Убрзо смо стигли у Грац, главни град Штајерске. Град је давнашњи, у њему су добро зидане зграде, а куће имају по три четири спрата. Он лежи изнад Муре у широкој долини између брегова. С једне стране изнад града стоји високо шиљато брдо, на којем је подигнута јака тврђава. Ту се понекад шаљу кажњеници: осуђени на робију. У то време био је тамо и српски племић Јосиф Јовановић, провизор. Он је окривљен да је као био у преписци с кнезом Кантакузеном, који је дошао из Русије. У том граду су и велики вашари и трговине са тамошњим производима, а нарочито са гвозденим израђевинама.

Штајерска ми се много допала. Пуна је шумског, здравог ваздуха; мочвара и баруштина уопште нема; вода је здрава и долази из брда; имају доста стоке. Коња ако и немају одвише, али су им од добре пасмине. Ја сам тамо видео како сељаци по четири ждрепца у плуг запрегну и земљу ору. За такве би ждрепце љубитељи добре пасмине у Русији платили и по двеста-триста рубаља. Жита имају довољно, поврћа свакојаког. Месо и друге намирнице продају по умереној цени. Само вина мало имају, у њему се једино осећа оскудица. Али и тај недостатак надокнађује тамошње одлично пиво, које се мени врло допало, па за вино нисам ни питао.

У Грацу смо провели три дана и ту ме је мој помоћник подсетио да би требало да водим дневник о свему: "Ви сте", вели, "почели служити, и на тој дужности може вам се десити да вас командант о чему запита, па да умете да одговорите."

Ја сам тај савет одмах примио, направио свеску и почео водити дневник. Уносио сам у њега све што год сам видео и све што год се десило, и маршеве и одморе, где смо све били, кроз која смо места и крајеве пролазили. Писао сам о свему и свачему. Тога се на крају накупило много и свеска ми се напунила. А после неколико година, писање ми је прешло у навику, па сам једнако писао о свему и свачему.

Тако ми се намножило тих свезака подоста, и ја сам у доколици стао да их прегледам и све из почетка читам и једну с другом да повезујем. Неке су биле већ иструлиле, друге се поцепале. Мени је жао било да их бацим, па сам почео полако да их преписујем. Направио сам нове свеске, које сам намислио сачувати. Мислио сам да ће то мојим потомцима, или коме већ другом, бита мило да прочита, Под старост ми се још више накупило тог материјала, а како сам у својој тешкој војничкој служби имао и значајних догађаја, сматрао сам да би штета била да све то остане незабележено - и тако је постала ова моја књига.

Све што је спадало у моју службу савесно сам извршавао и увек се старао да угодим своме команданту. Никад ништа нисам занемарио, а томе су много допринеле и поуке мога помоћника (о којем сам већ говорио). Тај ме је поштени човек јако волео, а и ја њега, тако да један без другога нисмо могли да будемо. Он је био Немац, звао се Јаков Хехер, а био ми је и помоћник и учитељ.

А сад да се опет вратим на наш марш кроз Штајерску.

Приближили смо се последњих неколико дана граници горње Аустрије и кад смо ушли у њу, видели смо једну сасвим друкчију земљу.

У тој земљи влада велико изобиље, има и вина. Прилично је равна, али има и брда. Брда нису висока, плодна су и пуна воћњака и вртова.

Кроз ту земљу смо марширали с великом радошћу. Ловили смо са хртовима зечеве, којих тамо свуда има у великом броју. Ја сам имао разне врсте паса, од којих сам неке добио док смо пролазили кроз Мађарску, а неке сам, опет, по ловачком обичају, премамио. Радост су ми причињавали кад сам јахао поред пука а они јурили за мном (по дозволи команданта). Ја сам увек тражио допуштење за лов од спахија кроз чија смо имања пролазили, јер тамо је забрањено животиње и птице самовољно убијати и са хртовима ловити. Ти су прописи тамо веома строги.

Ја сам имао у пуку другова, официра, који су били по годинама старији од мене, али сви су ме волели и сваки је желео моје друштво. Изјашемо тако, понекад, испред пука за време марша, па; јуримо, заигравамо коње, певамо, пушимо. Тамо сам и научио на лулу да пушим, због чега ме је отац не једном прекорео, јер у нашој породици пушача није било пре мене, а ја сам се ка дуван тако научио да ни дан-данас не могу без њега.

Често нам се на маршу, ноћишту, или одмору дешавало да нас позову тамошња господа, спахије. Примали су нас увек од срца, пријатељски. Понекад су због нас и балове приређивали и позивали на њих своју родбину и пријатеље из околине, па се ту понекад у лепом друштву и играло. Како сам ја умео с њима да разговарам, и како сам био добар играч, указивали су ми велику пажњу, а понегде смо се и уз плач растајали. Ласкали су ми да сам им мио и драг и изјављивали жељу да заувек останем с њима. Ту сам први пут осетио како ми, већ по природи људској, тече крв живље, али стид и младост моја чували су ме од сваког искушења. Доиста, ја сам био врло наочит: раст ми је био виши од средњег, лице бело, коса дуга, густа и црна као угаљ. Понекад су ме госпође преоблачиле у женско одело и утезале, а за време игре и забаве дешавало се да се млади момци заносе мноме мислећи да сам девојка. (Мало сам скренуо и погрешио описујући сам себе, а сад се опет враћам нашем маршу.)

Наш се пут, кроз горњу Аустрију, наставио кроз места, лепа и весела. Куће и палате господске, све зидане, баште с поврћем и цвећем на разне начине украшене: са статуама и мраморним и од простог камена, вешто исклесаним:, са водоскоцима из којих вода високо избија. Цела је земља уређена најлепше. Коју год ствар погледаш, свака ти се чини изванредна.

Приближили смо се граду Кремсминстеру. Тај град лежи у низини, на равнини, поред речице Кремс. Иако град није по обиму велики, има врло лепих зиданих кућа. С једне стране изнад града стоји брдо на ком је један велики манастир, искићен многим дивним украсима. У њему живе калуђери католичке вере, названи бенедиктинци, чији се старешина назива прелат (што одговара звању архимандрита). Град припада том манастиру, Нисмо му се ни две миље приближили кад се тек указа, а затим и стиже пред нас, прелатов изасланик, форстмајстор (што ће рећи старешина ловаца). Он је имао под собом сву околну земљу и шуме тога града и манастира, а управљао је и тамошњим зверињаком, рибњаком и риболовом. Он је јахао напред, а за њим четири ловца с пушкама, лепо и богато одевени. Кад нам је пришао, запитао је за старешину пука, а како је сам мајор испред пука јахао, он одговори да је он тај. Онда изасланик скиде са главе зелену сомотску капу, с белом перјаницом, изручи поздрав! од прелата, с молбом да не убијамо животиње и птице. После те молбе, мајор одмах нареди да се нико не усуди да пуца или, са хртовима зечеве да лови, и рече форстмајстору да он одговара, за манастирско имање и да никакве штете неће бити.

Наши официри који су имали хртове нареде одмах да се пси вежу. И ја сам наредио слузи да моје повеже јер, збиља, да их нису привезали, могло је бити много штете, пошто нигде нисмо могли видети толико зечева и најразноврснијих птица, ни толико стада јелена и дивокоза.

Форстмајстор, видећи како је мајор с њим љубазан, нареди својим ловцима да убију два фазана и да их донесу. То није било нимало тешко, јер их је около и по земљи и на дрвећу било премного. Ловци су тог часа, по заповести, донели пар фазана, а форстмајстор их преда мајору на поклон, па прешавши с нашим пуком око пола миље, опрости се с мајором и одјури са својим ловцима у град, а ми за њим, и кад смо у град стигли, разиђемо се по одређеним ноћиштима.

За сутрашњи дан добили смо наређење да се у том, граду одморимо.

То исто вече послао је прелат нашем мајору два калуђера да позову у његово име мајора и све официре за сутрадан на ручак. По том смо позиву сутрадан дошли у манастир око једанаест. У предњој соби дочекао нас је прелат веома лепо, увео нас у свој двор и понудио да седнемо. Изнета је кафа и ракија. Чим је ко хтео тим се и служио. Прелат је разговарао с мајором о разним стварима, о рату и о земљи из које смо долазили, и тако смо провели време до ручка.

Око један сат уђе један калуђер да јави прелату да је ручак готов и већ на столу. Прелат устаде и позва нас. Пошли смо за њим. кроз неколико соба, које су биле врло раскошно намештене (кад бих хтео да опишем све што сам тамо видео, имао бих много да напишем, али да тим не замарам читаоца, задржаћу се само на најглавнијем).

Кад смо ушли у салу, јела су већ била на столу. Судови су били сребрни, сто мраморан, дуг око два и по, а широк око два аршина. Стајао је на пет мраморних стубова израђених сразмерно и врло вешто. По њима су биле изрезане вијуге и цвеће. Тај сто смо разгледали кад је после ручка скинут чаршав. Преливао се у живим бојама у црвено, зелено, плаво, бело и жуто. Све је то било уметнички израђено. Глатка ивица стола, као длан широка, била је позлаћена. На средини стола, на самом средњем стубу, стајала је плитка велика округла чинија, скоро аршин широка, а око ње била је скоро за длан широка ивица подигнута увис. Тај обруч је био исто тако сребрн, а бранио је води да се из чиније излива. На средини чиније била је постављена цев која је улазила у онај средњи стуб испод стола, а на тој цеви био је причвршћен кит изливен из сребра. Он је представљао кита који је из своје утробе избацио пророка Јону. Сам тај кит, без чиније, како су казивали, био је тежак двадесет фунти. Крљушт на њему била је од злата и сребра. С унутрашње стране обруча стојала су спојена два танка кола, једно сребрно, а друго позлаћено, а на њима плаве кристалне позлаћене чаше пуне пива. Касније су и вино у њих сипали.

Тек што смо за сто сели, прелат покрену руком ону чинију и, наједаред, из китових ноздрва шикнуше два млаза. Били су танки као гушчије перо, а високи око два аршина, а исто тако и из зуба (из ушију су текла два нижа млаза, танка као конац). Сва та вода падала је у чинију. Чим би се чинија напунила, вода се сама изливала у стуб испод стола; после се није ни повећавала ни смањивала, а водоскок је непрестано избијао.

У сали је таваница била сва украшена сликама и златом. Све врло вешто израђено. Слике су представљале разне предмете из историје. Зидови су били истесани од камених квадрата, а у једном углу, где је био сто са јелом, стајало је једно мало мраморно корито изнад кога је била у зиду бакарна позлаћена цев, са славином. Кроз ту је славину текла хладна вода, и одатле су је у чаше сипали и на сто износили. У коританцету су се прале чаше, а вода је доле отицала. У тој истој сали око врата и прозора ивице су биле од разнобојног камена с великом вештином исклесане, а њихови крајеви глатки и позлаћени. Завесе на вратима и прозорима биле су скупоцене, са златним ресама, кићанкама и гајтанима. За време ручка црквене оргуље су свирале разне песме. Патос је био од орахових дасака, са умецима од другог разног дрвета.

Кад су после ручка свукли чаршав, видели смо сто, о ком сам већ говорио. Затим смо опет прешли у собу код прелата, где нам је био послужен десерт и кафа.

Мало после показао нам је прелат своју библиотеку и друге ствари, као и реткости. Тамо сам видео старо римско оружје, а исто тако и сваковрсне турске пушке, сабље, ножеве, седла и другу коњску опрему, заставе, разна турска одела и једног турског џина. Он је био убијен, кожа му скинута, учињена и испуњена. Тај је Турчин, као што је та прилика показивала, био скоро три аршина висок, а широк аршин у плећима. Глава му је била страшно велика, Те ствари донете су у манастир после турске опсаде и њиховог пораза пред аустријском престоницом, градом Бечом.

После тога прошли смо се по врту, који сматрам непотребно описивати, јер те прекрасне алеје, водоскоци, хладњаци, стаклене баште, статуе, биле су такве да би могле у свакој држави да служе на понос. Између осталог, видели смо четири мала рибњака. Један је с другим био у вези, само су их преграде раздвајале. Ограђени су били тесаним каменом. У средини првога рибњака стајала је једна мраморна статуа, која је приказивала Сампсона како разваљује чељусти лаву, а лаву из језика избија водоскок четири хвата високо. Вода из првог рибњака тече кроз ситно плетену решетку у други рибњак и испод земље отиче даље кроз олуке.

У та четири рибњака налази се разна најређа риба. Неке се сјаје као сребро, друге су црвене као крв, а неке су тамо само зато што се сматрају као реткост.

Поред тих рибњака стоји на мраморном стубу звонце на челичној опрузи и чим оно зазвони, рибе одмах испливају на површину и чекају, по навици, храну, коју одмах и добијају.

С обе стране тих рибњака стоје калдрмисане доста широке стазе за пролаз, поред стаза направљен је зид без стубова, заобљен према унутрашњој страни, а на његовој кривини при дну дивно су биле израђене историјске слике у бојама, са позлатом. На оба краја тог зида и у средини стајале су мраморне клупе.

У језеру, близу излаза из парка, живеле су разне водене птице, где су се и плодиле, а за лабудове су били направљени пловећи кавези од дасака, обојени зелено.

У том разгледању свега што је имало да се види, пало је и вече; ми се опростимо од прелата и одемо на ноћиште.

Сутрадан; марширали смо радосно и весело даље кроз горњу Аустрију и дошли до границе Римског Рајха, тј. земље курфирста, и стигли до прве кнежевине, Баварске, која се тада сматрала као непријатељска, јер је владајући кнез у гој земљи, Карло Албрехт, помоћу Француза био проглашен за владара и крунисан као Карло Седми - али он је убрзо умро.

Баварска већ није изгледала као Аустрија, иако су и тамо градови и варошице доста лепи. Народ у Баварској има изглед сиротиње, живи помало скучено и прилично оскудно. Жита немају сувише. Наилазили смо на брдовита места и на шуме. Путеви су им уски и незгодни, а ако сврнеш с главног пута, упадаш одмах у мочваре и блато. Таквим путевима стигли смо до тврђаве Енгемитат, која лежи изнад Дунава. Ту смо затекли подоста наше војске и пукова. Између осталих ту су била и два српска пука Потиске ландмилиције, један! пешачки, а други хусарски, под командом потпуковника Арсенија Вујића.

Убрзо је ту стигао и пешачки пук Поморишке ландмилиције, под командом мајора Ивана Хорвата, кога су и Шамов називали!. (Тим су га именом Мађари окрстили, по његовом оцу, који се звао Самуило.)

Ја сам свако јутро око десет сати одлазио у тврђаву генералу који је тамо био с командом, и командовао над свим пуковима, добијао од његовог ађутанта лозинку и односио дневне заповести своме мајору.

У тврђави Енгемитат није имало шта да се види. Али је то била важна тврђава и лежала на добром. месту. У њој је кула са сатом била веома лепа, а како је била и врло велика, служила је за војни магацин. Испод те тврђаве провели смо око две недеље, а затим смо одмарширали даље и преко Баварске се приближили другом кнежевству или херцегству Рајха, Виртемберг-Штуттартској земљи.

Домарширали смо близу престоног града те земље, Штутгарта. Тамо влада херцег Виртембершки, а раније је владао ћесарски фелдмаршал принц Александар Виртембершки, који је за време ћесара Карла Шестог био у Београду као врховни заповедник за Србију. Он је тамо и умро, а његова супруга, са својим сином, тада још малолетним, прешла је у своју земљу, Виртемберг, и тамо дочекала дубоку старост.

Херцегиња је, чим је чула да српска војска маршира, изишла, поред све своје старости, са својим већ одраслим сином, који је управљао том земљом, на пут којим је војска пролазила и чекајући у једном малом месту послала гласника нашим пуковима, молећи да јој командант учини посету. У то време није било нарочитог генерал-команданта, него су сами пуковски команданти водили своје пукове, по датој маршрути, на зборно место, на Рајни.

На тај позив пуковски команданти с неколико официра пошли су к њој.

Херцегиња је, за време свога боравка у Београду, знала да постоји Потиска и Поморишка ландмилиција, али, како ти пукови нису били под командом покојног херцега, она никог није из њих познавала. Знала је само Подунавске пукове. Али кад јој се наш мајор представио и рекао да је у оно време био поручник у Београду и да је почесто долазио, службено, код херцега, она га се одмах сетила и рекла како јој је мило што је дочекала да види те људе који су под командом њеног мужа служили, и обративши се мајору рече: "Ја вас никад не бих познала, јер сте већ остарили." Распитивала се и за друге официре, питала и за њихова презимена и за њихове чинове.

Мајор јој је на та питања о сваком одговарао, а кад је за мога оца казао да се зове Пишчевић, она је устала са столице, са речима: "О, боже! Да није од оних Пишчевића од којих је био крилни ађутант мога покојног мужа?" - а мајор и мој отац одговорише да јесте и да је поменути официр био моме оцу брат од стрица, и мој отац јој тада приђе и пољуби је у руку. Затим мајор и мене представи херцегињи и, показавши на мог оца, рече да сам и ја из те породице, да сам син тога господина капетана и да служим у пуку као ађутант. Онда сам и ја приступио и пољубио јој руку. Њена цела свита стоји и гледа у нас, а она, окренувши се своме сину и осталима, рече: "Видите ту господу! То су људи верни и достојни сваке похвале. Они су код мог покојног мужа били у команди и спрам нас су имали велике љубави и поверења, а мој муж, који им је био врховни командант, имао је за њих увек нарочиту љубав и лепо је о њима мислио."

Затим, окренувши се мајору и официрима, рече: "Ја овај дан, кад сам дочекала да видим те људе, који су нам увек били верни и послушни, сматрам за нарочито срећан дан" - и рече да се сећа још оних места у којима је тако радосно и срећно живела. И код тих речи код којих је сваки час спомињала херцега, свог покојног мужа., она и засузи.

Затим је изнето на сребрном послужавнику вино у чашама, и херцегиња, прихвативши једном руком послужавник од слуге, замолила је мајора и све официре да се послуже. Ми смо узели чашице и испили их у њено здравље. Кад нас је послужила, замолила нас је да поседамо. После смо устали, опростили се од ње и отишли у логор. - То је било после подне, пред вече.

Сутрадан нам је херцегиња дала на знање да је, пре свог одласка у резиденцију, намерна да уз пут сврати до вас, да види наш логор. Ми смо се били сместили испод тог местанцета у једној реткој шуми и имали баш одмор.

Кад је мајор обавештен да ћемо добити госте у логору, наредио је да све буде у реду: војска прописно обучена, али не у строју, него само да свака чета буде у свом кругу, без пушака и вољно.

Око десет сати изјутра херцегиња се довезла, застала испред наше јединице, изишла из кола са својом свитом, и, с њима у друштву, пошла по логору. Мајор је дочекао с официрима и провео је кроз чете између шатора.

Херцегиња је уз пут, где год је видела групу војника, застајала, гледала их и изражавала задовољство што их види.

Кад је одлазила и кад ју је мајор с официрима испратио до кола, рекла је мајору да је, у знак пажње, наредила комесару тога места да донесе у логор меса и пива за војнике, а за господу официре живинског меса, вина и ракије. С тим се опростила и наставила пут.

Један сат после тога ето ти комесара и све што је херцегиња наредила донето је у логор. Било је ту неколико говеда и оваца и буради с пивом, а за официре живинског меса, вина, ракије и разног поврћа.

Сутрадан смо наставили пут кроз ту земљу, приближили се Рајни, и пришли месту Штукштату. Око тог места била је поретка шума и у тој шуми логоровали смо око две недеље. Ту се искупио и авангардни корпус, којим је командовао генерал-лајтнант барон Бернклау.

Према нама, с друге стране Рајне биле су француске предстраже, а низ Рајну, за пола миље од тога града,, налазио се, према једном острву које је лежало близу непријатељске стране, француски шанац. У њему је било нешто пешака и два топа. Али како је на тој страни преко реке сва обала обрасла била великом шумом, нисмо могли ни видети ни сазнати колика је снага и број непријатеља. Зато је требало острво око ког је текао рукавац Рајне освојити, на њему, према Французима, ископати редут и поставити тамо један одред наше војске.

Ми смо то брзо и урадили. Прво се пребацио преко Рајне, ноћу, на чамцима, један одред наше ландмилиције, с лопатама, и заузео то острво. Како је и острво било у густој шуми, Французи нису ни приметили тај прелаз. Али кад су се наши приближили обали острва и почели копати редут, Французи су чули лупу и од своје стране отворили жестоку ватру из топова и пушака, трудећи се да нас омету. Али острво нису могли више повратити. Наши су заузети положај задржали.

Сутрадан је између наше обале и острва подигнут понтонски мост. Кад су Французи то видели, удвостручили су отпор, али, како је острво било доста дуго, а шума, пружала заклон, нису могли да спрече рад - и тако је мост постављен тога дана.

Преко дана наши нису могли копати редут. Војници су лежали на земљи и крили се иза дрвећа и спасавали се тако од непрестане француске ватре. Радили су више ноћу. Треће ноћи било је све већ готово, али смо изгубили преко двадесет људи, а исто толико је било и рањених.

Преко моста на острво се из логора сваки: дан слала смена одреду. Али до моста се морало ићи иза брежуљака заобилазећи десном страном. Право обалом није се смело ићи, јер је с наше стране обала била гола и песковита. И зато Французи нису никог пропуштали, него су гађали чим кога виде. Тако је неколико наших људи испрва страдало. Једанпут сам видео како је један пешадијски капетан погинуо. Био је послан с Неколико пионира да подигне мост преко једног поточића који се улива у Рајну, али, чим је стао на обалу и погледао на реку, од неколико метака један га је погодио у главу. И сваког ко се усуђивао да пројаше обалом пропраћали су мецима.

Једнога дана је мађарски хусарски пуковник Венцел зажелео да оде на острво и види тај наш редут. Пошао је тамо са својим ордонаисима на коњима. Коње су оставили код моста, а он је, са још двојицом, пошао преко моста пешке. Кад је дошао на редут, ходао је горе-доле и разгледао га, а како је у тај мах паљба престала, он се, не говорећи ником ништа, попео на врх редута. Шта је хтео да види, нико не зна. Тек одједном хитац га погоди и он се мртав свали, пред свима, у редут.

Ја сам молио свог мајора да и мене пусти с оцем, пошто је мој отац био одређен да иде тамо., па сам тај случај с пуковником сам баш видео. Видео сам. и како су га после однели на носилима са острва преко моста, метнули га на кола и одвезли у логор. - Сутрадан била му је сахрана, а после тога су му распродане све ствари на добош.

И мој мајор је хтео на острво, па је и мене са собом повео. Дао ми је и свог оседланог коња. Пошли смо лепо иза брежуљака до моста и гледали оданде како се врши смењивање одреда. Он се после предомислио и није хтео на острво, него смо се вратили у логор. Али место да пође истим путем којим смо дошли, он поче на јури право обадом, а ја за њим. Кад, преко реке меци н:а нас. Пало их је преко десет. Неки су ударили: коњма под ноге, а неки су нам, прозујали поред ушију, док се мени; поче, на најопаснијем месту, измицати седло пода мном, и већ сам помислио да ћу пасти на земљу.

Стао сам да вичем, не би ли се макар мајоров слуга зауставио, али нико није хтео да ме чује, него још брже потераше коње. Док сам се ја тако вртео на коњу, а нисам био кадар да седло сам исправим, мислио сам да сам већ готов. Кад тек дотрча један војник (он је био из нашег пука), па кад је видео шта је, повика: "Не бојте се!" па ме дохвати рукама, и исправи и коњаника и седло.

Тај војник је отрчао затим према мосту, а ја сам се на коњу осетио сигурнијим и пожурио се у логор. Спасао сам се само уз помоћ тог војника. Да није било њега, био бих или рањен или убијен, јер меци су непрестано око мене летели и дизали прашину испод коњских ногу.

Ја сам тог војника познавао, и мој га је отац због те помоћи наградио, и још измолио од мајора капларски чин за њега, а ја од то доба тамо више нисам ишао.

После неколико дана добио је наш корпусни командант наређење да изврши прелаз на другу страну Рајне. Он је пошао ноћу из логора и у њему оставио један део војске, све шаторе и комору. Затим је појачао одред на острву и дао војницима хране за шест дана. У логору је наредио да се ноћу умноже ватре и да се огласи повечерје, као и обично.

Ту ноћ смо марширали брзо и стигли пре сванућа кроз једну шуму до неке речице. Тамо смо застали и провели дан у највећој тишини и без ватре. Увече, истог дана, донели су нам муницију и разделили. Исте те ноћи пођемо даље и стигнемо опет пред свануће до једне шуме, и опет се тамо задржимо и преданимо. Ту су за нама донели храну за четири дана, али наредба је била да нам се да само за два дана, а остало да се вози за нама.

Генерал је наредио да се јаве добровољци за прелаз преко Рајне, али да не буде с официрима заједно више од триста људи. Пукови треба да направе списак тих људи а списак да се поднесе генералу.

Та експедиција морала је да буде, по наређењу, без терета. У њу је хтео, тада сам видео, цео наш пук да пође. Али то се није дозволило, него је одабран одређен број из свих чета и створен тако један одред.

То вече, одред је пошао по сумраку, а остали су се задржали на том месту. Њима је наређено да пале ватре и да вичу по логору (с тога је места обала Рајне била близу, па да Французи помисле да ту цео корпус ноћива или да се логор ту преместио).

С тим одредом је и мој отац пошао, а ја намолим капетана да и мене пусти с њиме.

Тај одред је предводио сам наш генерал. Ишли смо ту ноћ усиљеним маршем и кад смо стигли до неке мале шуме, пошли смо кроз њу и задржали се на самој обали Рајне. Слушамо како Французи с друге стране вичу своје лозинке. Ја приђем четворици који су нас предводили и питам каква је то вика и где смо. Одговорили су ми да смо код Мајнца, а да то француски војници вичу у шанчевима.

Мало после наређено нам је да пођемо уз реку обалом. Тај пут смо скоро претрчали и кад смо одатле отишли за једно два пушкомета, наиђемо на чамце који нас ту очекују. У чамцима су били наши понтонири с једним официром. Откуда ту ти чамци, нисам имао времена да питам, јер је било наређено да се одмах у њих седа, и то тихо, без најмање лупе. Чамци су били велики, а било их је дванаест.

Генерал се још у логору преобукао у лаку и просту униформу и сео у предњи чамац. Веслачи на чамцима били су ти исти понтонири, а војници су им помагали. Одвојили смо се од обале чим је почело свитати, али још по сумраку. Прошли смо иза два острвца и изишли насред реке, али како је Рајна прилично широка и врло брза, то прва два чамца вода занесе наниже и навуче их на спруд. У једном од тих чамаца био је и генерал.

Војници поскачу из чамаца у воду, јер ту вода није била дубока. Али док су они чамце доводили у ред, други су их заобишли. Веслали су брзо и приближили се обали. И ту се већ нису могли сакрити од непријатеља.

Французи су нешто приметили и, кад су чули шум весала, надигли су вику на тамо њиховом језику. Уто су и она два чамца приспела, и на вику Француза, као одговор чујемо с наше стране из чамца један глас: "Марија Терезија!" То је име њеног величанства, императорке и краљице угарско-чешке. На тај одзив (после сам чуо да је то генерал викнуо) чуо се плотун и с наше и с француске стране. И ја сам тада видео, иако још није било чисто свануло, неколико наших мртвих и рањених.

Наши су поискакали из чамаца на суво, надали страшну вику и пошли у напад на шанчеве; ја сам остао у чамцу седећи доле код крме. Страшно сам се уплашио. Оца не видим. Чим је искочио, пошао Је с другима, а мени није ништа рекао. Зато сам ту и остао.

Тамо напред, страшна пуцњава и гласови који се већ удаљују од обале. Уто је већ и свануло, а ја још седим у чамцу и не знам шта да почнем. Напослетку изиђем. на обалу и станем да ходам горе-доле. Видим неколико наших мртвих и петорицу рањених. Тројица су седела и јечала, а двојица лежала и умирала.

Ја бих ту на обали и даље остао да није наишао човек ког је мој отац послао и повео ме друмом узбрдо.

Тај ме је војник уз пут провео и поред оног француског шанца на који су наши јуришали, и ту сам видео прву ратну страхоту и осетио како је претежак живот војнички. Било је доста мртвих, а лежали су заједно, један преко другог, и наши и Французи.

Одатле смо ја и пратилац мој наставили пут узбрдо. Горе сам нашао оца живог, али рањеног. Дохватио га је метак укосо по ребрима и окрзнуо! му кожу, а мишица леве руке била му је контузована.

Чим сам видео да му је рука везана и да седи без блузе само у огртачу, јако се уплашим и станем плакати, а он поче да ми говори: "Немаш зашто да плачеш. Учи се и привикавај на ратне невоље. Видиш какав је хлеб војнички и кака се част и слава стиче, а ја", рече, "хвала богу, нисам јако контузован, и то ће све брзо проћи" - а да му је метак ребра додирнуо о том ништа не говори; него је крв огртачем заклонио да се не бих ја још више уплашио.

Ја се ту тако с њим разговарам, кад видим. иде лекар са торбом. Сигурно је отац по њега послао. Чим је он стигао, отац нареди да се мало склоним док га лекар не превије.

Затим је наредио да га полако одведу до једне сељачке куће на друму. У тој кући била је крчма а у њој само једна старица. Тамо је наредио да му се испод прозора простре слама, а од старице су узели један јастук за њега. И ту тек видим, кад му се огртач случајно отвори, да му је кошуља крвава. Ја се онда још више поплашим и почнем плакати, јер нисам знао ни да ли је рана опасна, кити колика је.

Лекар ме је уверавао да му ни једна ни друга није опасна и да ће кроз неколико дана већ моћи и јахати. Ја томе нисам много веровао све док ме сам отац није у то уверио, говорећи да не осећа велике болове.

Наши војници гонили су Французе и дошли тако под саму тврђаву, али их је генерал задржао, наредио им да се врате на друм, да пођу до чамаца и уз пут покупе рањенике.

Генерал се враћао, а за њим војници, оглашујући добошима збор. Гледамо ми, а генерал иде право ка крчми. Ту стојимо ја, лекар и још неколико војника, а он, чим угледа рањеника где лежи, запита ко је то. (Он до тог дана није познавао мога оца.) Отац се мало подиже па рече: "Ја сам Пишчевић, капетан Подунавског пука", и како му се огртач опет мало откри, генерал му опази крваву кошуљу.

(Он је знао помало и српски, додуше мало погрешно, али се могло разумети.) Наредио је да се одмах лекар пронађе да му превије ране. Ја му онда на немачком одговорим, показујући на лекара, да су му ране већ превијене: "А да ли су опасне, ја", рекох, "то не знам."

Генерал, чувши мој одговор, окрете се мени и запита:

"А ко си ти?" Ја му одговорим да сам син тога господина капетана и да служим као ађутант у Подунавском пуку. На то генерал рече: "Браво! И отац и син у једној тако славној експедицији!" Затим се обрати оцу и рече: "Ја ћу поднети извештај главнокомандујућем о храбрости и љубави спрам службе коју су данас ваши људи показали, а нећу заборавити, већ и по дужности, да му и о вама и вашим ранама поменем, и ви се можете надати нарочитој милости." И још је наредио да ми отад остане ту у крчми све док комора не наиђе.

Нашем одреду, скупљеном ту код крчме, приведена су тридесет и два француска заробљена официра, а други Французи, видећи да им је војска разбијена и да смо преотели њихове шанчеве, напустили су град без одлагања.

Ми смо изгубили, које погинулих, које од рана умрлих, тридесет и двојицу, а рањених смо имали четрдесет и тројицу, али ниједан од њих није хтео да остави пук и иде у болницу.

Мајнц је град у Елзасу, а припада Француској. Врло је велик и леп; припада арцибискупу.

Генералу су из Мајнца дошли изасланици од најугледнијих људи: градски начелник с још неколико грађана и један црквени достојанственик. Поклонили му се и изјавили да се покоравају, да је њихов град неутралан и да они признају власт њеног величанства краљице.

Прошле ноћи пошло је за нама неколико пукова наше коњице. Стигли су пред подне на обалу и ту се, према граду, зауставили. За њима су стигли и понтони, које су одмах почели састављати, радећи врло брзо, тако да је истога дана пред вече мост већ био готов. Преко њега су већ идуће ноћи пукови прелазили на француску страну.

Ујутру смо поставили логор близу града, а ту су се остали пукови искупили, и тако се ту нашао цео авангардни корпус.

Код Мајнца смо се задржали три дана док цела наша армија није прешла, а онда смо пошли сви у Елзас.

Нашој експедицији издата је од врховног вође армије, принца Карла, писмена заповест с великом похвалом. Војницима који су изишли. живи из те борбе дат је по гулден, а официрима, по препоруци генерала, захвалност од самог принца Карла за њихову храброст и вешто предвођење војске. Моме оцу је изјављена посебна захвалност.

У логор је, за пукове нашег авангардног корпуса, донесено из града пиво, стока за клање и ракија, и све то раздато војницима.

Тих дана, док смо проводили у логору, нападала су мања одељења француских хусара чаркајући се с нашом предстражом, али наши су их редовно одбијали.

Од Мајнца је пошао наш корпус даље у Елзас. Моме су се оцу ране залечиле, и већ је био кадар да седи у колима.

Приближили смо се граду Вормсу и, кад смо пролазили кроз неко мало место, ја замолим мајора да ме пусти колико да поткујем коња. Са мном су била још два официра. Нас тројица свратимо у једну гостионицу и наредимо газди да нам донесе штогод за јело. Горе на спрату било је већ неколико официра, пролазника, што су чекали на ручак. Неки су били са женама, а неки сами. Газда нам понуди да се и ми попнемо на спрат, пошто се тамо већ постављало. Ми се попнемо - друштво пријатно, официри нас љубазно зову. Газдарица са две кћерке поставља сто, и оне нас лепе дочекају. Погледам, на једном сточићу са стране стоје музички инструменти (код Немаца се обично музиканти налазе у гостионицама и свирком се издржавају). Убрзо је и јело изнесено. Ручали смо ваљано и, како су музиканти за време ручка од своје воље свирали и забављали нас лепом музиком, нама се то допало па решимо да још мало останемо. И тако почне и игранка. Ја као љубитељ игре нисам издржао а да госпође не позовем на игру. Играо сам са свима којима је било до игре, а после тога, мислио сам одмах да одем и посвршавам своје послове. Али на молбу газдарице, а нарочито на молбу њених лепих кћери, које су биле веште у комплиментима, биле добре играчице и умеле да се увијају око мене, ја се ту и сувише задржим и дочекам и вече.

Кад су моји другови видели да ми је из џепа изишло већ три златника, које за ручак, које за свираче, које за кафу и лимунаду, сажале се на мене и почну ме гонити да пођем. Видим и сам сви су се већ разишли, треба ићи, иако то девојкама није било по вољи. Дакле, решили смо се, опростили се и пошли да тражимо наш логор. Тај дан је био облачан, а пред вече кад смо се враћали навукао се велик облак, а мало после почела и олуја, грмљавина и севање. После се спустио и пљусак и пао мрак.

Ишли смо, из почетка, док се још видело, путем којим је пролазио корпус, а кад се смркло нисмо већ знали куда идемо, и тако залутамо. Морали смо да станемо.

Другови су грдили и мене и моју игру, и газдарицу и њене кћери. Ја сам морао да ћутим и да их слушам док се нису мало одљутили. Онда их запитам: "Зашто ту стојимо? Зар није боље да потражимо некако пут?" Они се с тим сложе и један пође на једну, а други на другу страну; ја сам имао да останем са слугом на том месту и једнако да вичем, а они ће тражити пут све до даљине докле мој глас стиже.

Ја и на ту невољу радосно пристанем само да их мало одобровољим. Они се упуте сваки на своју страну, а ја станем викати као кад се стражари довикују. Онај се с леве стране убрзо јави: "Овамо, овамо, овде је пут." Муња му је помогла да се разазна, али куда је тај пут водио? - то нисмо знали.

Тако смо се опет нашли заједно и добро пазили да се наново не изгубимо!, а у томе су нам муње највише помагале.

Јашући тако, опазимо једну велику кућу. Станемо на капију и почнемо викати и лупати. (Треба да напоменем да је киша непрестано лила и да смо били мокри до коже.)

Једва смо дозвали слугу. Он нас је питао кроз прозорац на капији ко смо и шта хоћемо. Онда ја почнем. Питам:

"Каква је то кућа?" - а он одговори: "Гостионица". (Тог човека је сад требало преварити, иначе нам не би отворио, нити бисмо га могли повести као вођу.)

"Добро", кажем ја. "Ми гостионицу баш и тражимо. Отвори, молим те, да се мало склонимо од кише и дочекамо зору, а ти ћеш, за новац, дати нашим коњима зоби и сена."

Кад је чуо да хоћемо да платимо, отвори одмах.

Кад смо ушли, ја га запитам: "Јеси ли ти газда?" - а он одговори: "Нисам, ја сам слуга." Питам га да ли је наша војска одавно прошла туда, а он ће: "Војску нисам видео, али чујем да су прошли главним путем, десно од села, и да су подигли логор код Вормса."

"Је ли Вормс далеко?" питам ја, а он каже да није и да нема донде ни пола миље. "Хајде да нас одведеш до логора", кажем му ја, а он поче да се буни.

Тек кад смо му подвикнули, пошао је говорећи: "Добро, повешћу вас до раскршћа, а оданде ће вас и сам пут одвести до логора."

"Пристајем", рекох, "одведи нас до тог пута."

Он нас је одвео за један пушкомет, показао нам пут и хтео да се врати, изговарајући се да је слуга, да је оставио капију отворену и да све то газди неће бити по вољи.

"Добро", кажем му ја, "лепо је што си тако савестан, али ја ћу морати бити спрам тебе мало груб. Мене су већ тако неки, као што си ти, упућивали и остављали, па ја остао без вође. Него ја тебе да вежем да ме не би и ти оставио. Немој да се бојиш, ја ти нећу ништа учинити, а кад нас до логора будеш довео, пустићу те и још ћу те частити."

Кад је јадник чуо да хоћу да га вежем, он се уплаши, стане плакати и молити да то не учиним.

"Ја ћу", вели, "радо поћи с вама већ и зато што логор није далеко."

Нисам му ипак поверовао, него од улара направим омчу и намакнем му је о врат. "Сад нас", рекнем му, "води."

И тако дођемо до логора, али по мраку и киши нисмо могли да видимо с које смо стране дошли. Видим само, кад муња севне, комору и коње, а шаторе не видим и никако нисам могао да разазнам где нам је пук. Један од мојих другова приђе стражарима који су ту у близини били, и од њих чујемо да је наш пук на другом крају логора. Пођемо даље, једнако се распитујући, и тако најзад нађемо свој пук.

Војници су лежали без шатора у блату, увијени у мокре огртаче. Вичу и грде кад неком хоћеш с коњем. на ногу да станеш.

При севању муња опазим и познам нашу комору, коње мога оца и посилног где лежи пред њима. Нашег вођу отпустим и наградим га. Он је био задовољан, само замоли да га пустимо да остане до зоре код наших кола.

Кад је посилни мог оца чуо да сам стигао, диже се са земље, а ја га запитам где је отац. Он ми одговори да се задржао с колима и лекаром у граду и да ће тамо ноћити.

Ја станем да се окрећем где бих легао, али постеља је била једнака, свуда блато, а ја скроз мокар. Ухватила ме већ дрхтавица. Хтео сам макар мало да прилегнем, да се загрејем и заспим. Посилни је отишао и донео мало мокрог сена, простро га по земљи, дао ми два коњска мокра ћебета, те ја прострем једно под себе, а друго преко огртача, увијем се и легнем.

Могао сам лећи и у кола, и то би било можда најбоље, али баш онда сам имао ловачку керушу са штенцима ту у колима, па ми је било жао да је терам.

То лежање није дуго трајало. Нисам могао ни да се загрејем а камоли да заспим, а већ свануло и добоши почели да ударају за полазак.

Скочим брзо, изиђем пред фронт, покупим јутарње рапорте од сержана и пожурим мајору, а он ме пита кад сам дошао и зашто сам се задржао. Ја се брзо снађем, одговорим да сам се мало задржао док нисам коња потковао (што није било истина). "Дошао сам", рекох, "брзо за вама, још синоћ, али по мраку и киши нисам хтео да вам се јављам."

Мајор ми поверује и пожали се да је и он скроз мокар и да је тешко провео ноћ.

Упитам мајора шта наређује за даљи марш, а он ми одговори: "Ја ћу поћи у град генералу, а ви пренесите наредбу капетану Антоновићу да он поведе пук, а пукови ће ићи истим редом као и јуче. Ви после тога", рече, "дођите за мном у град."

Ја ту наредбу брзо предам. капетану, пођем за мајором и стигнем га код градске капије.

У град смо ушли по чистом и ведром времену, киша је била престала, и град нам се учинио врло леп. Застанемо у гостионици где ми је отац био; мајор пође генералу, а ја останем и почнем одмах скидати одело да га осушим, али како би то на сунцу дуго трајало, одем у кухињу, где је била велика ватра. Посилни ми је помогао да се свучем и сушио ми одело, а ја сам се поред ватре окретао и сушио на себи мокру кошуљу.

Газдарица ме је врло љубазно гледала, нарочито се дивила мојој дугој црној коси: косу сам рашчешљао да и њу могу да осушим. Говорила је, жалећи ме: "Тако сте млади, а тако се мучите." Онда ми је брзо скувала кафу и ту ми у кухињи дала да је попијем. Пита ме хоћу ли још штогод, а ја јој кажем како би добро било да штогод поједем. "Сад баш припремамо јело за оног официра што лежи горе рањен, па бисте могли и ви с њиме да ручате."

Она није знала да ми је то отац, а кад сам јој то рекао, стаде ме још више жалити и чудити се моме оцу што ме је тако младог повео у то зло. Уто се и моје одело осушило и ја се обучем и пођем на спрат - тамо се већ постављало. Стигао је и мајор и тако седнемо да ручамо. Нахранимо и коње и кренемо даље.

На средини дневног марша стигнемо наше пукове. Они су били застали код једне речице. Ту је била једна велика гостионица и ту су наши војници простирали своје огртаче и сушили их на сунцу. Газда гостионице је, како изгледа, очекивао госте, јер је било свега довољно наспремано.

Генерал је за нама дошао поштанским колима, наредио марш и пошао према граду Шпајеру, где смо и ми пред вече стигли и подигли логор. Ту нам је дата, наредба да се одморимо и да подигнемо шаторе.

Одатле је корпус марширао даље, па смо дошли до тврђаве Луј. Ту смо опет видели Французе, срело нас је једно мање одељење њихове коњице. Започела је чарка, али су се они брзо повукли у тврђаву.

Близу те тврђаве подигли смо логор, али како је ту све земљиште било засејано житом, ми смо логор подигли у житу.

Учинило нам се да смо доста далеко од тврђаве, али кад су нас Французи стали гађати из топова, падало је понеко ђуле и у логор, па смо били приморани да један део логора преместимо даље.

Наш генерал је пошао једног дана да извиди положај око те тврђаве, али, кад су га почели гађати из топова, вратио се брзо натраг.

Затим је наређено, у свим пуковима, да се спреме фашине од шибља, које је ту било довезено с комором. И то је било за дан готово. Истог дана била је издата и наредба да се приђе ближе тврђави, и да се ископају ровови за пешадију и батерије. То се почело радити кад је пала ноћ. Сваки је војник узео једну фашину, и тако пошли сви на одређено место, у највећој тишини, али Французи су госте брзо опазили, па су у зору изишли с једним одељењем и извели напад праћен јаком паљбом из топова. Иако је с наше стране било губитака, јер су ђулад из њихових мерзера падала у наше шанчеве, ипак нас нису могли отерати; ми смо се већ доста дубоко укопали и топове поставили, и тако смо топовима и пушчаном паљбом дочекали Французе и одбили их.

Пошто смо се утврдили (у ровове је сваке ноћи долазила нова смена), почели смо да бијемо тврђаву из топова, али узалуд. Нисмо могли ништа да урадимо, Французе нисмо могли истерати.

Тврђава Луј лежи у равници. С једне стране тече Рајна, а са друге стоји широк и дубок ров и мочвари.

У таквим свакодневним чаркама прошло је неколико дана, а онда су Французи лукаво смислили како да нас оданде отерају: у дубоком рову у који се река улива зауставили су воду. Они су, очевидно, за ту ствар имали нарочито направљене уставе. Али преварили су се јер су преуранили, а да су то урадили доцније, или ноћу, велику би нам штету и несрећу нанели.

Кад су ров с доње стране затворили, вода га је из реке брзо напунила, а кад га је препунила, вода се почела преливати у мочвари, а после и у наше ровове за пешадију и за топове.

Војници су поскакали из ровова и, поред силне топовске ватре која их је из тврђаве обасипала, стали бежати, и, вукући топове и сандуке, једва се спасавали.

А вода помешана с блатом једнако је расла и, као зид висок два аршина, јурила великом брзином и залила цео наш логор и све њиве са житом око нас. Шаторе нам је порушила, носила је кола и коње, јер нисмо имали времена да коње одрешимо. Ту су нам се многи и подавили. То нас је тако збунило да нисмо знали куда да се денемо. Све око нас било је под водом. Људи су избезумљено газили по води, тражећи неко узвишење и тако се спасавали, али и ту, на узвишењу, стајали су у води до колена.

А да су то откуд Французи урадили пред ноћ или ноћу, и логор и сви људи би нам пропали. Али и тако је штета била велика. Многа су се кола поизвртала и изломила, ствари су се толико утопиле у блато да ни на шта нису личиле, а многе су и покрадене.

Ја сам успео да седнем на коња и пожурио се с другима на најближу узвишицу. Био сам сав мокар, а тешко ми је падало и то што су ми пропале моје нове, жуте, хусарске чизме, на мени. Читаву ноћ, после тога, стајали су људи из корпуса у групама без икаква реда. Да се ноћу подигне нов логор - кад је свако гледао само да се спасе - није било ни говора.

Сутрадан је било за све људе доста посла. Кад је вода мало опала, могли смо да се крећемо по блату и тражимо своје ствари, да налазимо и скупљамо шаторе који су у гомилама лежали на разним местима. Пред вече је корпус кренуо с тог места, и подигао нови логор мало даље од тврђаве, али опет на њивама са житом. Жито је већ било зрело, али пропало. Кад смо подигли први логор, наредба је била да се жито, осим на оном месту где је био логор, не коси и не гази, али кад Французи нису своје жито жалили, нисмо имали ни ми зашто да га жалимо и зато нам је било дозвољено да га узимамо као фураж.

Код те тврђаве остали смо још неколико дана, а кад смо видели да је не можемо заузети - што можда није било ни потребно - оставили смо је и кренули према главном граду, Страсбуру.

Страсбур је главни град у Елзасу, и, као што је познато, веома је велик и чврсто саграђен. Ја у њему нисам био, али слушао сам о његовој лепоти и сад га, издалека, сваки дан гледао. У њему је било много француске војске, што смо могли видети кроз доглед са наше предстраже.

За нама је ускоро дошла и читава армија и подигла логор на нашем десном крилу, тако да нам је сада фронт стајао према тој француској тврђави.

Ту је наша армија провела неколико дана. За то време вођени су преговори. Скоро сваки дан могли смо видети како са наших предстража доводе гласника, којем су наши везивали очи марамом и, водећи му коња за узду, одводили га главнокомандујућем наше армије, а после га опет на исти начин враћали. Али војне акције ипак нису престајале и француски хусари су често на наше предстраже нападали, а понекад их и у бег натеривали, због чега је у нашем логору често бивала узбуна.

Да им дуг вратимо, и наши су одреди нападали њихове предстраже - и крвавих глава бивало је доста.

Те скоро свакодневне борбе пробудиле су и код мене вољу да пођем с нашима: да видим шта се тамо ради и да научим нешто, макар гледајући. Зато сам неколико пута молио мајора (а отац је имао поуздане људе, са добрим коњима, који би ме чували).

Ми смо с нашим одељењима нападали, и ту је збиља било прилике да се човек понечем научи од наших ратника.

Имали смо људе искусне и храбре, који су умели да буду врло брзи, и нарочито су наши српски хусари из Потиске ландмилиције врло вешто водили борбу. Иако сам ја тада, као још сасвим млад, само гледајући учио, та ми је наука била од користи за цео век.

Идући тако почесто у борбу, понекад су наши успевали да одагнају француске предстраже, и ја сам онда с нашима дубље улазио и долазио до такве близине да, сам с догледом могао да видим и људе, и логор, и тврђаву.

Једног дана, кад смо пошли на такву шетњу, и приближили се непријатељској предстражи, видели смо да из њиховог логора излазе пукови и пешадије и коњице и постројавају се. Кад смо то видели, ми оставимо неколико људи као осматраче, па се вратимо до ваших предстража, чекајући да видимо шта ће даље бити, а официр са предстраже обавестио је о томе дежурног.

Мало затим почела је јака топовска паљба дуж читаве тврђаве. Ја сам бројао и набројао да су опалили равно триста пута. Чим је та ватра престала, строј је отворио на нас брзу пушчану ватру, и то се поновило трипут.

Зашто је то било, дознали смо сутрадан од једног пребеглог војника, ког с"?,! ја као дежурни видео. Он је причао да је сам краљ долазио поштанским колима и, пошто је провео тамо неко време, вратио се натраг.

После тога између нас и Француза дошло је до примирја. Почели су се водити преговори, са честим долажењем гласника, а затим је наш главнокомандујући издао наредбу да се под претњом смртне казне нико не усуда да пљачка по селима. Било је забрањено узимати чак и поврће и воће из башта. Ако би ко био ухваћен у крађи, изгубио би главу. Зато је сад била одређена стража коју је предводио надзорник ("гранд профос"). Тај се чин сматрао као велик. Он је водио одред коњице, свештеника и џелата. Свако се имао добро да чува, јер у противном, ако би кога стража ухватила на делу, ништа га не би питали, него само за име и пук, и одмах би га свештеник исповедио и причестио, а џелат би га тог часа обесио о дрво или плот (шта му се већ ближе нађе). Код њега се остављао стражар, после три сата се скидао и закопавао.

Ја сам стварно и видео неколико таквих несрећника који су висили на воћкама.

Како је тешко искушење поднео један војник из нашега пука, који је иначе био врло храбар и много пута у борби с непријатељем био пример другима и два-трипут био и рањаван. С каквом се само храброшћу једног пута спасао од страшне смрти.

Он је са својим капларом и још два друга пошао у оближње село по воду. Кад су напунили котао, видео је у једној башти сељака како ради и купио од њега нешто купуса и репе да скува. Носио је то у марами и ишао с друговима у логор. Уто их пресрете стража и кад виде купус, опколи их и - одмах да га вешају. Он се јадник бранио да је купус и репу купио, али они га нису ни слушали, него одмах држ да га ухвате. Онда он истргне сабљу и стане се бранити, па се онда пробије између коњских ногу и побегне до рова, који се ту пружао поред посејане конопље, прескочи га и с голом сабљом у руци стане на другу страну понављајући да је невин. Али профос је био тако свиреп да је наредио својим драгонима да га ухвате. Они дојуре до рова, али како је ров био сувише дубок, а прилично и широк, коњи нису смели прескочити, а онај јадник стоји и говори: "Ја сам вам рекао да нисам крив и да сам купус купио, а ви ако хоћете моју смрт, убијте ме часно из пушке, а жив се не дам џелату у руке и нећу срамном смрћу да умрем" - па се онда окрете и нестаде у конопљи.

Профос га се онда мане, а његове другове обори на земљу и стане страшно тући штапом, а затим их пошље главном дежурном. Тамо их испитају и утврде да су невини, о чему обавесте и главнокомандујућег, а овај нареди да се пошље по мајора.

Мајор пође, узевши и мене са собом. Јавимо се генералу и од њега дознамо шта се с нашим војницима десило. После тога генерал изведе мајора пред принца Карла.

Принц је запитао мајора зна ли шта је даље било и да ли би могао одбегли војник од страха пребећи непријатељу. На то је мајор одговорио да је одбегли један од првих у пуку, и по храбрости, и по сталности, и не само да неће прећи непријатељу него ће, мајор се нада, сам доћи и пријавити се, а исто су тако поуздани и ти људи што их је стража послала дежурном и што су невини били кажњени. "Ја имам потпуно поверење у њих. У свим војним акцијама они су се врло лепо показивали и никад ни за шта досад нису били кажњени, и ја жалим што се сада ово с њима десило. Зато молим вашу светлост да будете милостиви, и да их вратите у пук."

Принц је саслушао мајора и био задовољан његовим одговором. Наредио је да се затворени војници изведу пред њега, казао им по неколико лепих речи, поклонио сваком по један златник, и вратио их у пук.

А онај наш војник што је побегао од смрти одиста се исте ноћи вратио. о томе ми је сержан те чете рапортирао, а ја, опет, то исто мајору. Мајор је наредио да се бегунац изведе пред њега, питао га за онај купус и репу, због којих умало што главу није изгубио. Повео га је затим са собом, а и мене позвао, па смо отишли најпре корпусном генералу. Кад га је генерал испитао, гледајући га и слушајући, рекао је: "Остало би ми вечито жао да таквог војника и у боју изгубим, а камоли од такве смрти каква му је претила."

Затим је генерал пошао главнокомандујућем, принцу Карлу, са нама заједно. Принц је наредио да се војник изведе пред њега па је гледао с уживањем његово отмено држање и његову лепу појаву. Онда је овај још стао говорити о својој невиности и показивати ране које је задобио у борби с непријатељем, изјављујући да је он служио као што један частан војник треба да служи, а да уза све то умало није умро срамном смрћу. "Ја сам се", рече, "решио да се сам вратим и да станем пред вашу светлост, да потврдим своју невиност и да изјавим да хоћу и даље верно да служим, као што сам и досад служио."

На те мушке војничке речи, принц је рекао: "Држање овог војника може се само похвалити и била би велика штета таквог човека изгубити." - Извадио је затим из џепа пет златника, поклонио му их, њега произвео за подофицира, и вратио га у пук.

После тог случаја стража је наставила свој посао, али без свештеника и џелата, а кажњавало се само батинањем.

Наше примирје с Французима завршило се после неколико дана без резултата. Војне акције су се наставиле. Одлучујуће битке није било, али су се дешавали чести, ситни бојеви.

Једнога дана, међутим, дошла је наредба да се од наших српских пукова ландмилиције створи један одред од осам стотина пешака, један ескадрон од пука потиских хусара и други од хрватске коњице.

Пред вече истога дана окупио се тај одред на левом крилу нашега логора. Пред њима су били, као командант хусарских ескадрона, мајор Марковић, а пешадије, неки потпуковник. Њима је било наређено да се приближе непријатељском логору. Требало је да се пешадија сакрије на згодно место, а хусарски ескадрони да ударе у зору на француске предње положаје и тамо направе узбуну, па ако их они потерају, нека пуцају и нек се повлаче, да непријатеља наведу на нашу пешадију.

По тој наредби наш је одред кренуо чим је пала ноћ и, прелазећи преко познатих места, стигао је на пола пута од непријатељског логора, и ту се зауставио. И ја сам хтео да будем у том одреду, али ми отац није дао, него ми је наредио да останем код пука, у логору. На том месту, где се наш одред зауставио, била је једна стара циглана, од које су остали ровови и јаме, тако да је било доста места с обе стране пута да се наша пешадија скрије.

Мој је отац био оздравио од раније контузије и ране, па је и он био придодат томе одреду. Јахао је свога коња. Потпуковник који је био командант пешака понудио је моме оцу да пође с ескадронима напред, да осмотри непријатељско кретање и да, у случају одступања, дође што пре с извештајем и заузме опет своје место. Мој отац на то пристане и пође с мајором Марковићем и његовим ескадронима.

Они су у рану зору напали на главни непријатељски предњи положај, заузели га, и са пуцњавом направили велику узбуну. Тако су се чаркали са француским хусарима нека два сата и већ почели добијати битку. Против наших био је мали број хусара. Наши су их отерали, па се осмелили и пошли још дубље. А кад су се сасвим приближили, видели су да из логора излази француска коњица у врло великом броју и да се креће напред.

Кад су видели још и да се иза њих и са стране диже велика прашина, погодили су непријатељску намеру и, не оклевајући, почели одступати, али је већ било касно. Та прашина која је кроз једну удољину стигла тако брзо, наједаред се указала као велика гомила коњице која је успела да нашима пресече пут, а како су и даље пристизали из логора, то су се наши нашли опкољени са две стране. У тој великој опасности нашима је остао само један излаз за спасавање - да се пробију. Они су то и учинили. Очајно нападајући, пробили су се и нашли пут, изгубивши при том неколико људи и коња, а после тога се спасавали како је ко знао.

И мој се отац пробио и појурио на коњу преко једног поља, журећи да што пре стигне до својих пешака, али није му се дало, јер се наједном нашао пред једним дугачким ровом ископаним око ливада. Он је био тако дубок и широк да га прескочити није могао, а уз то се за њим надала шесторица француских хусара, који му нису давали да се врати натраг на пут, и тако су га отерали на сасвим другу страну.

Њихови га коњи не би стигли, али видећи човека самог, нису одступали. Познавали су добро место и знали да ће га натерати на ров и ухватити живог - као што се и десило.

Најзад се мој отац, како је био сасвим одсечен и далеко од својих, одлучио у невољи да коња натера на ров. Коњ се одбацио. Предњим ногама био је на другој страни, али му се задње ноге омакле, па је пао на страну. И тако су га хусари опколили и ухватили живог.

Од тих хусара један је био поручник, један подофицир, а четворица прости војници. Поручник је био Мађар, и с мојим оцем се могао споразумети само толико да дозна његов чин. Кад је чуо да је капетан, оставио је код њега подофицира и три хусара, узео му с главе нови клобук, а метнуо му на главу свој стари чаков. Узео му је и буђелар и сат и одјурио, а осталима наредио да пођу за њим.

Једном од тих хусара коњ је био уморан и он замени коње, оцу је дао свога коња а себи узео очевог. Док се то дешавало, наша је коњица у нереду дојурила до наше пешадије, и прошавши поред ње, оставила слободан пут непријатељу који је јурио за њом. Непријатеља је наша пешадија пресрела јаком ватром, али непријатељ је био моћан па је и он одговорио ватром из карабина и пиштоља и нанео нашима доста велике губитке. Али, како су ровови и јаме у циглани би-ли нашима од велике помоћи, наши су стизали да пуне пушке и пуцају без прекида, чиме су на крају збунили непријатеља и натерали га у бекство.

Док је пешадија водила ту борбу, дотле се и наша коњица средила и наново оспособила за бој. Видећи непријатеља разбијеног и у бекству, напали су га и гонили скоро до самог њиховог логора, а онда, враћајући се, опазе како са стране иду према француском логору неколико коњаника, који су им се учинили да не припадају нашој војсци - што је тако и било. То су били управо они што су водили мога оца, а Французи, опет, видећи велики број коњице да иде од њиховог логора, сматрали су наше за своје па су, не знајући да им је одред разбијен, окренули коње право ка нашима. Наши застану. Кад су Французи видели своју погрешку, бацили су уларе од коња на коме су водили мога оца и дали се у бекство, али наши их стигну и похватају.

Коњ под мојим оцем сплео се у уларе и стао да се врти у месту све док мој отац није сјахао и ослободио га, па опет сео на њега и појурио својима. За то време један хрватски официр ухватио је оног непријатељског хусара са коњем мога оца, па коња узео као ратни плен и одмах се с њим одвојио и отишао право у логор.

Кад се мој отац састао са својима и нашао мајора Марковића, захвалио му се за своје ослобођење, а онда је и за свога коња упитао. Тражио га је по целом одреду, али га није нашао, а кад се почео распитивати о официрима да ли су сви ту, видело се да оног хрватског официра нема, па су се досетили да је он коња морао и узети. И збиља је истога дана увече коњ код њега и нађен.

Наш одред је отишао увече а идућег дана је имао битку с непријатељем, као што сам већ испричао. Ми што смо остали у логору ништа више нисмо знали. Чули смо само, истога дана око десет сати, издалека пушчану паљбу, по којој смо закључили да се наш одред бори са Французима.

У два сата после подне довезено је неколико наших рањеника. Ја сам се одмах распитао колико их има из нашега пука - да могу мајору да поднесем рапорт - а онда сам наредио лекару да им одмах превије ране. Међу рањеним војницима опазим добошара мога оца како седи с повијеном руком, а он, кад ме виде, устане.

Упитам га: "Ти си, видим, рањен, а да ли знаш шта је с мојим оцем?"

Тај добошар је и иначе муцао, а сад се и заплакао, па сам дуго чекао док ми није казао да ништа не зна, али да му се чини да ми отац није жив.

"Ја", вели, "кад су ме ранили, одмакао сам се у страну, а господин капетан, ваш отац, није с нама био. Он, како је увече са хусарима отишао напред, није се више ни враћао, а кад су наши хусари били разбијени и до нас дојурили, господина капетана ни онда нисам видео."

Кад сам то чуо, ништа га више нисам ни питао, него сам грунуо у плач. Свак може знати како ми је било. Ноге су ми се одсекле, и, не знајући шта се са мном дешава, пао сам скоро без свести и заридао.

Кад је мој помоћник за то дознао, дојурио је до мене и, као разуман човек, стао ме умиривати. Узео ме је под руку и рекао ми: "Хајдемо до мајора да му то јавимо. Ви ћете морати ићи на бојиште да нађете тело вашега оца и да га сахраните." Одемо мајору, известимо га, и на моју молбу он ме пусти и да ми једног поузданог сержана да пође са мном.

Ја брзо седнем на коња и пођем с посилним, а другог коња дам сержану, и појуримо косом до предстраже. Тамо нас из почетка официр није хтео да пропусти, али се на моју молбу и плач сажалио, поверовао мојим речима и наредио стражи да нас пусти.

Сретали смо неке војнике, али то су све били људи из других пукова, непознати, и нису знали ништа да ми кажу. Рекли су само да се одред спремао да пође даље, али не у логор - а куда, то нису знали. Ја појурим на бојиште мислећи да ћу одред тамо затећи, али ни тамо их није било.

На бојиште су били дотерани и сељаци из оближњег села. Дотерао их је дежурни официр одреда да сахране мртве. Ја брзо дојашем до њих и запитам их да ли су сахранили мртво тело таквог и таквог официра, описујући изглед и одело мога оца.

На то ми они одговоре: "Ми смо", веле, "дошли овог часа и још никог нисмо сахранили."

Ја онда пођем по читавом том простору, прегледам га и нађем приличан број мртвих људи, али двапут више Француза. Тражећи тако нађем неколико мртвих и из нашег пука. Међу њима био је један из очеве чете. Помислио сам да ћу наћи и тело мога оца. Свуда сам, јашући горе-доле, мотрио и сваког мртваца загледао, али онога кога сам тражио ту није било.

И тако прегледавши читаво бојиште пођемо још мало напред па онда станемо да се договарамо: шта сад да радимо?

Сержан ми поче говорити: "Ви ћете", вели, "видети да добошар није истину казао. Он се склонио у страну кад су га ранили, и господина капетана, вашега оца, зато није видео. А кад је одред одавде отишао, морао је и ваш отац с одредом поћи. Зато се", вели, "немојте бојати. Сигурно је тако, него да се ми вратимо у логор, тамо ће се зацело све већ знати."

Ове сержанове речи су ме мало охрабриле. И мени се учини да би могло тако и бити. Ипак рекох: "Да одјашемо тамо налево до оне куће, можда ћемо тамо наћи неког из нашег одреда и штогод дознати."

Тако и учинимо. Одјашемо да оне куће и, кад смо дошли близу, видимо да је то једна господска кућа за уживање, без икаквих других зграда. Налазила се мало ближе граду. Тог дана је била велика врућина; ми смо дуго јахали и ја сам био страшно жедан, па, као велим, да се у тој кући мало напијем воде, па онда - пошто је подне већ одавно било прошло - да се вратимо у логор.

Дођемо до куће, али тамо ни живе душе. Све је било затворено. Лупали смо на капији, али узалуд, нико се није јављао. Заобиђемо. Укаже нам се дивна башта и у њој бунар на пумпу, а над њим лепо израђен кров. У башти много воћака пуних зрелог воћа. Не знаш куд би пре погледао.

Хтео сам да уђем, да се напијем и да узмем мало воћа, али у башту се није могло. Ми се онда решимо да не штедимо ту лепоту, и поред оне строге забране. Сматрали смо:

пошто су ова кућа и башта испред наших предњих положаја, она забрана ту нема важности. Сјахали смо с коња и везали их за обојену решеткасту ограду, па смо онда мало даље почели да растављамо ограду, све док нисмо направили толики пролаз да се с коњима могло ући унутра.

Све смо то брзо урадили. Мени је прво било да се добро напијем, а то су урадили и моји другови. Мој посилни одмах је довео и коње на бунар па смо и њих напојили, али све се то радило тако брзо и без пажње да је сва башта била изгажена. Шта смо друго могли? Домаћин ће нас, зацело, због тога грдити, али друкчије није ишло.

Да бисмо у случају какве опасности могли лакше и брже излетети из баште, поседали смо на коње па на коњима пришли воћу. Ја приђем прво бресквама. Биле су врло крупне, не баш сасвим зреле, али врло пријатног укуса. Ја сам их јео и у џепове трпао, па сам и посилном казао да исто уради, и он рече да ће набрати у зобницу. Тако смо и друге воћке посетили, нарочито царске крушке и неке друге жуте као восак и изванредног укуса.

Газдовали смо тако једно пола сата, а онда смо изишли. Гледамо како да изиђемо на пут према логору. Приближавало се већ вече, требало је за времена да стигнемо до наших предњих положаја, али омеле су нас тамо неке баште и ограде, па смо морали да се вратимо на оно исто место са ког смо и пошли. Тада опазим, мало подаље од нас, како тројица јашу у правцу према логору. Станемо викати и капама им махати, али они нас нису чули. Мене стане копкати да стигнем те људе да видим ко су, па појурим за њима ч викнем да стану.

Кад су они чули моју вику и видели да ја с мојим друговима право према њима јашем, зауставе се за часак, па онда опет наставе пут. Ја потерам коња још брже и опет повичем. Онда се они зауставе и окрену према нама. Чим сам им се приближио, познао сам оца, и зачудио се кад сам видео да му је на глави чаков, а не клобук с којим је пошао у битку, а и коњ под њим није био његов него туђ.

Полетим према оцу и станем да му љубим руку, плачући, а он ми вели: "Што плачеш?" - и пита где сам био. Ја му онда све испричам што сам од добошара чуо и како сам ишао на бојиште да га тражим.

Отац ми је, док смо ишли ка логору, испричао све што се с њим десило, и како га је мајор Марковић изненада спасао, и све оно што је већ испричано.

"Ево", рече отац, "коњ ми се изгубио, а може бити да је и у хрватском логору. А овај мршави, заморени, на ком јашем, плен је од Француза."

Кад смо о заласку сунца стигли до нашег логора, каже ми отац: "Иди у хрватски пук, можда ћеш тамо наћи мог коња, а ја идем у штаб."

По његовој наредби ја пођем у хрватски логор, брзо тамо стигнем и издалека познам нашег коња: дигао главу, а стоји везан с још једним. Ја затражим коња, али га официр не да. Морао сам онда да пођем њиховом пуковнику да њега молим. Испричам му шта се с мојим оцем десило и како је тај официр дошао до коња. Пуковник нареди да се коњ

с другим једним официром пошље нашем мајору да извиди ствар, па ако буде онако као што ја тврдим, да се коњ да нама. Наши су људи посведочили да је тако и нама коња врате, а француског коња пошаље мој отац оном официру.

Кад сам се вратио, затекао сам мајора како седи с мојим оцем. Он је причао мајору све што му се тога дана десило. Мајор задржи и мене и оца на вечери, а ја, уз вечеру, изнесем и оно воће што сам набрао. Воће је било мало у торби изгњечено, али су га обојица похвалили и смејали се што сам се ја сетио у жалости својој да берем воће. А ја станем да се браним говорећи како сам био жедан, и како сам, гасећи жеђ, дошао и до воћа.

У том логору смо остали још четири дана, а после тога смо пошли десно према граду, који се звао Цаберт.

Наш корпус је ишао напред а за њим је марширала читава армија, али се армија зауставила и подигла логор на другом месту, а наш корпус је дошао до самог Цаберта. Ту нас је пресрео један мањи одред француске коњице, али не ступајући с нама у додир, окренуо се и вратио натраг.

У том граду је био доста велики корпус француске војске. Они су из почетка из тврђаве давали известан опор и почели да нас бију из топова са бастијона, али после тога, или нису имали снаге да се бране, или је био неки други разлог, тек кад смо ми поставили нашу артиљерију и почели тући град, они су с канонадом престали. Ми смо их и даље тукли и ускоро смо опазили да француска пешадија на другој страни града излази и пење се друмом узбрдо. Ми смо тад видели да њихова снага није ни за половину наше. По боји њихових униформи могли смо да проценимо њихове пукове и комбиноване батаљоне.

Градска капија са наше стране била је срушена од топовске ватре, па је наша војска одмах ушла у град и пожурила се да непријатеља гони. На излазу из града улице су биле пуне непријатељске војске, која је марширала у реду, волећи борбу у одступању, са јаком ватром, и колико су нам губитака и штете нанели они, толико су и становници града, пуцајући из кућа кроз прозоре. Тако смо ту имали много мртвих и рањених.

Ја сам тада, нашавши се с мојим пуком у тако тешком боју, У самом почетку службе и у младим годинама мојим, имао довољно прилике да видим шта значи рат французи, иако су се повлачили, нису се журили, него су обарали на нас плотунску ватру, а за то им је добро дошла широка градска улица и иза града још двапут шири друм, по коме су пењући се узбрдо направили фронт ширином друма удвајајући своје плотуне.

Њихова малобројна коњица отишла је напред и ми смо је само у даљини видели. У граду, на тргу, била је велика једна црква са звонаром и из те цркве су нам становници града много губитака нанели. Кад је то дојављено нашем генералу, он је наредио да се звонара бије из топа. Њихова пуцњава је онда престала, а наша топовска ђулад толико су оштетила звонару да сумњам да се после могла поправити.

У том боју погинуо је капетан Потиске ландмилиције Рако (или Ракослав); изгинуло је и рањено још много других официра и вошика, а међу њима је и капетан Славонске ландмилиције, Јефим Љубобратић, тешко рањен. Бој је трајао још неколико сати, а онда је пало вече и битка престала.

Наш заповедник, генерал барон Бернклау, послао је на непријатеља ради насилног извиђања пуковника барона Тренка с његовим пешачким пуком (пук је тај био врбован од шумских разбојника, као што сам већ споменуо). По тој наредби пошао је Тренк истога вечера; његовом одреду био је додат и један ескадрон коњице. Са својим одредом, имајући поуздане вође, Тренк је пошао другим, пречим путем. Журио је целе ноћи и пред зору је престигао непријатеља. Оставио је свој ескадрон коњице иза себе на згодном месту, а са својим одредом се приближио главном друму и ту се сакрио у малој једној шуми.

Французи су марширали главним путем безбрижно, и не видећи ноћу да их ко гони, надали су се да су далеко од непријатеља. Кад су се у зору приближили шуми у којој је био Тренк са својим одредом, Тренк је изненада просуо на њих жестоку ватру, и то и картечом из своја два мала топа, и пушкама, што је непријатеља збунило и довело до великог растројства, те је без икаквог реда стао да одступа и да бежи. Тренк је непрестано пуцао, његови подигну вику за бегунцима, а у исти мах дојури и онај ескадрон коњице, па их и он нападне. На тај су начин наши извојевали победу. Много Француза изгине, буде рањено и заробљено. Међу заробљеницима било је неколико штабних и виших официра, а доцније сам видео да су наши и три топа отели.

У почетку борбе наш је генерал издао наредбу - за коју смо дознали тек сутрадан - да за Тренком пођу, као појачање, два пука драгона. Кад су у зору Тренкови људи вичући осули ватру на непријатеља, стигла су у помоћ и та два пука и Французима још већи страх задали.

Сутрадан је наређено да се мртви покопају, па су због тога били доведени сељаци с ашовима, а рањеници и наши и непријатељски послани су у армију.

Генерал, наш заповедник, остао је са станом у граду и поставио предстражу, а пуковник Тренк, кад се вратио са својим пуком, добио је велику похвалу, а о читавом том догађају послан је извештај главнокомандујућем армије, принцу Карлу.

IV

После тога наш корпус је подигао логор пред самим градом, на равном месту, са стране од које смо пришли. Ту смо остали шест дана, а за то време град и околна места у која су били послани наши одреди платили су новчану контрибуцију и дали стоку, коју су наши војници дотерали. Последњег дана логоровања издата је наредба за марш; корпус је имао да маршира у две колоне, а између њих имала је да буде комора.

о томе куда ће се марширати, испрва нисмо ништа знали. После смо видели да корпусни коначар са пуковским економима није отишао напред да постави нови логор. Из тога смо закључили да наш корпус остаје у заштитници, а да главнина армије иде према Рајни.

Истога дана, у сумрак, без добоша, корпус се кренуо у две колоне са комором у средини, као што је било наређено. Чим смо се кренули и мало поодмакли - ја сам био на свом месту, на коњу - одједном осетим да ми је нешто тешко у стомаку, и то толико да више нисам могао јахати. Морао сам, у маршу, да потражим своја кола у комори. Легнем у њих, али све ми је теже и теже било. Напослетку ми се смучи и ја станем јако повраћати. Марширали смо сву ноћ, а ја сам лежао скоро не знајући за себе.

Мој отац, забринут због моје болести, замоли пуковског лекара да буде уз мене и да ми помогне. Тај ме је добри човек веома волео, одмах је дошао и запитао како ми је, и, видећи да ми се мучи, рече ми: "Ви сте", вели, "зацело покварили стомак нечим, и то сад треба избацити. Само морате", рече, "причекати док не сване, јер ја сад, по мраку, не могу ништа узети из апотеке."

Тако смо марширали и даље док није свануло. Корпус се зауставио да се одмори, и уморни војници полегали по земљи. Лекар је отрчао до своје апотеке, извадио што је било потребно и брзо се вратио, говорећи: "Наредите да се кола окрену. Видим сеоске куће, а ту је, изгледа, и гостионица. Хајдемо тамо, па ћу вам", рече, "спремити лек и топлога чаја." Ја, радостан, наредим посилном да тамо потера кола. Стигнемо у гостионицу, али све су собе већ биле пуне официра и није човек имао где ни да се окрене. Мој лекар, човек сналажљив, опазио је да газдарица има засебну спаваћу собу, која је била затворена. Он је намоли да ме за кратко време прими у ту собу док ми не спреми лек и не попијем чај. Она је била љубазна и без речи је одмах пристала: отворила је собу, па су ме увели. Она се сажалила, није дала да ми кувамо чај, него је одмах свој донела - лепа нека и млада жена.

Лекар ми је дао да попијем лек, који је био као најлепши ликер, и ја га попијем са чајем. Уто ударе добоши збор и корпус се крене. Газдарица за собу и чај није ништа хтела да узме, жалећи што су ме тако болесног повели и положили у кола, а ја јој се захвалим за ту њену лепу пажњу. Пођемо даље. Мало после лек поче деловати и ја станем повраћати саму жуч; чинило ми се да ћу и утробу повратити. Станем да вичем на лекара што ми је дао тако јак лек, а он се смеје и говори: "Добро је, оздравићеш."

И тако око подне дођемо до места где је логор подигнут на њивама са житом. Сељаци су већ жњели и одвозили жито, журећи да га пренесу кућама. Ту на том месту биле су и читаве њиве засађене дуваном, од којег је један део био под логором и тако пропао.

У том логору корпус је провео једну ноћ, а сутрадан, око десет сати изјутра, пошли смо даље. Мени је било лакше и могао сам поред пука већ јахати.

Одатле смо ишли кратким маршевима све док армија пред нама није стигла до Рајне и преко ње прешла у Немачку.

Кад је наша армија улазила у Елзас, као што сам раније говорио, за наш прелаз преко Рајне био је подигнут један мост, и изгледало је да је наш прелаз био брз, а сада, кад смо се враћали, била су постављена два понтонска моста, један поред другог, али је и то било тесно и недовољно. Ти су мостови били подигнути код села Пајнхајма, где је било шуме са обе стране Рајне. С француске стране био је подигнут земљани редут, а на његовим крајевима - вучје јаме, и у свакој јами оштар колац, чији је врх био раван са земљом. По странама редута била су наваљена посечена дрва из тамошње шуме, а иза њих, код обале, била је велика множина снопова сламе.

Наш корпус је подигао код тог села логор без шатора, уза саму шуму, од мостова за пола миље; на тај начин чувао се прелаз.

Тога дана и идуће ноћи наша армија и сва комора пребацили су се преко мостова на немачку страну и на тој страни, по наредби главнокомандујућег, поставили две батерије топова и пешадијски одред за одбрану. Један одред нашег корпуса, пред свитање, посео је редут и оборено дрвеће с француске стране, а остали су брзо прелазили на другу, немачку страну.

Тек што смо почели прелазити, чујемо иза нас пуцњаву, која је међу нама направила малу узбуну. То су из тврђаве Луј, која се налазила не сувише далеко од нашег прелаза, французи намислили да нас збуне и да нас нападну с леђа при прелазу: њихова коњица нас је напала и почела чарку с нашом заштитницом, а кад им је стигла и пешадија, паљба је постала још јача и напад још жешћи - што ј"е нашу заштитницу натерало да пожури на мостове.

У исто време почели су војници из нашег одреда у редуту доносити оне снопове сламе и бацати их на оборено дрвеће, а други су пуцали и тако задржавали непријатеља све док наши нису прешли. Онда је и тај последњи одред заштитнице запалио сламу и наслагано дрвеће и потрчао на мост, а наша топовска паљба за то време није дозвољавала Французима да приђу обали и мостовима. Прво су се запалила наслагана дрва око редута, а после су наши, кад је прелаз био већ завршен, запалили и сламу по ивицама мостова, од чега су се запалиле и осмољене даске на мостовима. Тако су оба моста изгорела, и тиме се наш прелаз завршио.

За Елзас, из ког смо изишли, хтео бих напоменути да је врло лепа земља. Највећим делом је равна и родна, насељена честим селима и градовима. Винограда имају много као и сваког другог воћа, али земља је јако насељена, па је, како изгледа, недовољна за своје становнике. Ипак, све је добро уређено. Стоке имају довољно, само коња имају мало, а и што имају нису ваљани; магараца имају доста.

Наша армија марширала је даље у унутрашњост Немачке; маршеви су били умерени. Непријатељ нас није гонио, Французи су остали на својим границама с оне стране Рајне не идући даље, а Баварци сами нису могли ништа. И тако је, пошто је наступило јесење време, издата наредба о зимовању, где ће се и у које области армија распоредити.

Нашем корпусу је пало у део да остане у непријатељској земљи, у Баварској, у Горњем Пфалцу, куда смо и кренули и дошли до града Шартинга. Одатле су наши пукови почели да се разилазе по одређеним зимовницима, а наш пук упућен је у Горњи Пфалц. Тамо су послати коначари, а сутрадан је и пук кренуо за њима.

Одједном, тога јутра, пред полазак, јављено је моме оцу, наредбом посланом од генерала, да је ухапшен и да има да остане гу у граду. То је за мене био врло тежак ударац, утолико више што сам имао с њим да се растанем, а нисам знао никакав узрок томе. Наш пук и ја с њим кренемо; чујемо да је наш зимски стан још далеко и да ћемо тамо стићи тек седмога дана. Ја, узнемирен јако због очеве ствари, станем молити мога мајора да ме пусти натраг да проведем код оца неколико дана док не видим шта ће с њиме бити, и мајор ме пусти.

Вратим се у град Шартинг и, тек што сам дошао, дознам да ми оца хоће да одведу у замак по имену Сум, три миље одатле.

Главнокомандујући, принц Карло, отишао је на двор у Беч, а армију оставио фелдмаршалу грофу Баћањију, коме је стан био одређен у том истом замку Сум.

Кад је мој отац доведен, стављен је под стражу; чувала су га два стражара. Ту је провео две недеље, а ја се нисам одвајао од њега.

После је почела истрага. Њега су питали за такве ствари о којима он ни сањао није: окривили су га да је наговарао војнике да се буне због неиздате плате и да их је наговарао да оставе службу и беже. На те оптужбе мој отац је одговорио чисто и јасно да је то немогуће. Говорио је да никад није ни чуо да су војници незадовољни због неиздатих плата, да војничка плата и не може пропасти и да је исплаћена. Него, говорио је отац, то је само нечија злоба и клевета (као што ће се то касније и потврдити).

Питања и одговори очеви били су послати фелдмаршалу, а после тога с њиме се још строже поступило: оковали су га у гвожђе. Иако је у ћесарској служби сасвим обична ствар да официре за неку ситницу окују у гвожђе и баце у тамницу, ипак је њему таква строгост врло тешко пала, јер је био свестан да није крив.

Пошто није хтео кривицу да призна, фелдмаршал је издао ту наредбу да га натера на признање - и наредио да се истрага наново поведе.

Суд се искупио ради поновног суђења, и мој је отац изведен у гвожђу. Њега су испитивали не само о оном ранијем, него су изнесене и нове оптужбе и прочитане му, а онда је имао да одговара тачку по тачку. Отац је изјавио да за сада не може ни на шта одговорити пошто су му нека акта којима би се могао оправдати остала у пуку, у његовим колима, и зато тражи да му даду две недеље рока да пошаље у пук човека да му та акта донесе, а они њему да даду препис оптужбе, па ће им он после две недеље поднети одговор.

На ту су његову изјаву председник суда и виши аудитор устали и наредили да отац изиђе у другу собу, а они су, после већања, отишли фелдмаршалу да га о свему известе.

Мало после вратили су се отуда, позвали оца и известили га да фелдмаршал, по његовој молби, одлаже рочиште за две недеље и наређује да му се изда препис оптужбе.

Кад је мој отац добио препис, вратио се, испричао ми све, и дао ми тај препис, а ја сам му га прочитао и превео на српски.

Истога дана пошље ме отац у пук са писмом мајору и осталим официрима. У писму је био препис оптужбе. Молио је мајора и официре да му пошаљу службени лист и засебно да му писмено посведоче да он та дела због којих га оптужују није учинио.

Одмах сам пошао на пут, с једним слугом на коњу. Два дана смо ишли кроз Баварску, а онда смо ушли у Горњи Пфалц, и шестога дана стигнемо у пук. Чим су ме наши видели, стали су да се распитују шта је с мојим оцем. Јавим се мајору и предам и њему и осталима послана писма и известим их о свему што сам знао.

Мајор окупи своје официре, прочитају препис оптужбе, и жалећи што ми отац невин страда, спреме одмах службени лист и напишу му сведочанство са изјавом: ако неко докаже да је капетан Пишчевић у чему било крив за оно за шта је оптужен, пристају и они с њим заједно да одговарају. Они јамче својом чашћу да је цела оптужба клевета злих људи, због које он сасвим невин страда.

Ово сведочанство и службени лист потписали су мајор и сви официри осим двојице капетана, Немаца, који су скоро, у том походу, били придодати пуку. Они су од првог дана откако су дошли хтели да буду старији од мога оца и једнако су око тога водили борбу. Ниједан од та два капетана није хтео да се потпише, изговарајући се да су у пуку одскора, да су људи друге нације, да не знају довољно ствари и да зато не могу дати свој потпис.

Поступак те двојице капетана дао је повода да се у њих посумња. Сви су официри подигли грају и почели обојицу да прекоревају и окривљују: "Вас двојица сте нашег друга опали. Он због вас страда и зато нећете да се потпишете." Таква се узбуна била направила да је мајор једва могао да направи реда. У исти мах дознали су и војници да се скупљају потписи за мога оца, и скоро цела очева чета, која је ту била, дојури, јављајући мајору да имају молбу за њега. Мајор је изишао пред њих с официрима, а они су почели да га моле, говорећи: "Чујемо да наш капетан страда без кривице и да је затворен, а ми га волимо и поштујемо и жао нам га је. Ми смо без њега као стадо без пастира; и молимо да се од стране нас, војника, прими писмена изјава да ми без њега губимо своју војничку храброст, да он невин страда и да ми сви за њега својим животима јамчимо и да ништа од оног није истина за шта је оклеветан."

Мајор нареди да се та њихова молба напише и да се на њу потпишу официри те чете, подофицири и редови који су били писмени. Кад се то завршило, мајор је написао посебну представку фелдмаршалу и послао ме натраг.

Пођем брзо истим путем, дођем до оног замка где је био фелдмаршалов стан, али никог не затекнем: фелдмаршал се преселио некуд подалеко у другу једну господску кућу> врло велику и богато украшену; звала се Санкт Мартин. Не губећи времена, иако је било врло хладно, снег и велики мразеви, пожурим се и другог дана стигнем.

Отац ми се веома обрадовао. Истога дана је истекао и онај двонедељни рок који му је дала истражна комисија. Кад је отворио писмо, видео је да је добио оно што је желео, а ја му још кажем да је мајор написао посебно писмо фелдмаршалу, и све му испричам што се десило кад је потписивано сведочанство, и како се умало официри нису потукли са она два капетана.

Сутрадан рано пошље ме отац аудитору да му јавим да је добио писмене доказе којима ће се одбранити и да жели да их преда. Аудитор је отишао одмах да извести фелдмаршала о томе, а ја сам отишао у гостионицу и тамо сачекао једанаест сати, а онда сам отишао фелдмаршалу да му предам мајорово писмо, а уз то, као што ми је отац наредио, да га лепо замолим за очево ослобођење.

Кад сам ушао у фелдмаршалов двор, запитам стражаре на капији куда се улази, а они ми покажу главне степенице. Уђем у велику салу и тамо нађем ордонансе и слуге, и они ми покажу врата на која треба да уђем. Ја тако прођем кроз две собе и зауставим се пред спаваћом собом, на којој је једно крило од врата било одшкринуто.

Фелдмаршал, како се шетао по соби, опази ме кроз врата и позове унутра. Он ме није знао, нити сам ја икада раније с њим говорио. Ја му приђем руци и предам му мајорово писмо. Док га је он отварао, окренем главу и видим на канабету седи грофица, фелдмаршаловица, о којој сам слушао и раније, али је видео нисам. У руци је имала неки ручни рад; учинило ми се да плете неку торбицу. Приђем и њој и пољубим јој руку а онда станем према фелдмаршалу. Грофица ме је пажљиво гледала, али ништа није говорила. Фелдмаршал је дотле прочитао писмо, па ме упита:

"Ко сте ви и шта желите?" Ја му одговорим да сам ађутант Подунавског пука ландмилиције и да сам син. тог несрећног капетана, Пишчевића, који лежи окован. И кад сам то рекао, клекнем пред њега и станем га молити за очево ослобођење и заплачем.

Тек што сам то рекао, грофица стане говорити фелдмаршалу: "Боже мој, како су ме дирнуле сузе и нежна молба овога младића. Смилуј се над њим јадним и утеши га." Кад сам чуо те речи грофичине, ја јој брзо приђем и пољубим јој руку и станем је молити и уверавати у невиност свога оца, који је оклеветан од подмуклих и рђавих људи и страда без кривице. Грофица ми рече, смејући се: "Буди сигуран да ће фелдмаршал бити праведан спрам твога оца, а ја ћу бити твој адвокат."

Онда ме је фелдмаршал стао испитивати где сам учио и да ли сам одавно у служби. Ја му одговорим да сам, по жељи мога оца, учио у Бечу и у другим градовима, а сада, кад је отац пошао у овај рат, повео је и мене да видим света, нешто научим, и да се, по нашем обичају, навикнем још у младости на ратовање. "Најпре сам", рекох, "био добровољац, а на главној смотри трупа произвео ме је високи војни комесар фон Клајн у овај чин."

После овог разговора фелдмаршал ми рече: "Наредио сам аудитору да ми се донесе предмет твога оца, зато буди миран. Ја ћу твом оцу учинити све што правда захтева."

Он ме тада отпусти и ја се поклоним и њему и грофици и, поновивши своју молбу, пођем напоље.

Изиђем из фелдмаршаловог стана, отидем аудитору и испричам му шта је фелдмаршал казао, на шта ми он рече: "Идите брзо и донесите читав предмет вашега оца, донесите све што има за своје оправдање; а ја сам већ добио наредбу да око четири сата после подне поднесем цео предмет на разматрање."

Ја онда одјурим на коњу моме оцу (село у ком се он налазио било је пола миље удаљено одатле), испричам му све, покупим сва акта и однесем их аудитору. Кад их је аудитор примио, стане их читати (сва је акта написао у пуку, на немачком, коначар пука), и рече: "Добро, стрпите се до сутра, а ја ћу данас однети све то и предати фелдмаршалу."

Ја се после тога вратим.

Сутрадан, у десет сати, одјашем ја аудитору. Он ме дочека лепо и рече ми: "Идите господину фелдмаршалу, он ће вам саопштити пресуду."

Пожурим се тамо и уђем, као и пре, кроз друге две собе у салу. Фелдмаршал ме позове у собу, а тамо је била и грофица. Ја им се обома поклоним и станем. Фелдмаршал ми приђе, метну ми руку на раме и рекне: "Иди кажи оцу да ће данас бити пуштен", а грофица ми опет рече: "Ја сам ти јуче рекла да ћу ти бити адвокат. Јеси ли сад задовољан?"

Ја им се захвалим за високу милост, поклоним се, пољубим их обоје у руке и изиђем, седнем на коња и пожурим оцу.

Кад ме је он видео кроз прозор како јурим на коњу, познао је одмах да носим добар глас. Изиђе на врата да ме дочека и запита ме: "Шта је, јесам ли ослобођен?" - а ја му одговорим: "Хвала богу, ствар је решена, ви ћете данас бити слободни."

После једног и по сата стигао је фелдмаршалов крилни ађутант, донео сабљу мога оца, и објавио да ми је отац слободан. Пред њим су оцу скинули окове. Ми смо одмах потрпали своје ствари у кола, оседлали коње, који су били одмах ту у другој кући, частили стражаре, отишли у гостионицу, која је била близу фелдмаршаловог стана, тамо узели засебну собу и наручили јело. Пред вече смо отишли до аудитора, захвалили му се за помоћ и за труд. Тако је тај дан прошао.

Сутрадан, у уобичајено време, обукли смо нове униформе и пошли фелдмаршалу. Ја сам оцу био вођа, а он је само ишао за мном. Прошли смо кроз салу и друге две собе, тамо сам. затекао једног лакеја код прозора, ког смо замолили Да нас пријави - и тако смо ушли.

Мој отац није умео да говори добро немачки, зато се на српском захвалио за ослобођење и поновио да је невин, а ја сам био тумач и преводио све што је мој отац рекао.

На ове речи фелдмаршал је, с добротом, дао у руке моме оцу запечаћено писмо упућено нашем корпусном генералу, барону фон Бернклау, говорећи: "Пишем вашем генералу о вама, да сте ослобођени затвора, да немате никакве кривице и да треба опет да примите команду над четом."

Мој отац узме коверат и рекне: "Ваша светлости, учините ми још једну милост. Кажите ми зашто сам био ухапшен и ко ме је оклеветао. Ја сам већ толико времена у служби, никад нисам погрешио, увек сам служио поштено и верно, и за мене је велика срамота што је та клевета на мене бачена."

Фелдмаршал га је саслушао, насмешио се и казао: "Оставите се тога, немојте то тражити, ваша част није нимало повређена тиме што сте претрпели: сваком човеку се у животу дешава и зло и добро - и зато будите спокојни."

Мој отац на то није имао шта да одговори, поклонио се и захвалио, грофици пољубио руку, а онда смо пошли да се спремимо за пут.

Ујутру, како је све већ било готово, пошли смо у наш пук, само је пре тога требало отићи корпусном генералу, однети му фелдмаршалово писмо и известити га да је отац ослобођен.

Ударили смо на град Шартинг, који је био мало у страни. Ту смо преноћили у гостионици. Генерал се налазио још даље, у граду Пасави, али, пошто ме судбина можда неће више довести у овај град, нећу да пропустим а да не кажем штогод и о њему.

Шартинг се налази у равници близу Дунава, с јужне стране. Није велики, али је доста леп. Куће су на два, на три спрата, а трговаца има доста.

Из Шартинга смо рано изјутра изјахали, и с напором, по великом снегу, стигли у Пасаву. Кад смо стигли, јавимо се корпусном генералу. Отац га извести да је ослобођен затвора; и да му фелдмаршалово писмо. Генерал га отвори, прочита и лепим речима изјави да му је мило што га је фелдмаршал ослободио, да сажаљева што је то морао да претрпи, па онда нареди свом секретару да напише мајору потребну одлуку према фелдмаршаловој заповести.

Мој отац је изјавио да сматра за велику срамоту што је неправедно лежао у затвору, да је, вели, морао бити оклеветан од злих људи и да не сумња да његова висост, генерал, зна ко су ти људи - и зато моли да му учини милост и да му то каже. (Код генерала се налазио тумач који је преводио са српског. Сви српски пукови ландмилиције у томе походу били су под његовом командом, и без тог тумача не би се могло. Он је и сада преводио генералу оно што је мој отац говорио, а ја сам стајао и слушао.)

Генерал му одговори: "То је истина, ја бих могао да ти кажем имена тих људи, али, колико знам вас Србе, ти би се светио, човека би убио или посекао, и тиме би још већу несрећу на себе навукао. Зато је боље", рече, "да нити ти шта питаш, нити да ти ја шта кажем, него треба бацити ствар у заборав."

После тога није имало шта више да се говори, поклонили смо се и вратили у гостионицу, где смо још једну ноћ преноћили и остали и сутрашњи дан, ходајући по граду и купујући ствари које су нам биле потребне.

Пасава је доста велики град, налази се између две реке, пуна је вила, с десне стране тече Дунав, а с леве Ин. На обема рекама су понтонски мостови који стоје према средини града. Обе те реке се састају испод града, где Ин губи своје име - даље тече сам Дунав, на исток. Град је леп, насељен, куће су зидане, улице чисте, трговина довољно, а преко Дунава су велике стеновите планине - то је већ друга земља, Горњи Пфалц, где се налазио наш пук.

Идућег дана оставили смо овај град и Баварску, и пошли кроз Горњи Пфалц у пук. Пут нам је био врло тежак. Планине и велике шуме могле би се зими још и издржати кад би се имало где пристојно одсести и ноћити. Али села су тако сиромашна и народ оскудан, куће неокречене и нечисте, да се понегде није могло ни ући. Зато смо морали и ноћу путовати док не бисмо нашли где ћемо се склонити.

Хлеб је код тих сиромаха врло рђав, тешко га је јести, јер се меси са мало ражи, којој се додаје овас, грах и боб. То се све заједно смеље и меси. Хлебови су им велики, и док је хлеб врућ још се и може јести, али само ако се намаже маслом, кога, као и меса, имају довољно, јер земља им је шумовита и брдовита па се стока може гајити.

Али градови и варошице, који су доста ретки, лепо су грађени и за путника свака је згода у њима. Све се може у њима добити. Истина, све је скупо, али свега има. Само вина нема, а не треба га ни тражити кад им је онако пиво. Тако смо, тешко путујући, једва стигли у пук дванаестог дана.

Баш тог дана кад смо дошли, сабрали су се били сви официри у штабу. Они су се одмах окупили око нас, радосно су љубили мога оца, сажаљевали што се толико напатио, па су онда сви заједно пошли мајору. И мајор је био радостан што се мој отац ослободио.

Отац се захвалио и мајору и официрима на сведочанству које су му послали и уз то рекао: "Ја сам могао приметити из речи господина фелдмаршала, као и нашег корпусног генерала, да су ме неки зли људи из нашег пука из мржње оклеветали, те сам невино страдао. То, додуше, не може упрљати моју част, јер то што сам претрпео није било због моје кривице, али не могу да пропустим а да пред свима вама не изјавим: иако су та рђави људи остали скривени, ја ћу ипак кад-тад доказати колико држим до своје части."

Те су речи моме оцу сви официри одобрили. Међу официрима била су ту и она два капетана, и они су се после на све начине трудили да се с мојим оцем спријатеље, али видећи, напослетку, да им ту није место, затражили су премештај и отишли у друге пукове.

Сутрадан су се сви официри разишли, па је и мој отац отишао у своју чету, где му је стан већ био спреман. Ја сам пошао с њим заједно и трећег дана се вратио мајору у штаб на своју дужност.

После неколико дана ето капетана нашега пука, Антоновића - ја и он смо били добри пријатељи - зове ме да пређем у његов стан и да тамо останем читаву зиму, пошто од штаба до његовог стана има свега пола миље. Ја на тај позив пристанем и замолим мајора да ме пусти; он ме пусти с тим да долазим сваке суботе у штаб ради писања седмодневних рапорта.

Тако ја пређем свом пријатељу Антоновићу. Његов стан је био у селу Милдах, у кући барона Шенбруна; кућа врло лепа, доста велика, на лепом месту изнад реке Реген. Одемо прво у собу, где су нас барон и његова жена лепо дочекали, и капетан Антоновић рече барону (он је знао помало немачки): "Ово је, господине бароне, мој брат, о коме сам вам много пута причао и ког сте ви желели видети" - па се онда окрете бароници и рече: "Ви, госпођо, врло волите игру, а и мој брат је воли: дакле, сложићете се."

Мени су дали засебну собу поред собе мог пријатеља, а ту одмах из предсобља улазило се у спаваћу собу барона и његове жене. Убрзо смо се спријатељили. И барон и бароница су ме заволели. Читаву зиму провели смо весело у игри и маскарадама. Домаћин је често позивао суседе и родбину, а и ми смо њима одлазили у госте и тако смо се лепо проводили те зиме.

Понекад смо на коњима ишли у лов, а бароница за нама у саоницама, свуда је са нама ишла. Ту у близини била је и мала варошица Кам, па смо и тамо понекад, по њиховом обичају на саоницама са прапорцима, одлазили у шетњу.

Једнога дана хтео сам ићи мајору, поздравио сам се с бароном и бароницом, обећавши им да ћу се истога дана увече вратити. Изиђем из куће, коњ ме је већ чекао (имао сам још једног јахаћег коња, врло доброг); узјашем, дакле, коња, окренем га и почнем га заигравати, хтео сам да се покажем пред бароницом, да се мало пропарадирам, јер је она стајала на прозору и гледала: ме. Тога дана било је напољу врло клизаво, а ја. не водећи рачуна о томе (као што обично млади људи раде у таквим приликама), ободем коња мало мамузом Он се пропне, оклизне се задњим ногама, падне на земљу и мени стремен притисне ногу тако

тешко да су ме после једва подигли и скоро на рукама однели горе. Ја сам се јако уплашио јер ми је нога била добро натекла, те су одмах послали и по лекара. Лекар је дошао, почео да ми спрема вруће облоге и да ме трља шпиритусом. Иако ми је то много помогло, ипак сам више од недељу дана храмао, а најтеже ми је било то што дуго нисам могао играти.

Али тај наш весели живот брзо је престао. Дошао је дан да се ја и мој друг морамо опростити од нашег домаћина и домаћице, и то заувек. Пролеће 1745. већ се приближавало, армија се наша преко те зиме спремала за ратовање. У корпусу је била прочитана наредба да све треба да буде спремно за наступање, пошто мира није било ни са Французима, ни са новим ћесаром, баварским курфирстом, Карлом Седмим. Карло Седми је из своје земље отишао и живео у Франкфурту, управо од дана кад се у том граду крунисао. Он је био велики непријатељ наше краљице, Марије Терезије, и то непријатељство је и довело до рата. Карло се на тај рат можда не би ни одлучио да га Французи нису подстицали и помагали. Да Марија Терезија сачува своје наследно право и царску круну, која јој је припадала после њеног оца Карла Шестог, морала је да ратује и са Французима и са Карлом Седмим. Командант армије био је супруг Марије Терезије, велики херцег тоскански, Франц Први. Он је изишао на Рајну и започео рат против Француза, али се рат прекинуо, јер је нови ћесар, Карло Седми, те исте године умро у Франкфурту. Њега је наследио херцег Максимилијан Јосип. Он је видео како је Баварска после неколико година рата пострадала, па да своју земљу и народ не изложи пропасти, и да не дође до још тежих последица, признао је власт Марије Терезије над собом, одбацио намере свога оца и дао свој глас за избор ћесарске круне супругу Марије Терезије, Францу Првом.

Тако је ратовање у Баварској престало, а и Французи су се ускоро умирили. Продужио се рат (осим у Италији против Шпанаца) само још са краљем пруским, Фридрихом Другим, који је с великом армијом ушао у Чешку и заузео главни град те земље, Праг, због чега су се водиле велике и крваве битке у Шлезији, а због чега је и наша војска имала да пође из Баварске на Прусе. Зато је наређено пуковима наше ландмилиције да се у мају месецу крену из својих зимских станова.

V

По тој наредби ми смо се кренули у мају, али тек што смо прошли кроз Горњи Пфалц и ушли у Баварску, и требало да продужимо марш кроз Чешку, добијемо наредбу да се маршира натраг у Славонију. Томе смо се сви обрадовали. Пукови су се раздвојили, и пошли сваки својом маршрутом право према Аустрији. Од изласка из зимског стана једнако смо марширали по рђавом времену; све време нас је пратила киша, и у Аустрију смо ушли по раскаљаним путевима. На том маршу ништа вредно нисмо имали да видимо, а и време то није дозвољавало. Једнако марширајући, увек сам био мокар, и радостан сам био ако могу преко ноћи огртач да осушим, сат-два да одспавам и да се одморим. Тако смо ушли и у Мађарску и у јулу стигли у доњу Славонију.

Наш пук са свима четама марширао је заједно још неколико дана, а онда су се у маршу чете разилазиле куда је којој према путу згодније било у своја насеља. Мени и оцу мајор је дозволио да неколико дана проведемо код куће, с тим да се после тога вратимо и да му се јавимо. Кад смо пролазили кроз наша села, чујемо да људи говоре да се наша ландмилиција, као и све друге, распуштају, и да ће се из истих насеља регрутовати нови регуларни пукови. Ми тим гласовима из почетка нисмо хтели веровати, али доцније се доиста тако десило.

Са оцем сам отишао мајору а од њега право команданту пука, Секули Витковићу (моме ујаку, о ком сам раније већ говорио), и ту дознамо да ће се збиља пукови ландмилиције распустити, а место њих да ће се створити нови регуларни пукови, и да је двор за то већ одредио комисију.

Остали месеци и зима те године прошли су, а та се комисија није појављивала.

Идуће године, 1746, с пролећа, дошао је комесар одређен од двора, генерал-фелдмаршал-лајтнант барон фон Енгелсхофен у Славонију и настанио се у тврђави Петроварадину. Тамо су, према наредби, имали да се окупе и сви штабни и виши официри нашега Подунавског пука. На том. је скупу генерал-ксимесар објавио вест о укидању ландмилиције и о увођењу нових регуларних пукова, па је наредио да се и српски превод наредбе дате од краљице Марије Терезије прочита пред народом. У тој наредби је стајало да њено величанство објављује Подунавској и осталој свој српској лаидмилицији, од највишег до најнижег чина, своје благовољење и захвалност за њихову свагдашњу верну службу, којом је њено величанство увек било задовољно, и овом наредбом премилостиво објављује да највиши државни интерес захтева да се на граници турској, према реци Сави, уведу и уреде регуларни пукови из истих насеља српског народа и да је за то уређење одређен у комисију генерал-фелдмаршал-лајтнант барон фон Енгелсхофен - што се свима објављује.

Досадашња ландмилиција у унутрашњости земље укида се, с тим да ако ко од војника из пукова бивше ландмилиције жели да се пресели на одређена војна места, може то учинити без икаква ограничења. Даје им се рок од три године да могу у својим ранијим насељима распродати земљу и куће и прећи у нова места куд ко већ жели. Ко се за три године не буде иселио, ако је прост војник, дужан је да остане на своме старом месту под државном управом Мађарске коморе.

После тога генерал је објавио свима официрима: ако ко због старости или због домаћих прилика не може поћи на ново место, него жели да остави службу, такви ће предати молбе које ће се поднети њеном величанству царици на решавање.

Генерал је и даље остао у Петроварадину да води посао око састављања службених спискова официра, и зато смо се ми официри скоро сваки дан тамо налазили. Њему је било потребно да се упозна са официрима, и зато је он са сваким лично разговарао, немачки с оним ко је знао, а са осталима преко преводиоца, питајући те ово, те оно и додајући своје примедбе. Напослетку је стигао и до мене. Како сам ја ту стајао, он ме је видео и запитао ко сам и како се зовем. На то му је одговорио мој ујак, потпуковник Секула Витковић, показујући на мога оца, да сам ја његов син, да сам ађутант у пуку и да сам био у последњем рату с Французима. Уз то је додао да се нада да у овом садашњем формирању нових пукова нећу бити лишен милости господина генерала.

Генерал је ове речи мога ујака саслушао са задовољством. Њему је служба мојих предака у Аустрији била позната, а и мог је оца добро знао и одговором је својим показао да се могу надати његовој пажњи - као што се ускоро и показало.

Кад је генерал завршио разговор с мојим ујаком, пришао је мени и стао ме на немачком испитивати: знам ли немачки, и где сам учио, а ја сам му све на немачком одговарао (у то доба ретко је који Србин говорио немачки или који било страни језик, а још је ређе било да је ко знао математику).

Ја сам се у том првом сусрету допао генералу, зато је наредио да останем код њега, и често се после тога дешавало да се са мном у слободном времену разговара, да ме пита понешто о моме школовању или о неком службеном послу. Имао сам среће да га увек својим одговором задовољим, и тако сам му још више ушао у вољу. Он ме је поставио за поручника и препоручио посебно њеном величанству царици Марији Терезији.

Кад је затим генерал пошао кроз све чете по насељима бивше Подунавске ландмилиције, ја сам га увек пратио. У сваком насељу где су чете живеле, наређивао је збор свих војника и објављивао царску наредбу, ону исту која је официрима била већ саопштена. То је код народа створило велико узнемирење, јер је народ сматрао за увреду и за гажење привилегија што се укида ландмилиција, и што мора или остати у угарском поданству или се селити и остављати своје куће. Али је ипак остало на томе, јер се та наредба ни на који начин није могла променити.

Мени је било нарочито мило што сам с мојим генералом био свуда заједно: обишли смо и друге ландмилиције у Славонији, то јест Посавску, Бродску, Градиштанску и дошли до границе хрватске; прегледали смо сва места дуж границе, одређивали где ће бити страже и главни шанчеви на обали Саве према турској страни, мерили смо кроз густе шуме растојања ради крчења нових путева, и цртали нове карте.

Радећи те послове упознао сам се са управитељем генералове канцеларије и са другима и са свима се спријатељио. Имао сам довољно прилике да се обавестим о свему што се ради, за своје потребе много штошта сам и бележио, што ми је после послужило као корисно обавештење.

Кад је јесен наступила, генерал се решио да остане у доњој Славонији, у Вуковару, јер се тај град налази у средини те покрајине. Ту је наместио канцеларију и одредио то место за своје седиште док не заврши поверени посао.

Следеће зиме, 1747. године, генерал је добио наредбу да иде у Беч на двор. Са собом је повео само секретара и једног писара, уз којег је хтео и мене да поведе, али један догађај покварио је мој одлазак: у путу ми се поломе кола, ја тешко повредим руку и тако будем приморан да останем - а генерал је остао у Бечу све до пролећа, и то због важних захтева које су Мађари поднели краљици и царици (а ти су се захтеви тицали бивше војне границе, нарочито Поморишке и Потиске ландмилиције).

За то време ја сам прешао своме ујаку, потпуковнику Витковићу, који је и даље био у Петроварадинском Шанцу, на свом ранијем месту, а мој отац био је привремено премештен у Сремске Карловце, где је и читаву кућу преселио и остао тамо близу две године.

Моја је намера била да се не одрекнем среће која ми се указала, него да искористим прилику која ми се у мојим младим годинама пружала. Хтео сам да отпутујем у Беч, своме генералу, али ме је судбина омела и поставила ми препреку, са којом су отпочеле да се нижу све моје касније несреће и патње.

Рекао сам да сам по одласку генераловом прешао своме ујаку, потпуковнику Витковићу, у Петроварадински Шанац. Одатле сам после отишао оцу у Карловце (ова два града удаљена су један од другог свега две миље) с намером да јавим оцу да хоћу да путујем у Беч, али то ме је баш скренуло на други пут: отац а нарочито мати нису хтели за мој пут ни да чују, него су ми наредили да останем код њих све док се генерал не врати.

Карловци су главни град читавога нашег народа и резиденција српскога митрополита. Ту се чувају народне привилегије и сва архива. У то време ту се налазио и патријарх српски Арсеније Јоановић Шакабента. Он је избегао из Турске са нешто народа за време рата који се 1737. водио против Турака, у доба ћесара Карла Шестог. Шакабента се потписивао као Арсеније Четврти, а био је постављен на упражњено митрополитово место. Кад се мој отац преселио у Карловце, патријарх је био у дубокој старости. Ја сам му често одлазио и он ме је заволео. И отац му је одлазио, а патријарх, као добар човек, волео је што му долазимо и чак нам је за наше посете био захвалан. Његова рођена сестра била је удата за пуковника Атанасија Рашковића, кнеза српског, који се доселио заједно са патријархом (Рашковић је у Турској био кнез у Старом Влаху и Новом Пазару у Расцији, своје је све имање оставио и по позиву прешао у Ћесарску).

Рашковић и патријархова сестра имали су деце: сина, који је већ дошао до капетана, и четири кћери од којих се најстарија удала за капетана Шевића, а после ње је долазила Дафина. Читава Рашковићева породица долазила је патријарху у госте и ту сам и ја имао прилике да их све видим.

Моји родитељи су имали четрнаесторо деце и сва су помрла сем мене и мога млађега брата Гаврила. Од жалости за децом моја је мати изгубила здравље, и зато је имала велику жељу да ме види ожењеног. Да ту намеру оствари, она је радила на томе заједно с мојим оцем. Једанпут ми је у разговору открила да намерава да испроси за мене кћер пуковника, кнеза Атанасија Рашковића, Дафину, и тражила мој пристанак, говорећи: "Девојку си", вели, "видео. Она је из најбоље породице у нашем народу, а и отац јој је велик човек и велик господин и може нам увек бити од помоћи."

Ја сам оћутао, јер ми женидба тада није била ни на крај памети. Мислио сам тада само о добрим коњима, о новим униформама, о офисцирској опреми, и о томе како ћу добити виши чин; то сам нарочито желео, и само о таквим стварима сањао.

У томе што нисам ништа одговорио моја је мати видела да ја не пристајем, па је подигла глас и упитала ме: "Зашто ћутиш, зашто на моје речи ништа не одговараш? Твоје ћутање говори да ти не пристајеш" - а ја сам и на то, оборених очију, ћутао. Она је онда заплакала и, прекоревајући ме, говорила да она, као мати, има добре намере, да је она толико жалости поднела због деце, да је због деце и здравље изгубила, да су се она и отац толико бринули о моме васпитању и школовању, "а ти", говорила ми је, "презиреш све то, и показујеш се незахвалан, нећеш да ми учиниш по жељи".

Кад сам то чуо и кад сам видео како ми плаче мати, коју сам волео више него ишта на свету, застидео сам се и срце ми се стегло. Пришао сам јој, пољубио је у руку и казао: "Не жалостите се, мамице, крив сам. што вам нисам одмах одговорио на ваше питање, него вас тиме увредио и до суза довео. Добро, мамице, само морам да вам нешто кажем", рекао сам. "Ја сам дужан да вас у свему слушам и ни у чему да вам се не противим, али ја сам тек из дечијих година изишао и женидба не одговара мојим годинама. Мене би било срамота да се назовем жењеним човеком. Ја сам тек отпочео да служим, чин ми је још мали, и, најзад, има нешто у мени што се противи, нешто ми говори да од тога не би било никаква добра."

Кад је она чула ове моје речи, одговорила је: "Пази пророка. Откуд ти можеш унапред знати шта ће бити? То су само празни изговори" - и подигавши руку, ударила ме по образу, али не са љутином, него као мати која воли своје дете, и завршила питањем: "Дакле, како мислиш?"

Ја више нисам знао шта ћу, па сам јој рекао: "Ви, мамице, можете са мном што год вам је воља, ја се не смем противити."

Она је, изгледа, све то испричала оцу, јер ми је он сутрадан стао читати читаву проповед наређујући ми да имам све да слушам; и ја се покорим њиховој родитељској вољи.

Моји родитељи су после тога стали да чине припреме, не говорећи о томе никоме ништа. Људи су ипак видели њихово припремање и сетили се да ће се то тицати мене и моје женидбе, само нису знали која је и чија је девојка.

Једнога дана чујемо да је патријарх добио госте, дошао му је пуковник Рашковић са целом породицом. Другога дана отац, мати и ја пођемо у патријархов двор. Тамо је у једној половини куће био припремљен стан за пуковника и његову породицу. Посетили смо их и они су се обрадовали и лепо нас дочекали. Тад сам се упознао и са пуковниковим сином, капетаном, који је био, мислим, десет година старији од мене, али још неожењен. Ја сам њега и раније видео, али се нисмо упознали. Сад смо се упознали, пољубили се, шетали у разговору по собама, па свратили и код патријарха. Патријарх нас љубазно прими, послужи воћем и слаткишима. После смо се опет вратили пуковнику.

Ја сам се са мојом будућом невестом видео, али нисмо једно другом ни речи казали, већ и зато што је било против обичаја слободно разговарати с девојком, иако сам ја ту смелост смео себи допустити, пошто сам се шетао с њеним братом. Могао сам јој прићи и упитати је за здравље и указати јој поштовање, а уз то још штогод проговорити, али ја се нисам усудио да то учиним да њени родитељи већ првога дана не помисле о мени штогод рђаво. Ипак, поред свега тога, наши су се погледи сретали. Девојка ми се учинила мила и врло лепа. Она је била годину дана млађа од мене, а ја сам имао седамнаест година. Ето, какав сам. ја био младожења.

Ја и моји родитељи остали смо тамо скоро до вечера, и онда се вратили кући, а сутрадан изјутра дође оцу човек од патријарха с позивом да дођемо све троје на ручак. Отац се захвалио и обећао да ће доћи, а мати ми наредила да обучем најбољу униформу. У једанаест сати одвезли смо се у двор. Патријарх нас је примио врло љубазно. Убрзо је дошао и пуковник Рашковић са породицом. Поздравили смо се, а затим смо поседали за постављен сто.

Патријарх је и поред своје дубоке старости живео раскошно. Код њега је било све како треба. Имао је доста послуге, али и старешина послуге и скоро сви остали били су, већином, Немци. Како је тог дана био његов рођендан, сва је послуга била у богатим ливрејама. За време ручка свирала је музика.

После ручка отишли смо у другу собу, која је била пред спаваћом собом. Тамо нас је чекао десерт и послужена нам кафа. После ручка дошло је још гостију, дошао је из Петроварадина директор поште, Андрејевић, са женом, сином и две кћери, и још два официра, Србина, из пука Будајевог, да честитају патријарху дан рођења. Тако се саставило повелико друштво, а с тим и лепо расположење.

Патријарх је зажелео да играмо и замолио да се отпочне бал. Први је заиграо пуковников син, а за њим одмах ја. Ту сам се већ осмелио и позвао моју суђеницу на игру. У лепој забави провели смо до дубоке ноћи. Стари патријарх је био врло расположен, волео је друштво, па смо играли и играли. Тако је прошао тај дан; пуковник је трећег дана после тога отишао кући.

Неколико дана после тога позове ме отац к себи у спаваћу собу и натера ме да напишем писмо пуковнику Рашковићу. Он ми је диктирао и ја сам између осталог написао: Ако је божја воља и ако господин пуковник пристаје, мој отац жели да проси кћер господина пуковника, Дафину, за мене. Ако пристаје, нека одговори и одреди дан кад се може доћи.

На ово писмо, преко истог човека, господин пуковник је одговорио љубазно да пристаје и рекао да можемо доћи кроз две недеље (то је било пред велики пост, о покладама).

Кад је мој отац добио одговор, повео ме је моме ујаку, потпуковнику Витковићу; поверио му је своје намере, показао му и одговор пуковника и замолио га да у одређен дан и он пође с нама. Мој се ујак обрадовао, али је због слабости изјавио да не може ићи, него да ће послати с нама своју супругу, моју ујну.

Пошли смо, дакле, на пут пуковнику у понедељак покладне недеље. Нисмо знали да је пуковник за тај дан позвао и патријарха, али је и он с нама заједно тамо стигао. Господин пуковник нас је врло лепо дочекао; сутрадан смо се споразумели, мене су с невестом прстеновали, а свадбу смо одредили за после Ускрса. Тамо смо провели целу покладну недељу лепо и весело, и вратили се првог дана поста.

После тога, није прошло ни десет дана, настала је жалост и туга. Зла судбина је нашу намеру осујетила. Моја се мила мати тешко разболела и после четири недеље, не добивши никакве помоћи од лекара и доктора, завршила свој живот.

Свако може замислити моју жалост кад сам видео матер како лежи у сандуку. Оно што је толико желела да види, није дочекала. Место радости сад сам дочекао толику жалост.

Покоравајући се њеној вољи ја сам пристао на женидбу, иако сам. био скоро дете. Надао сам се да ће ми мати бити у свему на помоћи. Мислио сам да се нећу ни о чему морати бринути осим о служби, а сад наједаред тако тежак ударац.

Тако сам тада размишљао и у памети једнако понављао њене нежне речи кад је видела да јој се смрт приближава. Сећао сам се њене жалости због мене, коју је са собом у гроб понела, сећао сам се како је тражила да једнако будем поред њене постеље, сећао сам се с каквом је жалошћу живот завршила, при свести до краја, и како за све то време с мене није очију скидала, како је издишући рекла: "Нека те бог чува, ја одлазим", и с тим речима и завршила.

У тој великој тузи мислио сам да ћу с њом заједно у гроб поћи, толика ме је жалост обузела. Пао сам на њено мртво, хладно лице и обливао га сузама - и веруј ми, драги читаоче, да и данас, после више од тридесет година, кад се тога сетим, од суза једва видим то што пишем.

Мој отац, у тешкој жалости, нареди ми да што пре напишем писмо моме будућем тасту, пуковнику Рашковићу, јавим му за тај несрећни догађај и замолим да он и моја вереница дођу на последње целованије.

Одмах сам. послао писмо преко гласника, али они нису могли тако брзо доћи, јер путујући само на једну страну једва би се стигло за два дана, а са мртвим телом нисмо могли толико да чекамо. Други наши сродници који су се на ову жалост искупили, и дворски архијереј патријархов, ког је патријарх на погреб послао, саветовали су нам да не чекамо. Тело је било опевано у Карловцима, у Горњој цркви, и затим сахрањено.

Кад је наш гласник стигао пуковнику с писмом и кад су они на коверти видели црни печат и прочитали вест о смрти, обузела их је велика туга, а нарочито моју вереницу. Али нећу читаоце тиме да замарам, доста је да кажем да се моја вереница од туге разболела и да је боловала неко" лико дана, тако да је после сахране дошла само моја ташта са сином и млађом кћерком. Они су остали с нама недељу дана, а затим се вратили кући.

После те наше жалости ја и отац смо остали у Карловцима до маја месеца, а онда је према извештају главнога комесара, господина генерал-фелдмаршал-лајтнанта барона фон Енгелсхофена, године 1748, дошла наредба од команде о официрима, као и одлука њеног величанства о новим регуларним пуковима - с назначеним местима где ће се налазили и с називима: . Петроварадински пешадијски, 2. Сремски хусарски, 3. Бродски пешадијски, 4. Славонски хусарски, и 5. Градиштански пешадијски.

Тада је и мој отац извештен да је постављен за старијег капетана Сремског хусарског пука, и о томе му је послан нови декрет, а чета да му буде у шанцу Крчедину. За мене је опет дошла наредба по којој сам на предлог мога генерала постављен од њеног величанства за поручника (лајтнанта) у истом, Сремском хусарском пуку. У исти пук дошао је и мој таст, као пуковник, а мој ујак, Секула Витковић, као потпуковник, што ми је давало утехе и наде. Али то се брзо прекинуло, јер је исте године дошло ново превођење официра из једног пука у други. Мене је мој генерал превео у Славонски хусарски, којем је он био старешина. Кад сам добио наредбу о том превођењу, отишао сам у пук и тамо нашао новог команданта, пуковника, који се звао Петранди. Петранди није био Србин, него Албанац (Типровац), преведен из неког угарског хусарског пука. Он је био човек образован, знао је више језика, а између осталих и славенски је лепо говорио.

Јавио сам се и њему и мајору. Мајор ми је био добар познаник и велики пријатељ мога оца, а звао се Михајло Продановић.

Пуковник ме је примио љубазно и задржао на ручку, а сутрадан сам добио наредбу да сам одређен у прву чету. Мени је то било врло мило, а нарочито зато што ћу живети при штабу, где се увек искупљају официри, па ћу проводити угодно с њима време.

Са мном у истој чети био је један заставник, нешто мало старији од мене, Стеван Јанковић, с којим сам се одмах од првог дана спријатељио и лепо с њиме живео.

Кад сам примио чету, направио сам списак људи и инвентар ствари и на рапорту предао то пуковнику. Тако сам ступио на нову дужност.

Убрзо затим добио је мој пуковник наредбу да путује у Беч, а и генерал је имао да остане у Бечу читаву годину у Дворском војном савету, који је тамо био установљен у вези с новим пуковима.

Пуковников одлазак навео ме је да преко мајора измолим од пуковника да до његовог повратка отпутујем оцу ради набавке официрске опреме.

Пуковник ми је молбу одобрио, и кад сам га испратио, одмах сам отишао кући оцу и затекао га у истински жалосном стању. У великој жалости није знао ни шта да ради ни куда да се окрене; једном речи, читава кућа је пропадала, јер није имао ко кућу да води. Он, док је покојна мата била жива, ни о чему није водио бригу осим о својој служби.

Прошло је већ било шест месеци од материне смрти и мог оца су стали да наговарају на женидбу. Говорили су да се не може без домаћице, а више од свију наговарао га је мој ујак, Витковић. Мој отац из почетка никако није хтео да пристане на то, нити је хтео да тако брзо скине црнину. Он уопште није намеравао да се жени, али како су му о томе једнако говорили (или је можда и судбина тако хтела), он је на крају дао моме ујаку пристанак - а где и кога да проси није знао, али ујак му је рекао: "Ја ћу се о томе сам већ побринути и тебе о свему известити."

После неколико дана пише мој ујак оцу, зове га да дође. Кад је мој отац отишао, ујак му покаже писмо, одговор удовице капетана Зорића. Она је на писмо ујаково одговорила да пристаје и да очекује њега и мога оца код своје куће.

И ја сам с оцем ишао ујаку и тамо ту тајну дознао, иначе раније нисам о томе ништа знао. Ујак ми је сам то поверио: кад се већ договорио с мојим оцем, повео ме је у врт и почео ми о томе лепим речима говорити, саветујући ме да се не жалостим. Ја му на то нисам умео ништа одговорити, само сам се заплакао.

Мој ујак, кога сам се ја увек бојао, погледао ме је и рекао: "Зашто плачеш? Зар мислиш да би боље било да ти отад остане нежењен? Какву би ти корист имао да кућа и имање сасвим пропадну? А, осим тога, и твоја свадба треба да се сврши, а без праве домаћице о томе се не може ни говорити. Ја ти то кажем, а ти сад како знаш." На то сам му ја одговорио: "Не противим се ништа, али очева женидба дошла је сувише брзо. Бар да је прошла година дана од материне смрти."

Он ми је на то рекао да случај као очев није ни први ни последњи, тако је било и тако ће увек бити, и што бити мора, мора. Него да идемо тамо сви заједно па да се та ствар сврши. Ја сам на то одговорио: "Добро, нека буде као што желите."

Једно четири дана после тога пошао је мој отац, ујак, ујна са кћерима и рођацима удовици Зорићевој: њено место од Петроварадинског Шанца било је удаљено један дан колима. Тамо се мој отац одмах с њом и венчао, а ја сам за то време остао у кући ујаковој и чекао да се врате. Они су се после неколико дана вратили, гости су се искупили и весеље се поновило.

Моја нова мати, или маћија, водила је политику и почела лепо око мене. Гледала је да што пре дође до моје женидбе. Обавестила је о томе и мога таста, пуковника Рашковића, и кад је добила од њега пристанак, одређен је дан за долазак; и тако трећег месеца после очеве женидбе, свршила се и моја свадба.

Ја сам се оженио, али ни ја ни моја жена нисмо умели кућу водити. У то доба сваки официр у тим новим пуковима био је дужан да води газдинство пошто је по уредби официрима, у доба мира, припадала само половина плате, а као Друга половина давана је земља коју је сваки био дужан обрађивати и од тога живети.

Иако ми је та уредба била позната и земља ми била дата, ја, због своје младости, нисам умео на тој земљи ништа да отпочнем, него сам је дао под врло малу аренду. И зато сам решио да за извесно време оставим своју жену код оца, да пожурим у пук јер ми је одсуство истекло, а и чуо сам да ми се пуковник из Беча вратио.

Ускоро после мога доласка у пук дознало се да сам се оженио па су ми сви честитали и прекоревали ме, а нарочито госпође, што младу своју нисам повео, него сам је саму оставио. На крају је и мој пуковник за то дознао, па ме и он о томе питао. Он није знао да сам се ја одавно имао оженити, нити зашто ми је женидба одлагана. Кад му је мајор Продановић све подробно испричао, а и ја му поновио историју своје женидбе: како је моја мати ту ствар започела и како није дочекала њен завршетак, онда су се пуковник, а нарочито пуковниковица, на мене сажалили, а пуковник је био толико великодушан да ме је одмах послао мојој млади.

Мој повратак кући колико ме је обрадовао, толико ме је и ожалостио. Жену сам затекао плачну и невеселу. Иако ми није хтела рећи прави узрок, него само да јој је без мене било тешко, ипак сам. дознао шта је - али сада ћутке прелазим преко тога.

После неколико дана отишли смо ја и она моме тасту и ујаку Витковићу. Пошто су и таст и ујак живели у истом месту, у суседству, прешавши из својих ранијих станова у пук, то сам могао свакога дана код обојице да будем, и тако смо прилично угодно време проводили.

Враћајући се у пук нисам повео жену са собом, него сам је оставио код своје таште, с тим да она тамо само неко време остане док ја у чети свој нови стан не удесим и у њега се не преселим. Али су ту моју намеру осујетили други послови, а наишли су и нови догађаји: кад сам стигао у пук, чуо сам да ће се пукови поново преуређивати, али како, о томе нико ништа није знао. Међутим, доцније, указала ми се прилика да дознам (као што ће се даље видети) да су мађарска господа страшно омрзнула нове пограничне пукове, да се труде да их укину и да су царици и краљици поднели предлог да Мађарска да нових четрдесет хиљада војске, о своме трошку, да их држи на потребним местима на граници, и да ту за њих подигне касарне, а српски народ који се налази у тим пуковима, у Славонији, да пређе у поданство круне под угарском влашћу.

Поред свега тога што су Мађари, сад већ трећа година, то јест од 1746. године, непрестано радили и наваљивали да се укину све српске ландмилиције а Поморишком и Потиском успели и да завладају, ипак им је то било мало, него су предузели да и новоуређену пограничну српску војску у Славонији укину, и довели дотле царицу Марију Терезију да на то пристане. И то би се и остварило да ствар није узео у своје руке сам супруг Марије Терезије, његово величанство ћесар Франц Први. Он је наредио нашем генералу да са комисијом дође поново у Славонију, а придодати су му били и чланови од угарске стране: председник Коморе Кражамовић, барон Вајај и гроф Патачић, којима је било поверено да прођу кроз границу, кроз све пукове и да сниме нову карту читаве границе.

Године 1749. та је комисија прошла кроз сва погранична места. Наш се генерал трудио да одржи пукове у целини, а Мађари су на све начине хтели и желели да народ и пукови покажу какво било незадовољство с новим уређењем, и да тако докажу да Срби ни сами не желе да буду војници, него да постану крунини поданици, али те су жеље господе Мађара остале неиспуњене; народ није показивао никакво незадовољство.

Чим је мој генерал дошао у Славонију, узео је и мене к себи, и док се у Славонији због тога посла задржавао, ја се од њега нисам одвајао. Тако сам имао довољно прилике да сазнам све што се у комисији дешавало.

Пукови су господу комесаре свуда дочекивали у строју са уобичајеним редом и исто тако испраћали их даље. Кад се тако завршио преглед читаве границе, мађарска господа су отпутовала, а наш генерал отишао да поднесе рапорт ћесару. Тако су ти пукови остали недирнути, а мађарски предлог пропао.

Да би ту војску из новоуређених пукова могли лично видети њихова величанства ћесар и Марија Терезија, било је наређено да се подигне логор у Мађарској, код Пеште, и да се у тај логор откомандују од сваког новог пешадијског пука па један батаљон, а од хусарских по два ескадрона, да тамо у пролеће пођу.

Међутим, те јесени умро је пуковник Петроварадинског пешадијског пука у Славонији, Јосиф Монастерлија, а убрзо затим и мој пуковник Петранди. Тако су се у нашим пуковима створила два празна пуковничка места. На место умрлог Монастерлије из Сремског хусарског у Петроварадински пешадијски преведен је мој таст, Атанасије Рашковић, па су сад опет два хусарска пука остала без својих пуковника. Онда је наређено да се та два хусарска пука саставе у један, али од два дела, и да сваки од њих остане на својим местима под једним називом: Сремски хусарски пук.

После смрти мога пуковника Петрандија ја сам остао у чети у којој сам и раније био, али се нисам више осећао сигурним. Чекао сам да видим ко ће нам бити пуковник и заповедник, јер, обично, нови пуковници праве нов распоред, па би се могло десити да официре из једне чете преместе у другу или да неке нове са собом доведу и њих задрже код себе у чети. У том случају морао бих ја прећи у другу чету, што би за мене била чиста штета. Осим тога, мени као да је нешто говорило да ту нећу још дуго остати и као да сам очекивао да се са мном убрзо деси нека промена. Те су ме мисли једнако мучиле.

VI

Исте те зиме дошао је на виђење моме тасту његов зет (муж старије кћери) Петар Шевић, о коме сам раније говорио у вези с његовим оцем, потпуковником Иваном Шевићем, који је добио отпуст у Русију. Мени је јављено за његов долазак, па сам и ја са женом отишао тасту. Свога пашенога и свастику нисам још дотле видео и сад ми се дала прилика да се с њима упознам. Ја и он смо се јако заволели, и доцније сам у њему нашао великог пријатеља.

У разговорима о Русији, који су се више пута водили, јавила се и мени жеља да пођем тамо, и то сам пашеногу и свастици и поверио. Саветовао сам се с њиме како бих ту ствар о мом отпусту отпочео, јер за такву молбу ја нисам имао никаквог разлога. А осим тога, из наших пограничних славонских пукова у то време нико- није тражио да га пусте у Русију или на коју било другу страну. Ако би од мене потекао такав захтев, да се не изложим због тога каквој неприлици? Једнако сам се колебао, хоћу ли - нећу ли, и што даље, колебао сам се све више, као да ме је нешто подстицало на то решење.

Ма колико да сам крио своју намеру, за њу се ипак убрзо сазнало, као што се обично тајна од жена не може сачувати; на тај начин се и моја намера открила. Моја свастика је казала то мојој жени, радујући се што ће бити заједно; па се онда две сестре договориле и казале матери, мојој ташти, а она опет моме тасту и своме сину, моме шураку. И тако они мене ухвате и нападну с плачем и с претњама, а мој таст ми стане предочавати све могуће невоље које ме због тога могу снаћи и нареди ми да не само ништа не предузимам него да и не помишљам на то. Па су и мога пашенога напали, бедећи га да ми је он те мисли уселио у главу.

Ја сам све те прекоре издржао, не противећи се, мислећи да ћу их тако најпре умирити, али од своје намере нисам одустајао. Моја жена је још више то желела и једнако ме подсећала да тражим отпуст из службе.

Мој пашеног, Шевић, провео је код нас још читав месец дана, али, због прекора које је због мене издржао, нас двојица смо престали о нашој ствари говорити пред другима, правили смо планове само кад смо били насамо. Он ми је на крају рекао: "Има само један начин да постигнеш то што желиш: да молиш свог генерала. Он је сад дошао из Беча и налази се у Темишвару, у Банату, као врховни заповедник, и није далеко од наше куће. Он је био с мојим оцем у великом пријатељству и ја ћу, чим дођем кући, испричати моме оцу о твојој намери, па ће отац отићи у Темишвар и замолити га да ти да отпуст, а ја ћу те о свему одмах известити:."

Тако смо се, дакле, споразумели нас двојица. Мој пашеног убрзо се вратио кући и своме оцу, генералу Шевићу, испричао да имам намеру да пођем с њим, у Русију. Њему је та вест била врло мила и он је одмах отишао у Темишвар моме генералу, који га је примио. врло љубазно. У разговору Шевић је нашао прилику да генералу проговори и за мој отпуст.

Мој генерал се томе врло зачудио и одговорио: "Како то да мој поручник Пишчевић хоће у Русију и да тражи отпуст? Не може бити да он хоће да остави своју домовину без икаквог разлога. Њега у моме пуку сви јако поштују. Осим тога ја знам", говорио је мој генерал, "да он има оца и много родбине и сва та господа служе у пуковима и све су то знатни људи, нарочито његов таст, пуковник Рашковић, и они му зацело неће дати да тражи отпуст."

На то је Шевић уверио мога генерала да ја доиста желим отпуст и да ме нико од мојих рођака неће спречавати. Онда је мој генерал рекао: "Добро, ја ћу наредити да ми се он јави и ако доиста има такву намеру, ја ћу ту ствар узети. на решавање, а он ће на прописан начин тражити отпуст и изнети своје разлоге; друкчије му се отпуст не може дати."

Чим је мој пашеног чуо шта је генерал рекао, написао ми је опширно писмо и по гласнику ми га послао. Ја сам се обрадовао кад сам добио вест да се ствар покренула и замишљао већ да ћу брзо добити отпуст, и не мислећи шта ће из тог изићи и какве ће ме све несреће снаћи.

До тог часа ја о својој намери нисам оцу ништа говорио, ни њему ни ујаку Витковићу. Сада сам се осмелио и обојици о том саопштио. На моје велико чудо, обојица су на то пристали и одобрили моју намеру, а нарочито ујак. Он ми је казао: "Ти си још млад, пођи за својом. срећом, бог ће ти помоћи. И људи из великих породица путују по свету, иду У туђе земље, не само од невоље него и ради праксе и науке. Тако и ти можеш тамо неко време да служиш, а ако ти не буде по вољи, можеш се вратити натраг. Тамо ћеш имати покровитеља, као што и сам знаш, тамо је мој брат од стрица, Стефан Витковић. Он је у Русији бригадир. Он ће се зацело твоме доласку обрадовати, а и ја ћу му о томе писати."

И мој отац је то исто поновио, позивајући се и он на бригадира Витковића, с којим је заједно растао и с њиме учио читати и писати. Стефан Витковић остао је без оца и матере, сироче, и како није имао другога склоништа нити начина да се васпита, примљен је у кућу мога оца, и ту остао док није одрастао и отишао у Русију.

Неколико дана после тога стиже у пук наредба од генерала да ме пошаљу њему у Темишвар. Ја пођем и понесем за сваки случај одмах и молбу у којој није било изнесено много разлога за отпуст. Изјавио сам само да као млад човек хоћу да видим света, да хоћу да тражим своју срећу и да зато тражим отпуст.

Кад сам стигао у Темишвар, јавим се своме генералу. Чим ме је видео, позвао ме је себи у спаваћу собу и стао испитивати: "Како чујем, ви, тражите отпуст из службе. Кажите ми да ли је то истина и какви су вам разлози за, то. Ви сте још млад човек и за своје године имате леп чин. Па онда, вас у пуку сви воле, ваша срећа вас није оставила и ви се можете надати да ћете, према својим заслугама, и даље напредовати у служби. Осим тога", питао је генерал, "знају ли за вашу намеру ваш отац, ваш ујак Витковић и пуковник Рашковић, и хоће ли вам они допустити да их оставите и да пођете у туђе царство? - Да не буде после око тога неких тешкоћа?"

Ја сам на то одговорио да су и мој отац и сви остали моји сродници оставили то мени на вољу и да ми они неће сметати: "Мој отпуст зависи само од милости ваше екселенције."

Кад ме је генерал саслушао, овако ми је одговорио:

"Дакле, истина је да ви хоћете ову службу и вашу домовину да оставите. Ја не могу да схватим како сте могли доћи на ту мисао кад вам се није ништа неугодно десило. Зар ви не видите толике официре ваше народности старије од вас по годинама како у једном чину по неколико година остају, па ипак не кажу да су тиме понижени, него сматрају за дужност да служе домовини? Ви сте, међутим, пре многих других произведени, и зато не можете рећи да сте у чему било запостављени. И зар неће људи вашег народа негодовати што своју домовину без икакве невоље остављате и нећете да будете од користи друштву и толиким хиљадама војника народа вашега? Ви, млади људи, по природи ствари не можете ништа друго бити него наследници свих оних чинова и достојанстава које су преци ваши уживали и тиме народу свом служили. Зар нећете својим одласком вечити грех на себи понети? Ви и сами знате кад сте добили поручнички чин, по мојој представци, од њеног величанства краљице, да је у вашем декрету било написано да вам се тај чин даје и због заслуга предака ваших и да је то награда и породици вашој. И сада хоћу још да вам кажем", говорио је даље генерал, "онда кад је почињало формирање пукова у Славонији, ја сам о вама посебно писао краљици, са објашњењем и оправданом похвалом. Написао сам да ваша породица од давнина служи двору аустријскоме и да је ваш род давао увек достојне људе. Поменуо сам том приликом да сте и ви потомак тих људи и да дајете велике наде да ћете бити примеран у служби. Тако сте ви, највећом милошћу, и до били чин, који је био знак благовољења од стране монарха.

"Немојте мислити", говорио је генерал, "да су нарочито срећна она господа из Поморишке и Потиске ландмилиције, као што су Хорват, Шевић и остали што су се с њима сложили, који су због ситних узрока, огорчени на Мађаре, оставили своју отаџбину и отишли у Русију.

"Иако су оне две ландмилиције укинуте, ипак ваша слобода и ваше привилегије нису повређене. Мађари нису могли ништа рђаво да учине вашем народу са својим захтевима - што сте и сами могли видети налазећи се са мном у комисији. Према томе, није дошло ни до каквог зла због ког би се морала отаџбина остављати и ићи у туђе царство. И треба да знате да ти људи заслужују сваку осуду што су само из немара, а не због невоље, оставили своју домовину, и да остављени народ, пошто од њих не очекује никакве користи, није ни дужан да такве људе сматра за своју браћу, и немојте мислити да се ти људи који су оставили своју земљу већ не кају због тога.

,Ја не одричем", говорио је генерал, "да су они тамо лепо примљени. Али у томе се види политика. Све ће се то временом изгубити и преокренути, и унуци и праунуци њихови неће знати право порекло своје, изгубиће слободу свога народног имена - што им овде нико ни довека не би одузео, нити би ико могао одузети слободу и преимућства која имате према привилегијама вашим. А што се тиче вашег отпуста, ако остајете при томе, радите како год знате."

Та лекција коју ми је генерал очитао истински ме је дирнула тако да сам се сам себе застидео. Нисам имао шта да му кажем и умало што нисам одустао од своје намере. Ипак сам се тргао и почео генералу да говорим одајући му признање овим речима: "У току читаве моје службе, у пуку ваше екселенције, могу само да кажем да ме је ваша екселенција врло волела и да сам уживао вашу високу милост, ни у пуку нисам био ни од кога вређан ни гоњен, али истину да кажем: ја отпуст тражим само зато што желим да видим света и што хоћу да окушам срећу."

Ту је генерал згодно окренуо моју реч и рекао: "Ja das Glьck probieren und Wind treiben", то јест: Да окушате срећу и да терате ветар капом.

Ја му се поклоним и стојећи пред њим нисам ништа више говорио. Он шета по соби горе-доле, замишљен, а затим се окрене мени и каже: "Добро, кад си тако решио и хоћеш збиља да добијеш отпуст, предај онда молбу."

Ја oдмах извадим спремљену молбу и предам му, он је отвори, стане читати и каже: "Сутра ћеш добити што желиш." Ја му се на то поклоним и одем у гостионицу у којој сам био одсео.

Сутрадан отидем генералу, он ме прими врло љубазно и преда ми отпуст у коме је стајало: да ми је слободно ићи у Русију, а уз то и наредбу пуку, са извештајем, да се бришем из пука и да ми се да плата за одслужено време.

Генерал ме је тота дана задржао на ручку, а после ручка опростио сам се са сузама с мојим генералом, уздрхтао од његових лепих речи које ми је изрекао на растанку и његових лепих жеља за моју будућност. После тога сам се поклонио и отишао.

Нисам отишао у пук, него сам свратио своме новоме команданту, генералу Шевићу, да му се јавим, да му покажем отпуст и замолим га да ми одреди рок у коме треба да дођем и запитам кад ће бити полазак.

Кад ме је Шевић видео и чуо да сам добио отпуст, било му је врло мило, честитао ми је капетански чин (пошто је он од тадашњег опуномоћеног руског министра у Бечу, грофа Бестужева, имао пуномоћије да официрима који с им полазе у Русију да по један чин као награду) и дао ми о томе декрет. Код Шевића сам остао три, дана. Уговорили смо да наступајуће јесени, у септембру, пођемо на пут.

Одем онда у пук и јавим се ујаку, потпуковнику Витковићу, као заповеднику пука (затекао сам га слабог; био је већ стар). Он је командовао пуком, јер после смрти Петрандија прави заповедник није био још постављен. Кад је ујак чуо шта је све мој бивши шеф, генерал у Темишвару, говорио и видео наредбу о исписивању из пука, наредио је да се јавим мајору и да му предам ту наредбу.

Откако су се два хусарска пука саставила у један, имали смо два мајора, први је био Продановић, који тада у пуку није био, а други барон Ритберг.

Ја се овоме јавим, а он, кад је прочитао генералову наредбу да ме испишу из пука, дође ван себе и рече: "Шта сте ви ово донели? Ја просто својим очима не верујем. Ово не може бити, а осим, тога, ја не знам", говорио је мајор, "има ли права наш генерал да отпушта официре из пука у туђе државе без питања двора."

На то сам ја мајору одговорио: "Генерал зацело зна докле се простире његова власт и сигурно да- ми не би дао отпуст кад не би имао те власти. Ја вас зато молим", говорио сам мајору, "да ме што пре разрешите дужности."

Мајор се непрестано чудио и, гледајући ме, рекао: "Кажите ми, молим вас, откуд вам та мисао? Зар вас неће људи сматрати за незахвалног? Зар ви нисте били у пуку један од најомиљенијих официра? Па и за своје године ви сте имали леп чин, и зашто сте онда то радили?"

Дошли су и други официри па су ме и они напали и почели одговарати од тога. Ја сам им одговорио: "То је ствар свршена, ја одлуку о отпусту не могу да вратим, јер сам је већ предао генералу Шевићу, а код себе имам само оверен препис."

Да сам генералу Шевићу дао отпуст, рекао сам намерно и за сваки случај. Доцније ће се видети да је тако требало; то ми је много помогло да постигнем свој циљ.

Мајор је наредио да ме испишу из пука и да му о томе пошљу извештај, да се извиди да није иза мене остао какав дуг, да се моја чета преда другом официру и да се напише моје разрешење.

Тражени извештаји из чете послани су мајору. Дугова нисам имао, и тако је моје разрешење било готово. Плату за одслужени рок нисам могао добити јер, у то доба, касе се нису налазиле при пуковима, него се писало војном комесару Гарчули, који је свим пограничним пуковима исплаћивао потребне суме. Ту представку дали су мени да му је лично однесем и да затражим новац који ми припада.

Отишао сам поменутом војном комесару у Петроварадинску тврђаву, где се он тада налазио. Дао сам му акт и тражио своју плату. Кад је он прочитао представку, јако се наљутио, и, како је иначе био груб, стао је викати тражећи да му покажем акт о отпусту, на шта сам му ја одговорио: "Оригинал није код мене, дао сам га своме новоме команданту, а код себе имам само оверени препис."

На тај мој одговор, он се наљутио још више, говорећи:

"За вас нема новаца, а ја ћу на више место јавити о недопуштеном поступку вашег генерала, па ћете видети шта ће бити." Затим се окренуо на страну и рекао на немачком: "Ich werde Eych das nach Moskau Reisen fergessend machen" - што значи: Ја ћу се побринути да ви заборавите на пут у Москву.

На те речи нисам могао да се уздржим, него сам му рекао: "Ви, господине, тим својим претњама застрашујете више него што стварно можете учинити. Ја овде нисам дошао да слушам ваша причања, него ради свог новца. Ако ми тај новац нећете да дате, бар реда ради кажите ми разлог, а викати немојте."

После тих мојих речи, Грк се тако наједио да сам мислио: пући ће. Он поче: "Ja Sie danken dasz ich Ihnen soll das Geld noch auf die Reise geben. Nein! Sie bringen keins" - што ће рећи: Мислите да ћу вам дати и путни трошак. Не, ништа нећете добити.

После грубих његових речи ја нисам хтео да се с њим даље препирем, него сам се окренуо и изишао. Али његова пакост се није на томе завршила: он се одлучио да ми онемогући одлазак, па је то и урадио. Ја не знам око чега је он с нашим генералом имао сукоба, али ово му је била сад згодна прилика да генералу напакости. Зато је послао доставу у Беч Дворском војном савету: генерал-фелдмаршал лајтнант, барон фон Енгелсхофен, издао је поручнику Пишчевићу, из тог и тог пука, отпуст у Русију, а њему, Гарчули, послано је требовање из пука да се поменутом поручнику изда плата за одређено време. Он сумња у то да генерал има права да без дозволе двора даје официрима отпуст за Другу државу, и зато тражену плату није издао - и моли да се донесе одлука о тој ствари.

На тај начин мога доброга генерала постигла је велика невоља. Од њега је тражено изјашњење: како је смео да ми да отпуст и да нареди да се бришем из списка. о томе је послан извештај пуку од Дворског војног савета и строго је наређено да се генералова одлука о отпусту одузме од мене, а ја останем и даље у служби у пуку.

Ова ми је наредба саопштена, и затражена ми је одлука о отпусту, али ја сам остао при ономе што сам раније рекао: да се оригинал одлуке не налази више код мене, него да имам само копију; с те копије сам у пуковској канцеларији направио још једну и предао је. Та је копија послана у Беч, а од Дворског војног савета дошла је убрзо друга наредба:да ме ухапсе и пошаљу врховном заповеднику, грофу Кајзруку, у Осечку тврђаву, и да се поведе нада мном судска истрага.

Мене су ухапсили у пуку и послали са једним официром, о мом трошку. Наш пут је трајао нека три дана. Дошавши у Осечку тврђаву (она се налази у доњој Славонији на јужној страни Драве), мој пратилац је отишао врховном заповеднику да му јави за наш долазак, а ја сам остао с колима на капији код прве страже у тврђави - чекајући да ми се врати пратилац. Кад се вратио, рекао ми је да је господин врховни заповедник наредио да ме изведе пред њега (ја сам био без сабље).

Отворим брзо свој сандук, узмем нову униформу, и обојица пођемо и брзо стигнемо у генералове собе. Чим ме је генерал видео, одмах ме је познао, јер је тога генерала мој пуковник Петранди, док је још био жив, позивао два пута к себи у логор и представљао му пук. Ја сам га тада с пратњом дочекивао и испраћао, а и неколико пута ме је пуковник слао њему због разних послова те ме је због тога знао. Он је био човек средњих година, још снажан; у разговору је био врло озбиљан - и помало горд. (Обична ствар у аустријској војсци. Ретко ко од виших и штабних официра да није горд.)

Генерал ми је казао на немачком: " "Wie ich hцre, dasz er will ein Moskowiter sein, ich denke aber, dasz er das wird wohl bleiben lassen" - то јест: Ви хоћете да будете Москов, али ја се надам да ћете се ви тога манути.

Немци у Аустрији мало кад говоре речи Русија и Руси, него обично кажу Москва и Москови. Не знам како је данас, али је раније тако било - и то као помало с презиром.

Такве речи од стране врховног заповедника нису ми биле миле. Ја сам их протумачио двојако: прво, да ја могу сам. од те намере одустати, а друго, да се у тим речима крије претња, то јест: ја ћу те натерати да ћеш се ти сам тога манути. Те речи су ме помало збуниле, и ја сам очекивао да ће још штогод слично рећи, али разговор се на томе завршио. Наредио је само да ми се покаже пут до страже. Ту ми је дата соба у којој ћу бити заједно с једним официром, чуваром.

После неколико дана одређена је иследна комисија. Позвали су ме у канцеларију; одводили су ме и враћали један подофицир и један редов без пушке. Постављали су ми разна питања, а било је и подметања. Између осталог питали су ме: како, зашто и због чега сам хтео службу да оставим и отпуст да тражим, и тражили да суду предам оригиналну одлуку о отпусту, коју ми је дао генерал, барон фон Енгелсхофен.

На сва питања ја сам одговарао како сам знао и умео, а о оригиналном отпусту сам говорио једно те исто - да није код мене, него да сам га дао своме команданту, рускоме генералу Шевићу, с којим сам намеравао да путујем у Русију.

Комисија је тражила од пука у коме сам служио извештај о моме владању. На то је добијен одговор да сам ја у пуку био не само исправан у служби и доброга владања него да сам још међу мојим вршњацима, нижим официрима, био први.

Сви моји одговори били су записивани, а питања су свакога дана била једна те иста, и ја мислим да је то било намерно: да су хтели да виде да ли се моји одговори слажу. И пошто-пото хтели су да дознаду да ли је још ко био са мном у споразуму, да ли ме је ко наговарао да идем у Русију, и слично томе.

На тај начин се водила истрага девет дана и на крају ништа се није могло пронаћи сем да сам службу оставио и да сам отпуст добио.

Кад се то завршило, читав ми је тај предмет са питањима и одговорима дат на потпис.

Ја га узмем, прочитам, и станем потписивати своје име и свој нови чин: капетан руски, кад ми тек председник и виши аудитор истргну предмет из руку не давши ми да довршим, говорећи: "Ви морате потписати онај чин који имате у нашој војсци, а не у туђој."

Ја им на то одговорим да ја више нисам поручник, да сам у пуку у ком сам служио разрешен, и да зато свој ранији чин не треба да потписујем. Извадим онда онај декрет који ми је дао генерал Шевић у коме пише да сам капетан и покажем им га, са речима: "Изволите видети. Ви у затвору држите руског капетана, а не поручника ове војске, ја се морам потписати са руским чином, а не са бившим аустријским. "

Господин председник (он је био потпуковник у пешадијском пуку који се налазио у тврђави) и господин аудитор, саслушавши моје речи, погледали су се, узели онај акт на коме сам се почео потписивати и отишли врховном заповеднику, а мени су казали да мало причекам.

Они су се тамо очевидно договорили да се саслушање са мојим одговорима наново препише, али да га не потпишем ја, него да га аудитор и потпише и овери. Саслушање су вратили, дали га писару да га препише, а ја сам за то време чекао. Онда га је аудитор преда мном оверио и потписао. Суд се затим разишао, а мени је речено да идем на своје место.

У тврђави Осек сам. остао два месеца у" затвору. Моје саслушање са извештајем из пука о моме владању послано је у Беч Дворском војном савету, који је затим реферисао о томе њеном величанству краљици.

Међутим, септембар је дошао, генерал Шевић је пошао на пут и из Угарске прешао преко границе, а ја сам остао.

Мој затвор у тврђави Осек трајао је и даље, иако није било одлуке, а разлог је био у томе што је у то време код Пеште био подшнут велики војнички логор, где се бавила сама царица и краљица Марија Терезија, са супругом својим, царем Францем Првим - зато се реферат о мени одлагао.

Ја сам већ почео очајавати и мислити да из тврђаве нећу више никад изићи, што се многима већ дешавало. Али моја је судбина одлучила да ме поведе опет у нове доживљаје.

Врховни заповедник је напослетку добио од Дворског врховног савета наредбу да ме пусти и да ми нареди да се јавим генерал-фелдмаршал-лајтнанту, барону фон Енгелсхофену, моме бившем шефу, коме је већ, према извештају Дворског војног савета, од њеног величанства краљице, послан акт који ће ми генерал саопштити, наиме да остајем у аустријској служби.

Чим сам се ослободио затвора, одмах сам пошао у Темишвар моме бившем генералу и шефу. Путовао сам неких пет дана. Јавио сам му се и затекао га врло љутитог. Он ми је чинио такве прекоре да ја нисам могао на њих да нађем оправдања. Само сам ћутао и трпео док се није изговорио. А кад је од мене затражио да му вратим одлуку о отпусту коју ми је дао, ја сам почео говорити о свој оној пажњи и милости коју сам од њега уживао и понизно сам рекао: "Ваша екселенцијо, не можете веровати колико ми је жао што сте због мене имали толико непријатности и што сте сада у таквом гневу. Ја се сам ни на који начин не могу оправдати и одбранити пред вама, једино ме може ваша милост помиловати. Да сам знао да ће због мене моме добротвору бити такве непријатности причињене, ја никада не бих", говорио сам, "ни почињао ту ствар, па ма знао да ће ми то највећу срећу донети. И сада ме је страх да кажем вашој екселенцији да вас не могу задовољити, нити вам учинити оно што тражите. Одлуку коју сте ми ви дали ја немам. Њу је од мене узео Шевић (ја већ Шевића нисам смео да назовем генералом), него имам само оверен препис."

Сад су тек почеле лепе речи и о мени и о Шевићу. Генерал је говорио: "Шта мислиш с тиме што је одлука остала код Шевића? Да не мислиш још увек о Москви? Ти би, дакле, још увек хтео да одеш одавде?"

Ја му одговорим: "Ја о томе више не мислим, него сам дошао да се вашој екселенцији јавим, као што ми је наређено, да ми се, после истраге која је нада мном вођена, саопшти решење и опроштај."

Генерал је љут, шета по соби и говори: "Јест, опроштај! Ти већ више ниси достојан никакве милости, теби треба друго нешто па да се смириш и да та изиђу те бубе из главе."

На томе се тога дана наш разговор завршио. Било је већ касно увече. Изиђем и пођем стазама да потражим своје познанике из генералове свите, да испитам шта знају.

Директор канцеларије ми је испричао какве је укоре мој генерал добио због мене и како је тражено од њега изјашњење што ми је дао отпуст, да му је после посредовањем једне особе на двору опроштена кривица и да је по наредби њеног величанства Дворски војни савет донео одлуку да се и мени опрости. Молио сам да ми то да да прочитам, зли он ми није дао, него ми је рекао да ће ми та сам генерал сутра саопштити.

Сутрадан, око десет изјутра, отидем своме генералу. Видим да су му испричали да сам врло ожалошћен због свега што се њему десило, и зато ме је мало блаже примио. Рекао ми је: "Ето, видите какво се чудо направило због ваше ствари и какве је рђаве последице све то донело. Ви сте још срећни што се тако завршило."

Затим је наредио да му се донесе из канцеларије рескрипт у коме ми је дат опроштај. Директор канцеларије га је донео, а генерал ми га пружи говорећи: "Дајем вам да прочитате опроштај који вам је дат. Толику милост њено величанство ретко коме чини и зато вам саветујем да више ни о чем другом не мислите него да се покорите највишој наредби, која вам опрашта и прима вас натраг у службу. Наредба о томе биће вам ускоро предата на предстојећој смотри пукова у Славонији. Будите, дакле, захвални на томе, и све што је било нека пређе у заборав."

Држао сам царски рескрипт у рукама и слушао генерала док није завршио, а онда сам га почео читати, видим да ми је дата милост и чин. Поклоним се генералу и вратим му рескрипт изјављујући му захвалност овим речима: "И у овој прилици видим да за своју срећу имам да захвалим једино вашој милости. Ја се осећам толико дужан према вама да немам речи да вам искажем своју захвалност. Могу да кажем само толико: читавог свог живота осећаћу дужност да вашу екселенцију сматрам за свог добротвора."

Генерал је наредио да се напише заповест пуку да се понова причислим у службу са извештајем да ми је опроштено. Уједно је наредио да ми се да препис царског рескрипта.

Кад сам добио копију и заповест генерала којом се наређује да се поново причислим и ступим у ранију службу, пођем у пук и одлучим да тако одсад мора да буде, и мисао о Русији почела ме је остављати, али ипак онај сакривени отпуст понекад ми је искрсавао у памети и као да ми је предсказивао да с тим још није свршено.

Раније сам говорио како су се Мађари заузимали што су игда могли да се српски пукови у Славонији укину и да су обећали да ће дати војску о свом трошку, наместо српске, за чување границе дуж Саве с турске стране, и да су краљицу скоро задобили за своју страну. Али се ћесар Франц Први, супруг Марије Терезије, јако заузео и није дао да се то изведе. Говорио сам и како је наређено да се у Мађарској, код Пеште, подигне велики војни логор. Ту ће на смотру пред оба царска величанства од те новоуређене српске војске на граници (за њу су Мађари говорили да је неуређена и непоуздана) доћи од сваког пешадијског пука по један батаљон, а од хусарског по два ескадрона. Тако је и урађено, а уз ту војску дошли су и мађарски и немачки пукови из оближњих места. И тако се ту искупила готово цела армија.

Логор је био изванредан. Војни маневри су се изводили, у њима су српски батаљони и ескадрони били заједно и у свему су се одликовали у поређењу с другима, а нарочито у поређењу с Мађарима, и окретношћу и брзином паљбе и у маневрисању. То се довољно видело, на срамоту Мађара, чији су пројекти пропали. Остало је, дакле, тако: славонски пукови остају онакви какви су, а да то буде још сигурније, одређено је да се изврши главна смотра, коју ће водити коњички генерал, гроф Сербелони.

Њему је дата потпуна власт како ће извести смотру, а и за све остало што се тих пукова тицало. Он је дошао у Славонију, у тврђаву Осек, пошто је то средишно место свих тих војних дистрикта. У ту тврђаву су дошли и сви заповедници пограничних пукова и други штабни официри. С њима сам се и ја ту нашао.

Ја сам се јавио главном инспектору генералу, грофу Сербелонију. Предао сам му молбу и у њој рекао да сам већ имао отпуст и да према вољи и одобрењу њеног величанства остајем у служби и да ми је њеним рескриптом милостиво дато да на предстојећој смотри добијем чин - "и зато молим вашу екселенцију грофа да има доброту наградити ме чином према власти коју ваша екселенција или".

Генерал је примио моју молбу, али је о тој ствари, изгледа, био већ обавештен, јер је, дајући молбу шефу канцеларије, наредио да се према акту њеног величанства изврши исправка.

Директор канцеларије донео је акт и показао генералу тачку која се на мене односи. Генерал је прочитао и саопштао ми је да сам у име њеног величанства произведен за капетана, а онда ми је наредио да се јавим врховном заповеднику, грофу Кајзруку, да ме упути у пук.

Генерал је ту наредбу издао одмах јер се журио на хрватску границу. Требало је да у горњој Славонији прегледа сва места и њихове положаје, затим да изврши смотру над пуковима и уреди војне дистрикте у Славонији. Пред свој полазак препоручио је врховном заповеднику да официре Немце послане из Беча, као и неке друге прекобројне распореди по пуковима. Тај распоред био му је поверен због тога што је он био старешина Бродског пешадијског пука као и свих других славонских пукова, а да би што пре био готов, генерал је одредио неколико чиновника из своје канцеларије да припреме спискове и друго што је потребно за смотру, која је имала да почне од горње ка доњој Славонији.

Распоред је урађен великом брзином и отпослан. Тим распоредом добио сам и ја наређење од врховног заповедника да се премештам у Бродски пешадијски пук. Мени се тај премештај није нимало допадао. Ја нисам ни мислио да би ме могли из хусарског пука искључити. Рачунао сам да ћу и даље остати у њему и зато нисам ништа за времена ни предузимао. И како је тај премештај био потпуно против моје воље, замолио сам врховног заповедника да ме остави у пуку у коме сам дотле био, пошто ја не волим службу у пешадији.

Врховном заповеднику није било право што ја немам воље да служим у његовом пуку, па ми је незадовољно одговорио: "За то можете молити генерал-инспектора, пошто су сва акта и спискови послани већ њему; ја више не могу да чиним измене."

Видим ја да се са мном дешавају све нове и нове непријатности, и што даље, све више муке и главобоље. Тога часа нисам знао шта бих могао радити, него решим да пођем у Бродски пешадијски пук и тамо сачекам долазак генерал-инспектора.

Дошавши у Бродски пук, јавим се пуковнику, барону Јанусу, и потпуковнику, барону Риту. Они су ме одавно знали и много су радили на томе да пређем у њихов пук, па су ме примили лепо и љубазно, с речима: "Ти си био толико охол да ниси хтео да пређеш у наш пук, а сад је то само од себе дошло, сад си наш." Нису хтели признати да је њихово дело што ме је врховни заповедник поставио у тај пук; то сам тек после дознао.

Ја сам им одговорио да не желим бити у пешадији: "Ви и сами знате", рекао сам, "какву ја имам хусарску опрему. Она сад треба да ми остане неискоришћена и ја да поднесем толику штету без потребе. Осим тога", рекао сам незадовољно, "чим ја нисам међу хусарима, као раније, не могу бити слуга њеног величанства какав бих могао бити, нити заслужити ону велику милост која ми је указана."

Ова господа примила су моје речи као подсмех: "Шта ви мислите", казали су ми, "да су само хусари царске слуге? Не, ми смо нада и тврђава, а ви долазите иза нас."

Ја нисам хтео да се и даље с њима препирем, него прекинем, говорећи у себи: "Нећу ја дуго бити ваш пешак" - мислећи да ћу измолити од инспектора да ме врати натраг у хусарски пук, а надао сам се да би ме и мој бивши шеф могао извадити из пешадије. - На Русију сам већ био сасвим заборавио.

После тог разговора пуковник ми је одредио чету, којом је дотле командовао поручник, један Немац, по имену Горичка, који је често боловао. Ја одем у село и однесем том поручнику заповест о предаји чете. Тај дан смо ја и он провели напрасно, а сутрадан смо почели са радом: извршио сам смотру људи по списку.

Поручников стан имао је само предсобље, велику собу и једну собицу (у којој сам ја имао да станујем, али није ми се дало). Обојица смо те ноћи легли на постељу у великој соби, а малу собицу заузимала је његова служавка и његова опрема, која није била баш велика.

Поручник је био врло добар човек, и велики сиромах. Све његово имање била је униформа и три коња, који су се налазили у коњушници, неколико корака иза стана, а поред коњушнице била је једна мала шупа за кола.

Поручника је пред вече почела трести грозница, а мало касније од велике ватре био је скоро без свести. Таман сам заспао, кад поче нека лупа, те се ја тргнем и док сам се сасвим расанио, прошао је неки минут. У соби, на земљи, још је горела свећа у чираку, а споља у капке неко непрестано грува. Чујем глас стражарев где виче: "Устајте, изгинућете!" Чим сам то чуо, скочим и станем викати поручника, али узалуд, он онако у ватри лежи као мртав.

Дохватим пушку да се браним ако нас ко нападне (пошто је стражар викао да ћемо изгинути). Стражар и даље лупа у капке и врата од предсобља и једнако виче. Уто и служавка из собице стане викати и плакати, па отвори врата. Мали прозор на њеној соби био је затворен и светлост од наше свеће обасјала је и њену собу, па нисам могао да видим шта се дешава напољу, него је питам зашто виче, а она, како је устала из постеље, стала је да скупља своје хаљине и говори: "Изгорећемо. Гледајте кроз пукотину од прозора колика је ватра напољу."

На те речи ја јурнем на врата и отворим их, а војници споља разбијају врата од предсобља - мисле, још спавамо. И збиља, мало је требало па да заувек заспимо. Тек што сам врата од предсобља отворио, већ је и у предсобљу почела ватра. Кров је био од трске, и ватра га је просто гутала.

Отворим врата од предсобља и викнем војницима да што пре изнесу поручника. Они упадну унутра, зграбе га заједно с перином и изнесу га, а он лежи, не зна ништа за себе. Док су се они око њега мајали, ја зграбим униформу, мој посилни дограби постељину, а други војници извлачили су друге ствари и спасавали. Али јадноме поручнику изгорела су сва три коња и кола, јер је пожар почео од коњушнице. Његов посилни легао је пијан с лулом у сено и тако направио ватру. И сам је почео да гори и једва се спасао. А како је дувао јак ветар и наносио пламен на кућу, кућа се брзо запалила, и све се за час претворило у пепео.

Тај догађај тамошњи људи сматрали су као неко знамење и стали прорицати: "Неће се ту дуго задржати наш нови капетан." Они су једно мислили, а судбина ми је, међутим, друго спремила. А сваки човек мора да иде тамо куда га судбина води, баш као слеп што иде за вођом.

Примио сам чету и вратио се у штаб, да о томе известим пуковника. Пуковник опази да сам ја нешто смућен и пита да ли сам здрав и што сам невесео, а кад је чуо да не волим да служим у пешадији, стане ми говорити: "Слушајте, саветујем вас да се манете тога, ако станете опет нешто тражити, можете само изгубити. А служба је једна те иста без обзира у ком сте пуку."

Ја онда одлучим да остане тако док не дође гроф Сербелони. Стигла је већ и зима и Сербелони је морао да прекине своје путовање. Једино је над Градиштанским пуком завршио био смотру. Код нас је требало да дође тек на пролеће.

Ја се, међутим, измолим од пуковника да одем до оца. Оца сам затекао у великом јаду, и то највише због новог уређења славонских пукова (раније сам већ казао да је од два хусарска пука био створен један). Премештен је био опет у друго место и у другу чету, и како је тамо била скоро пустиња, морао би скоро изнова да кући кућу, а он се већ израније од честих сеоба из места у место скоро упропастио. Огорчен због свега тога, а и зато што је с мојом маћијом имао скоро сваке године дете - било их је већ шесторо - решио је да изиђе из службе, да поднесе оставку. Ускоро је то и урадио и настанио се у слободној краљевској вароши, Новом Саду (према Петроварадину, с друге стране Дунава, који их раздваја). Ту је узео под кирију привремено једну кућу, док нову не подигне, или готову не купи.

Ја сам затим пошао са женом тасту моме, пуковнику Рашковићу, у Митровицу, где је становао с породицом. Све што се са мном дешавало, њему је већ било познато. Он је био задовољан што се све тако свршило, али није пропустио да ме добро изгрди. И скоро сваки дан док сам код њега био морао сам слушати пребацивање: како сам ја то без икакве невоље учинио и како сам био на ивици пропасти, како је сва срећа што се на томе завршило, како таква милост није никоме учињена као мени, да ми то буде и први и последњи пут, и да се одсад ништа не усудим да урадим док њега не упитам - и то ми је нарочито нагласио. "А што си незадовољан у пешадији, то се може лако поправити, а могу те и ја", говорио је, "узети у свој пук. Треба само или за прво или за друго замолити инспектора, кад буде дошао, и он ће ти то, надам се, сигурно учинити."

Ја сам на све то пристајао и обећавао му да ћу га зацело убудуће за све питати. И тако би то, мислим, и било да нису наишли други догађаји, који су учинили да, је тај мој састанак био и растанак с њим заувек.

Код таста сам остао неких шест дана, па сам онда отишао у пук и читаву ту зиму провео у великој чамотињи. Једва сам дочекао долазак инспектора, грофа Сербелонија. Он је почео са смотром Бродског пешадијског пука и свима нам се из почетка учинио страшан. Мало је с ким разговарао, говорио је само с пуковником, па и то слабо, само колико се посла тиче. Он је имао велику власт као поверљив царев човек. Правио је велике личне промене и сви су дрхтали пред њим.

Ја сам имао да га молим за своју ствар, али нисам знао како да почнем. Напослетку сам се одлучио: усудио сам се на то једно вече, пре наше смотре, кад је он из собе изишао у ходник. Пришао сам му и дао му писмену молбу. У њој сам изнео читаву своју ствар: како сам имао отпуст да идем у Русију, како сам био у затвору, како сам рескриптом Дворског војног савета, који је потврђен од њеног величанства краљице, остао у служби и како ми је дат капетански чин, с којим сам задовољан, али да сам одређен у пешадијски а не хусарски пук и тиме да сам увређен, да ми пешадијска служба не одговара, да имам своју официрску опрему за хусарски пук, коју сада треба са великом штетом да одбацим. - "Зато молим да се моја молба проучи и да се преведем у Славонски хусарски пук, у коме сам и досад био."

Ту сам молбу предао не питајући ништа свог таста, јер сам сматрао да је то ситница, око које не треба да га трудим. Тек ако ми ова молба не успе, мислио сам, затражићу тастову помоћ и прећи у његов Петроварадински пешадијски пук.

Сутрадан ујутру био је код генерала велики пријем: из нашега пука дошли су сви штабни и виши официри, а било их је и из других пукова; сви смо стајали у сали и чекали га.

Ушао је у грдним затупастим чизмама које су се према горе шириле као левак, са челичним мамузама, шпадом и у униформи кирасирској (пошто је био старешина једног кирасирског пука, такву је униформу и носио), али чизме су му биле и сувише грубе - трупао је у њима горе-доле ваљда пола сата, не говорећи ни с ким ни речи. Најпосле опази мене међу официрима, застане, приђе, гледа ме. Мислим, гледа ваљда да ли сам ја онај што му је синоћ дао молбу. Јуче сам био у вицмундиру, а данас сам у парадном. Кад ме је познао, приђе ми још ближе и каже ми на немачком: "Dein Bitten ist billig", то јест: Твоја је молба оправдана. Ја му се на то поклоним, а он опет настави шетњу по соби.

Стану ме гледати сви штабни официри и пуковник, нису знали шта то значи, нити какву сам ја то молбу генералу дао.

Дуго смо чекали да видимо хоће ли штогод с ким проговорити, али он је ћутао још скоро пола сата. Онда мајор, барон Ланиус, који је био ту у сали (он је дошао од стране Петроварадинског пука у сусрет генералу; знао је више језика и био образован, али мало ветрењаст; он је од самог почетка био ађутант код мога бившег старешине, барона Енгелсхофена, и при формирању пукова много се мешао у различите пројекте и тиме навукао на себе много мржње; иначе није имао мана, био је добар и користан официр; а имао је много смелости), приђе генерал-инспектору и стане да му подноси рапорт: да је дошао генералу у сусрет и да има да га испрати до пука и кад, питао је, генерал наређује да пук буде спреман за смотру.
Генерал је био, по рођењу, Талијан и немачки је рђаво говорио, говорио је више француски и талијански. Он је, очевидно, знао или слушао за Ланиуса и зато је, кад му се Ланиус обратио, застао и викнуо на немачком: "Still то јест: Ћути - па је онда подигао руку колико је могао више и рекао: "Lanius so grsz" - а онда је спустио руку доле за пола аршина изнад земље и рекао: "Ich machen so klein." Он је то погрешно казао, али ми смо разумели шта то значи, то јест: Ланиус је толики, а ја ћу га направити овако малим - и, рекавши то, опет је почео да корача по сали. Затим је упитао нашег пуковника: "Је ли ваш пук готов?" - на што је пуковник одговорио да јесте и запитао кад пук да изађе на смотру. Генерал је наредио: "Ich will morgen um acht Uhr frie sehen" - што значи: Хоћу сутра у осам сати да пук буде спреман.

Онда нас је оставио и отишао у друга одељења. Чим смо изишли из сале, мој ме пуковник поче питати какву сам ја то молбу генералу дао и како сам смео то учинити а да њега прво не известим. Ја сам се пред пуковником, колико сам умео, бранио, доказујући му своју невиност: да у мојој молби ништа нарочито нема, "него само оно што ви већ знате, тражио сам превођење у онај хусарски пук у коме сам досад био".

Пуковник ми је на то љутито одговорио: "Добро, истераћу ја теби хусаре из главе и научити те да пешачиш" - и рекавши то оставио ме, а после тога почео је збиља да прави разне ситне интриге кињећи ме за најмање ситнице.

Али ја сам све то стрпљиво и учтиво подносио и често одлазио и њему и потпуковнику, барону Риту, који ме је, могу рећи, дочекивао увек с љубазним речима. Само, ја се никако нисам могао помирити с тиме да останем у њиховом пуку, него сам чекао да видим каква ће бити одлука господина инспектора по мојој молби.

Идућег дана наш пук је имао смотру, и генерал је за сваког човека гледао у списак. Ја сам на смотри прошао уз своју чету. Затим се одржала вежба и све врсте маневара и на крају паљба читавог пука. По свршетку свега тога генерал је остао још једно три дана, прегледао сву војничку опрему, неке ствари је изменио, неке официре који због старости нису могли више да служе поотпуштао, а онда је отишао у Петроварадински пешадијски пук, у коме је, као што сам рекао, мој таст био заповедник.

Ја сам мислио да ће на моју молбу доћи решење да се преведем већ према ономе што је генерал-инспектор рекао да је моја молба оправдана, али сам се преварио. Генерал је при поласку дао пуковнику заповест у којој је стајало да у Славонском хусарском пуку нема упражњеног капетанског места и да према томе имам да останем у Бродском пешадијском пуку, у коме се већ налазим - с тим да ми се та заповест саопшти.

Пуковник ме је позвао, дао ми да прочитам заповест и наредио ми да се оставим својих намера, да своју дужност издржавам онако како треба и посаветовао ме да се и таквих мисли оканем јер ми те мисли доносе више штете него користи, да ћу, с временом, и сам заборавити на хусаре и да сам касније нећу хтети за њих ни да чујем.

Мој одговор био је учтив, држао сам се пред њим смирено, као и увек. На тај начин ја сам се спасавао с приличним успехом од гоњења, и зато сам му рекао: "Нека тако буде кад не може бити друкчије." Али мени се учинило сумњиво да је на моју молбу могла доћи таква заповест. Ја сам веровао да су ми то учинили официри из нашега штаба, а не генерал - као што сам се доцније у то и уверио. Пуковник, а нарочито потпуковник Рит наговорили су шефа генералове канцеларије на то, а људи на таквом месту могу да учине много и зла и добра. Да на том не би остало, одлучио сам да што пре одем свом тасту и да се с њим посаветујем, па да он замоли генерал-инспектора да пређем у хусарски пук у коме сам био, или да ме преведу моме тасту у Петроварадински пук.

Не губећи време, изишао сам пред пуковника и замолио га да ме изволи пустити на неколико дана да се видим с тастом, с ким се одавно нисам видео. Пуковник се мало размислио и рекао ми: "Добро, идите, дајем вам десет дана одсуства."

Ту се десио и потпуковник, барон Рит, и он се, видећи да .ме пуковник пушта, насмејао и казао пуковнику: "Лепо, ви му дајете одсуство, али пазите што вам кажем: сад га последњи пут видимо, јер он ће сигурно одавде отићи."

Ја се поклоним потпуковнику и одговорим му: "Немојте мислити, господине бароне, да бих ја могао бити толико лакомислен да почнем шта било а да не кажем то претпостављенима. Ја признајем да сте ви пажљиви спрам мене, и ваша жеља да останем код вас у пуку за мене је знак ваше благонаклоности, што мени чини само част, али видећете", завршио сам, "да ћу се ја опет брзо вратити" - на то сам се поклонио и изишао. Истога дана кренуо сам на пут.

И доиста, ја нисам ништа друго мислио да предузмем осим само оно што сам већ споменуо: да се с тастом посаветујем о мом превођењу, што, уосталом, није била никаква тајна. Али већ је било близу време кад је требало да поднесем све оно што ми је судбина била досудила.

VII

Требало је да путујем читава два дана до Митровице, где је живео мој таст и где се налазио пуковски штаб. Првог дана сам ишао колима врло брзо, само да бих сутрадан стигао. Прву ноћ сам провео на некој ливади, да ми се коњи напасу.

Сутрадан сам поранио, упрегао коње и пошао. После сата вожње видим издалека како неки човек јури на коњу према мени. Кад се приближио, ја сам га познао: то је био један од слугу у тастовој коњушници. Станем. А кад је он видео мене, стане и он. Питам га куда ће, а он ми одговори само толико: "Журите се што више можете, ево вам и писма." Узмем писмо и познам рукопис мога шурака. Брзо га отворим и прочитам. Он ми јавља да му се отац изненада разболео и да нема наде да ће остати у животу. Зато да одмах кренем на пут, и да идем право на Купиново, где је већ цела породица на окупу. Напоменуо ми је и то да су ми жена и отац већ тамо.

Питам још слугу: зна ли још шта да ми каже, а он ми одговори да ништа више не зна, него само да је смотра пука завршена и да је генерал после смотре пошао границом низ Саву и с њиме и наш господин, да се у Купинову разболео и тамо и остао. "И кад је отуда прекјуче дошла вест о томе, госпођа пуковниковица одмах је тамо пошла, а писмо је отуда синоћ стигло у Митровицу, с наредбом да се одмах с њим по вас пође, и тако сам ја и пошао и срео се на путу с вама."

Можеш мислити, читаоче, како је та вест на мене утицала и како сам се ожалостио. Наредим слуги да гони коње што игда може. Иако тога дана нисам могао тамо стићи, ипак сам јурио тако до дубоке ноћи. Кад сам видео да су се коњи преморили, морао сам да се зауставим у пољу, да напасем коње, а пред зору кренем опет на пут и око шест сати, пред вече, стигнем у Купиново.

Нађем све ожалошћене и чујем да ми је таст већ на издисају. Уђем брзо, видим га, лежи, тешко дише, језик му се одузео, у лицу се тако изменио да нисам могао да га познам, а поглед му се замутио.

Приђем му, пољубим му руку, кажем му да сам дошао, питам има ли шта да ми каже. Моја ташта а и остали понављају то исто, не би ли га мој долазак бар мало повратио к свести, јер је, причали су ми, док је још могао говорити, питао за мене и наредио да се пошље човек да ме доведе. Зато су сви понављали да сам дошао и после многог понављања окренуо је мало главу и хтео дићи руку; ја му руку прихватим и задржим је у својој руци. Он само мало отвори очи, погледа ме, али није могао ништа рећи. После четврт сата предао је богу душу, оставивши нас да вечито жалимо за њим. О његовој смрти јављено је одмах генералинспектору, који је идући границом. стигао већ до Земуна, преко пута турске тврђаве, Београда.

Генерал је наредио да се на његов погреб искупи цео пук, и да се сахрани са војним почастима. Тело му је било секцирано, да би могло да се одржи док се цео пук не искупи, а затим пренето с великим почастима у манастир Крушедол, где је и сахрањено. Генерал-инспектор је о смрти тога славног господина послао извештај двору по свом куриру.

Ми, цела родбина, отишли смо из Крушедола у Митровицу да се мало смиримо у нашој жалости. Одатле сам писао пуковнику, јављајући му о смрти свога таста и да се не могу јавити пуку у одређеном року, него молим за дозволу да останем једно време код таште.

Код таште, у Митровици, остао сам шест дана и тамо оставио своју жену да мајку, у жалости, макар речима теши, Јер је скоро ван себе ишла по кући или лежала - у тако је великом болу била. А ја и отац пођемо у Нови Сад, где се он, после своје оставке на службу, сасвим настанио. Тог дана нисмо могли стићи, него смо ноћили код једног познаника, а сутрадан наставили пут.

Тих дана заокупиле су ме неке мисли, а највише ме је узнемирила смрт мога таста. Размишљајући о том убилачком поступку с њиме, згадио сам се на сав тај тамошњи живот. И наново се почело у мени будити кајање што сам одустао од своје намере да идем у Русију, и што даље, све сам више мислио о томе, напослетку сам само о томе мислио - али шта и како да радим ни сам нисам знао. Знао сам да редовним путем не бих ништа постигао, него бих се још зло провео. Почео сам на крају да размишљам о мом писменом отпусту у Русију што сам га чувао. Да ли бих могао нешто с њиме да постигнем? И нисам могао да смислим други начин, него да отпутујем у Беч и да се тамо обратим руском опуномоћеном министру, да га замолим за помоћ да се ослободим. Кад би ми било допуштено да тамо одем, то би можда донело успеха, али без нарочитог службеног посла. на пример какве поруке од пука, никоме од официра није било допуштено ићи у Беч.

Такве су ми се мисли јавиле у глави, и жеља за Русијом букнула је у мени још јаче него први пут, зато сам се одлучио на један смео поступак: да пођем у Беч што пре, макар и без допуштења.

О тој својој намери никоме ни речи нисам говорио, али како сам тада већ био на путу с оцем, као што сам малопре рекао, пита ме тек отац: "Што си се ти тако страшно замислио и ћутиш? Опазио сам да данас и синоћ ништа ниси јео. Разболећеш се од тих твојих мисли. Него, кажи ми", вели отац, "о чему то једнако мислиш? Је ли то зато што ти је таст умро па жалиш? Он те је много волео, али шта ћеш?

- ту се не може ништа учинити."

Ја онда оцу станем објашњавати: "Ето, како се време и прилике мењају", рекох. "Оно у шта полажеш сву наду тек се окрене у нешто сасвим друго. Тако се сада и са мном дешава: Остала ми је једина нада у таста, који би ми у толиким приликама могао помоћи, а сад сам и то изгубио"

- и у том разговору поверим оцу своју намеру, како имам наде да са оним мојим писменим отпустом добијем ослобођење па да одем у Русију, и да сам се одлучио да без допуштења одем у Беч и затражим пасош.

Мој се отац замислио, па онда одговори: "Лепо. Та твоја намера била би добра ствар кад би ти само пошла за руком. Ја ти дајем благослов за тај пут, само се бојим да ти се не деси какво зло, јер онда ни мени живот не би био мио. Ти видиш", говорио је отац, "да ја већ улазим у старост и да никакво добро не видим у томе што су ми се деца сада почела рађати. То иде и на њихову и на моју несрећу. А ја, ако дочекам старост, сва ми је нада само у тебе, и за ову још малолетну децу не могу ни у ког другог да се уздам да ће се о њима старати осим у тебе. Ако срећно у Русију стигнеш, ти онда мораш да се постараш да и нас све одавде изведеш, да сви тамо пређемо. Ја овде после тебе не могу остати, а да станем тражити да ме пусте, то је, као што знаш, немогуће, јер је ту скоро објављено да је забрањено тражити прелазак. Зато се ја бојим и не смем ништа да почнем, него ћу чекати, па шта бог да. Кад си већ намислио да пођеш у Беч да обновиш твоју ствар са отпустом, ја онда нећу ни зидати кућу ни куповати земљу."
У том разговору замолим ја оца да о тој мојој намери не говори мојој маћији, нити икоме другом.

Истога дана увече стигнемо у Нови Сад. Проводим тако код оца већ четири дана, у мислима припремам како да своју намеру приведем у дело и пођем на пут. Обузет тим мислима, пођем да се прошетам мало по граду, свраћам у дућане, трговци сви моји познаници. Поседим код једног, код другог, разговарам се, скраћујем време. Кад тек опазим једног подофицира из нашег пука, позовем га, и питам зашто је и с киме је дошао. Он ми одговори да га је мајор послао за неку куповину, да је куповину завршио и да се сутра враћа у пук. Замолим га да ујутро сврати до мене, да му дам једно писмо да га однесе пуковнику. Он обећа да ће доћи. Ја онда пођем кући са готовом одлуком да што пре отпутујем, али да сакријем траг, да се не зна где се налазим. Код куће напишем овако писмо пуковнику:

Високородни господине бароне и високопоштовани господине пуковниче, заштитниче мој.

Ја сам вашем високородију из Митровице писао пре неколико дана да због смрти мога таста, пуковника Рашковића, нисам могао у одређеном року стићи у пук. Сада поново имам част јавити вам, као што је и вама самом познато, да сам увређен постављањем у пешадијски пук и да нимало немам воље да и даље служим у пешадији. Зато сам принуђен потражити начин како да изиђем из те службе. О томе вас обавештавам. У ваш пук више доћи нећу, осим ради полагања рачуна о чети. Моје, дакле, место у пуку изволите сматрати као упражњено.

Са свагдашњим високопоштовањем остатем ваш покори слуга.

Када је сутрадан онај подофицир дошао, дам му то нисмо и додам да га да самом пуковнику, а за себе му кажем да ћу овде у граду набавити себи потребну опрему за пешадијски пук, као и униформу (што ми ни на памет није падало), а затим ћу, рекао сам, брзо доћи у пук. Подофицир узме оно писмо и истога дана врати се у пук, а ја, не часећи часа, изиђем на улицу, да се богати прошетам до краја вароши. Тамо сам имао једног познатог кочијаша који је возио путнике куд коме већ треба. Дођем до његове куће и упитам дечка који је стајао на његовој капији: "Је ли код куће Ђока?" (тако се звао кочијаш).

Дечко ми одговори: "Сад је баш отишао у ковачницу, ако хоћете, отрчаћу да га зовнем."

Ја пошљем дечка по њега, и полако му пођем у сусрет.

Ђока дође и упита ме шта ми треба, а ја му кажем:

"Ти мене одавно знаш. Ја хоћу да ме одвезеш у Темишвар. Колико тражиш?"

Он ми одговори да на ту страну неколико година није ишао због честог поправљања пута и што је пут блатњав, "али пошто се познајемо и пошто сам од вас имао користи, пристајем да вас возим, а цена је, као за вас, четири дуката".

Ја одмах извадим дукат и дам му као капару, и кажем му да сутра рано дође у мој стан па да пођемо. Погодивши се тако пођем кући. Код куће сам наглас говорио да треба што пре да одем у пук, али да ми је исто тако велика потреба да видим мога добротвора бившег генерала, барона фон Енгелсхофена. "И зато ћу", говорио сам, "сутра морати у Темишвар." (Отац се сетио шта то значи, па је рекао:

"И треба да га обиђеш. Одавно ниси био код њега.")

Ујутру рано. дође кочијаш. Ја се пожурим и, не чекајући ручак, брзо с ногу нешто поједем, па кренем на пут. Поведем само једног слугу са собом, а од ствари само један мали куфер и сандучић са униформом.

Кад смо изишли изван града, у поље, и стигли на раскршће, сиђем с кола, одмакнем се неколико корака па зовнем кочијаша, а слузи наредим да остане код коња. Кочијашу кажем овако: "Слушај, пријатељ-Ђоко, ја у Темишвар нећу, него у Пешту, и теби је то згоднији пут и почесто тамо идеш, а даљина је иста. Сад знаш куда идем."

Кочијаш се мало замисли, па ће ми рећи: "А што ви ваш пут кријете? Да нисте штогод рђаво урадили?" (Он је мислио на оно што се дешавало, да можда због двобоја бежим и кријем траг.)

Ја сам погодио шта мисли, па му кажем: "Нисам, пријатељу, ништа рђаво учинио. Ти ме и сам одавно знаш (ја сам тог кочијаша знао отуда што га је мој ујак, док је био у Новом Саду, често узимао да га вози), а сада ми је потреба да сакријем тај пут зато што има рђавих људи и разбојника, који, кад сазнаду куда ко иде, пресрећу људе на путу и пљачкају - као што и сам знаш. Зато тако радим, а у граду нека мисле да ја одиста путујем у Темишвар."

Тако убедим кочијаша и он пристане да ме одвезе у Пешту, само је тражио да му повисим на зоб макар пола дуката. Ја му и то обећам и на ноћишту му одмах истог вечера дам новац.

Путовали смо скоро целу ноћ, зато што смо се дању доста одмарали због врућине. Пред зору се зауставимо у једној гостионици на друму да нахранимо коње.

Трећег дана стигнемо срећно у предграђе Пеште и свратимо у једну гостионицу где обично свраћају путници. У том граду имао сам једног доброг пријатеља, трговца. Звоно се Георгије Ракосављевић. Њему, по човеку, јавим да сам допутовао. Сам нисам! хтео поћи у град јер је на капти стишала стража. Шта ја знам? Може ме зауставити и питати, као што се то обично ради, ко сам, куда ћу, и тражити ми пасош. Мало после дође ми пријатељ, и ја му поверим целу истину због чега сам дошао. па га онда замолим да ми помогне, као становник тог града, да унесем оно мало мојих ствари у кућу, а сутра да ми ствари пренесе преко Дунава у Будим.

Он је радо пристао на то и рекао ми: "Хајдемо обојица пешке у град, а ствари ћемо оставити код газде од гостионице. Он је добар човек и мој познаник, а после ћу послати своје људе да пренесу ствари."

Пристанем на то што је мој пријатељ рекао, позовем кочијаша, платим му по погодби, дам му још преко погодбе, два сибенценера (новац од седамнаест крајцара) и кажем. му: "Ето ти плате, а сад збогом пошао! и, молим те, ником не говори да си ме довезао у Пешту, него, ако те ко пита, кажи да сам отишао у Темишвар и тамо остао."

Будим лежи на десној обали Дунава, према Пешти, и само их та река раздваја. То су чувени и први градови у Мађарској.

Кочијаш ми је обећао да ће тако и урадити, а мој пријатељ позове газду, преда му мој куфер и сандук и замоли га да те ствари причува и рече: "Ја ћу одмах послати своје људе да их донесу."

Газда пристане да узме ствари, а ја му платим за јело и још га частим. Пребацим огртач (одсад ћу често спомињати огртач, јер он није потребан само за кишу него и још за понешто) и пођем с мојим пријатељем у град. Прођемо поред стражара на капији: нико ништа не пита, сматрају да смо тамошњи; и иначе туда много света пролази и овамо и онамо. Слузи наредим да заостане мало иза нас - и он је био у огртачу. И тако дођемо у кућу мога пријатеља и пређемо прву препреку. Мој пријатељ пошље људе по моје ствари те их они донесу. Ја ту преноћим, а сутрадан он је имао да превезе своју робу преко Дунава у Будим, па је наредио људима да на кола метну и мој сандук и куфер, а нас двојица пођемо пешке до скеле. Ја опет пребацим огртач преко себе, пођемо поред стражара на другој капији и превеземо се срећно скелом на другу страну, у Будим. Прођемо право кроз предграђе, па у гостионицу где стоје бечки кочијаши. Имао сам среће да нађем кочташа који је полазио одмах у Беч а имао покривена кола. Имао је више путника, али било је места и за мене. Погодим се с њим, предам му, већ по обичају, кусрер и сандучић у руке и он их завеже за задњи део кола. Истога дана отпутујемо. С пријатељем сам се опростио и захвалио му се за доброту.

После неколико дана стигнемо у престоницу, Беч. Стигнемо до прве страже, такозване линије, и ту нас зауставе да нам прегледају ствари. Од свих мојих сапутника, па и од мене, затраже пасош. Ја се, богами, поплашим и пребледим, али се брзо повратим и кажем о Дионису да сам ја официр на одсуству и покажем му своју оргиналну објаву, коју сам добио од генерала. ла долазим у Беч да тражим заосталу плату у Главном вошом комесаријату.

Тај добри официр поверује ми и нареди трошаринцу да ме пропусти. Трошаринац нам. прегледа ствари и да нам белешку да немамо забрањене робе. Од те прве страже пред градом даду нам војника до друге страже. Ту нам узму ону пропусницу и пусте нас у град.

Нађем стан у гостионици коју сам одавно знао. у Улици Алтфлајшмарк. Ту су се највише заустављали страни, трговци, заједно са својом робом. Ту преноћим прве ноћи, али спавао нисам, него сам целе ноћи премишљао како да изведем своју ствар. Одлучим да се прво јавим руском опуномоћеном министру и да му објасним читаву моју ствар. Али нисам знао где он станује, нити сам икога познавао из његове пратње. Због тога сам се био доста забринуо, али онда смислим да потражим вођу који ће ми помоћи и одвести ме посланику у кућу.

Сетим се једног трговца који је ту живео. Он је био Грк, банкар, а бавио се мењањем страног новца; звао се Димитрије Хапса. Он је био поштен човек и волео да помаже људима. Сутрадан рано нађем га у стану. Иако сам се с њим знао, ближе га нисам познавао, али он ме је ипак љубазно примио. Били смо сами, и да нам не би когод сметао, ја се пожурим да га упознам са мојом ствари. (Умало што нисам заборавио рећи да сам тога дана, чим сам изишао, метнуо огртач на себе, иако је напољу била врућина.) Што сам се том човеку отпрве поверио, помогло ми је много. Због свог мењачког посла он није могао да напусти кућу и да пође са мном (јер руска господа станују далеко у предграђу), али ми је рекао да ће ми наћи човека који ће ме тамо одвести. Одмах је послао слугу да замоли тог човека да дође, а за то време посаветовао ме је да никоме не говорим куда мислим ићи, пошто је строго забрањено тражити одлазак у Русију, и да пазим да ме нико у граду не позна.

Нисмо дуго ни разговарали, а онај човек стиже. Њему мој пријатељ на грчком објасни да ја треба да се видим са секретаром руског посланства, и замоли га да ме одведе донде. А мени рече: "Немојте сумњати у овога човека, он ће вас одвести куд треба, јер он је Рус, из града Њежина, а ту је због својих дужника, и он често, због тих дужника, одлази у руско посланство."

Ја тог мог вођу замолим да се потруди и да ме одведе тамо. Он радо пристане и каже ми: "Ако хоћете, одмах ћу вас повести, а сад је баш и право време, још нема десет сати, затећи ћемо их све код куће, па ћете моћи разговарати с ким хоћете и колико хоћете, јер су то све људи љубазни и добри."

Питам га и за министра и за секретара, а он ми каже да се министар променио и да је сад министар Кајзерлинг, а ранији, гроф Бестужев, да је отишао у Саксонију; секретари посланства остали су, рече, исти.

После тог разговора замолим мога вођу да ме причека док одем до свог стана, и он пристане. Ја брзо одем, узмем онај мој отпуст и одлуку коју ми је Шевић био дао. Кад ме је вођа видео да се враћам, пође напред, а ја за њим у огртачу.

Водио ме је право кроз ћесаров двор; ту има пролаз за пешаке који иду за предграђе или се отуда враћају. Кад смо прошли страже у ћесаровом двору и били већ иза града на широком пољу, према предграђима - та сам места одавно знао - питам свог вођу: "Је ли далеко до посланства?" а он ми одговори: "Ено видите на Јозефштату (тако се звало предграђе где је посланик живео) ону велику кућу, то је та кућа."

То је било још подалеко, па да скратимо време, почнем ја да питам свог вођу о посланику да ли се може увек наћи и с њим разговарати, а распитивао сам се и за другу руску господу што се ту налазила. То ми је било потребно да знам, али сам одговоре свога вође мало могао разумети, јер је он говорио малоруски, па сам морао да се досећам шта то српски значи - неке речи нису биле много сличне, а неке никако нисам могао разумети. Ипак некако, понављајући, разумели смо се понешто. Између осталог било ми је доста и то што је хвалио секретара Черњева да је човек учтив, љубазан и да он сваком чини колико год може учинити.

Ушли смо у посланство на главни улаз, и ту нас сретне вратар који ту по обичају дочекује посетиоце. Он је био Немац. Пита шта хоћемо и код кога желимо. А вођа мој каже:

"Изволите поћи с тим човеком, он ће вас одвести, а ја морам за својим пословима."

Кажем вратару на немачком да треба да видим господина Черњева. Вратар ми рече: "Изволите за мном." Пођемо уз степенице на први спрат, а вратар говори: "Ви сте овде, данас, зацело први пут." Ја потврдим да је тако, а он ми затим рече да господин посланик станује на првом спрату и поведе ме на други спрат. Уђемо у предсобље господина Черњева. "Изволите мало причекати," каже ми вратар, "док вас не пријавим господину секретару."

Мало после изиђе и објасни куда треба да уђем. Прођем кроз једну собу и у другој нађем господина Черњева где седи за столом и нешто пише, спреман већ за излазак. Чим ме је видео, устане, приђе ми и упита ме на руском, али како га ја нисам разумео, ја му на немачком кажем како бих волео да немачки говоримо.

Он ме упита ко сам и ради чега сам дошао. Ја му кажем своје име и чин, а затим му станем причати све по реду. Кад ме је саслушао, упитао ме је: "Па шта сад желите?"

Ја му одговорим: "Усудио сам се да без допуштења своје команде дођем овамо, са надом да ћете ми ви помоћи, да вашом добротом добијем допуштење да пређем у Русију и да ћете ми издејствовати од бечког двора пасош."

Одговор господина Черњева на моје речи био је за мене страшан ударац. Питао ме је ко ме је упутио овамо да дођем. И онда ми је рекао: "Ми у такве заплетене ствари нећемо улазити, него, ако имате намеру да идете у Русију, побрините се сами да вас ослободе од дужности, па тек кад то постигнете, можете ми се обратити. Они који су добили ослобођење већ су отишли, и молити сад наново бечки двор да и вас пусте било би врло тешко и чак немогућно."

На крају ме је посаветовао да ради тога више не долазим, и то мало љутито, и окренуо се.

Ја му приђем мало ближе, понављајући своју молбу, али ме он прекине и кратко ми одговори: "Ја мислим да ви знате какву је строгу наредбу бечки двор објавио: да нико не сме тражити допуштење за прелазак у Русију. Ми се, према томе, не можемо заузети за вас и зато", рече, "изволите ићи."

Због таквог дочека господина Черњева умало нисам пао у несвест. Сасвим сам се изгубио, и, како он није хтео више са мном да говори, нисам знао шта ћу, него се поклоним, изиђем и вратим се откуд сам и дошао.

Целог тог дана нити сам јео нити пио. Био сам сав изван себе, мислећи шта сам сам себи урадио. Зашто сам долазио у Беч? Па ми је и то дошло у памет: зар ми није било доста што тако млад имам капетански чин и чету, кад од мојих вршњака нико тај чин нема? Па како су ме само у пуку сви волели! А сад сам из пука на недопуштен начин отишао и свом пуковнику још из Петроварадина писао. Они ме сад, мислио сам, свуда тамо траже, па ако однекуд дознаду да сам овде, онда ће зацело писати овамо, па кад ме нађу, не само што ће ми чин узети него ће ми и судити, и могу сасвим пропасти.

У таквим мислима станем проклињати и себе и Шевића и онај час кад ми је пало на памет да пођем у Русију, грдио сам и секретара Черњева, бедећи га да је без срца и душе. Да ме је, говорио сам у себи, бар мало учтивије примио, и коју ми лепу реч казао кад види какву љубав Срби спрам Русије показују кад без икакве невоље остављају и своју домовину и своје куће упропашћују, јер неки су при одласку једва продали своја имања испод пола цене, а неки их нису уопште могли продати, него су оставили све и тако отишли. С каквом су се само жељом журили да тамо оду. Савлађивали су све могуће тешкоће, излагали се немилости ћесарског двора и смело се одлучивали на тако тежак и далек пут трошећи свој последњи новац и подносећи у путу још и нове губитке.

Све сам ја то тада приписивао незахвалности господина Черњева и у себи сам говорио: како се показао према мени груб и суров. Ако су и остала руска господа таква, онда ја не знам како странци могу међу њима издржати."

Тако размишљајући био сам на великој муци, и тога дана и целу ноћ. Најзад сам смислио да сутрадан опет одем Черњеву и да га замолим да ми макар само толико учини да ме пријави господину посланику и да ме представи, па да га ја сам замолим. Ако ми ни посланик не помогне, онда ми ништа друго не остаје него да се брзо спасавам док се још не дозна да сам овде. Морам поднети молбу њиховим величанствима, ћесару и супрузи његовој Марији Терезији, признати им своју погрешку и сву кривицу свалити на своју младост. Изнети да сам недопуштено отишао из пука и да сам погазио највишу наредбу, да сам, иако ми је најмилостивије опроштено и дат ми чин и чета, допутовао овамо да обновим молбу за прелаз у Русију и да се сада кајем, признајем своју кривицу, да враћам оригинални отпуст добијен од генерала и молим за најмилостивије помиловање.

Кад сам донео ту одлуку, узмем огртач и пођем у посланство. На степеницама сретне ме вратар, па рече: "Добар дан, господине. Ви сте и јуче били овде. Хоћете ли опет господину секретару Черњеву?" и учтиво ми покаже степенице. "Изволите. Сад није потребно да вас пријављујем. Можете и сами ући."

"Како могу без пријаве?" запитам, "можда то неће господину секретару бити право."

На ове моје речи вратар одговори: "Немојте се ништа бринути. Наш је секретар најбољи човек, он се никада не љути, није горд."

На те његове речи ја сам се задивио, сећајући се јучерашњег пријема. Вратареве речи нису се нимало слагале с јучерашњицом.

Кажем вратару: "Добро, пријатељу. Хвала ти за такве речи. Ево ти мој огртач и остави га у своју собу док се ја не вратим."

Он ми љубазно скине огртач и однесе га у собицу, а ја пођем уз степенице. Кад сам се попео на први спрат и пролазио поред врата посланикових соба, видим у ходнику код прозора два лакеја у богатим ливрејама, чисте нечији кафтан.

Чим су ме опазили, један ми одмах приђе и запита ме на немачком: "Изволите ли господину посланику?" - и окренувши се вратима хтео их је отворити, али кад сам му казао: "Не, мени треба господин секретар Черњев" - он ми је онда показао степенице и рекао: "Изволите овуда." Одговорио сам му да знам, и идући уз степенице стао сам. размишљати о речима вратаревим и љубазности лакеја, па сам. помислио: "Ово су Немци, а они су обично учтиви, него да видим како ће ме секретар Черњев данас дочекати."

Уђем у предсобље, видим, секретарев слуга седи код прозора. Пита ме и он немачки зашто долазим и од кога. Ја тог слугу јуче нисам видео, а ни он зацело није знао да сам ја јуче ту био.

"Јави", кажем му, "господину секретару за мене и реци да сам ја онај официр што је јуче долазио."

Слуга уђе, брзо се врати и рече ми да могу ући. Отворим врата и уђем господину Черњеву. Он ми приђе и упита да ли имам да кажем шта ново.

Ја му одговорим: "Све је старо и исто што сам вам и јуче говорио, само вас молим да ме саслушате."

"Изволите", одговори ми Черњев.

Ја онда почнем овим речима: "Вама је познато, господине, колико су Срби показали љубави према пресветлом престолу руском. Они су се усудили да изјаве: Хоћемо у Русију - и тиме да себе изложе немилости аустријскога двора. Многи су оставили домовину, може се рећи, без икакве невоље. Ми и преци наши", говорио сам господину Черњеву, "живели смо овде толико векова, а сад смо напустили своја огњишта; многи су отишли у толику даљину, поднели толике тешкоће и толике губитке. А одлазили су само из љубави, не водећи рачуна ни о чему, мислећи радосно само како би што пре стигли под крило једноверне браће. И ја сам један од њих, а остао сам као изгубљена овца која сад не уме да нађе пут до свога стада. Господине, ви ми сад будите пастир и покажите ми пут, помозите ми и утешите ме у жељи мојој, јер ја сад овде остати и продужити службу не могу. Вечито би ме прекоревали и то би ми донело више зла него добра. Ви сте, господине", говорио сам господину Черњеву, ,највише бригу водили о пресељењу моје браће и од вас је то и почело; ја то знам, довољно сам о томе слушао, и сви тако мисле. Вама мора бити моја ствар позната, јер је моје име уписано заједно са другим исељеницима код господина генерала Шевића, и зато сам и добио одлуку од њега коју сам вам јуче показивао. Због тога и данас долазим да вас потрудим да ми помогнете. Ја сам у то ушао, не знам куда ће ме судбина одвести, али од своје намере не одустајем.

"Ви сте ми, господине, јуче рекли да се сам побринем о ослобођењу и пасошу од бечког двора, али ја то никако не могу, нити смем, јер мени је овде њено величанство краљица већ једаред опростила и дала ми чин и чету. Ја сам вам јуче показивао ту одлуку, коју и сад имам при себи. Зато вас молим", говорио сам му, "да ми помогнете и усрећите ме да преко вас видим господина посланика и говорим с њим. Ако ме ви, господине, и после ових речи и израза моје оданости одбаците, онда ћете за сву моју несрећу и за сва душевна и телесна страдања која будем претрпео ви пред Господом одговарати, а ја ћу знати да отрпим свако зло које ме буде снашло и остаћу онима који буду хтели поћи у Русију као пример и као опомена."

Док сам ја говорио, секретар, господин Черњев, није скидао очију с мене. Стајао је преда мном и слушао ме, а кад сам ја завршио, почео је он говорити. Понудио ме је прво да седнем, па је и он сео поред мене и упитао ме које сам народности. Одговорио сам д,а сам Србин, рођен у Славонији.

На то ми је он одговорио: "Немојте се љутити што ћу вам рећи. Ја сам се и јуче зачудио, а данас још више, што ви тако лепо говорите, као рођени Немац, а од оне друге господе Срба, које сам имао част видети и који су отишли у Русију, мало је ко знао тај језик. Ако је неко и говорио, то је било мало и неправилно. Ви сте зацело", говорио је господин Черњев, "и учили, а можда и путовали."

На там речима ја му се захвалим и кажем му да су моји родитељи водили бригу о томе и да сам и учио и путовао. Поставио ми је још једно питање: зна, вели, да у Славонији има неких Срба који су одавна католици - "да нисте", питао је, "и ви од тих?"

Одговорио сам господину Черњеву: "Мој закон и вера су православни, грчког исповедања."

Онда ми је он почео говорити пажљиво и љубазно:

"Мораћете да се до сутра стрпите, а ја ћу дотле прегледати акта и спискове генерала Шевића да видим да ли се међу онима који су добили ослобођење од бечког двора налази и ваше име. Исто тако говорићу о вама и господину по" сланику, а ви ми се сутра одмах после десет изволите јавити да вам саопштим шта ће даље бити."

Мало сам се умирио и већ хтео да устанем и поздравим се с господином Черњевом, кад се тек отворише врата и уђоше два господина врло лепо обучена. Поздравили су се са господином Черњевом и он с њима, а ја како сам устао, тако сам и остао стојећи. Слушам њихов разговор на руском, и ништа не разумем - осим што чујем понеку реч сличну са мојим матерњим језиком, али како су говорили брзо, мени се то учинио један сасвим нов и неразумљив језик.

Господин Черњев, показујући на мене, говори им на руском, очевидно о мојој ствари. Они се окрену према мени и питају да ли знам руски, а кад је господин Черњев уместо мене одговорио нека са мном говоре немачки, онда су ме они почели питати о разним стварима.

Одмах сам по говору опазио да је један од њих рођени Немац. Ја сам се мало-помало ослободио и казао господину Черњеву: "Ви сте ме, драги господине, данас с господом упознали, али ја немам још част знати њихова имена."

Он онда покаже на једнога, па рече: "Ово је господин Волков, мој друг и секретар нашега посланства, а и овај други, господин Аш, ради у посланству." (Њега сам одмах познао по говору да је рођени Немац, а за Волкова слушао сам већ одавно.) Први пут сам тада видео ту господу, површно сам се с њима само упознао, али то ми је познанство после било од велике користи.

Остао сам још мало с том господом, па кад сам видео да господин Черњев узима шешир за излазак, опростим се и изиђем. Силазећи низ степенице, нађем вратара на своме месту.

Он ме лепо погледа, пружи ми огртач и рече: "Мало сте се подуже задржали горе. Јесте ли нашли господина секретара?"

Ја одговорим: "Код њега сам и био цело то време", а вратар мени: "Јесам ли истину казао да је он добар и љубазан човек?"

"Потпуно је тако. Сутра ћу опет доћи."

Узмем онда огртач, бацим га на себе и вратим се истим путем кроз царски двор, поред страже.

VIII

Кад сам дошао у свој стан, било је око један сат, и ја наредим да ми се донесе ручак. Одмах ми се постави и донесе јело, те тако ручам. После тога устанем, шетам по соби, размишљам, припремам се: ако ме сутра господин Черњев представи посланику, шта све да му кажем - и усред тих размишљања улази тек наједаред познат човек, наш српски народни секретар код митрополита, Павле Ненадовић. (Овај чин се у Аустрији сматрао као велики) Он се тада налазио у Бечу да пожури да се донесу одлуке по неким митрополитовим молбама.

Страшно сам се зачудио кад сам га видео, јер нисам знао ко му је могао рећи да сам дошао у Беч. Ја сам знао да је он противник Руса, и да оне који одлазе у Русију осуђује и мрзи. Кад је ушао, био је врло љубазан, питао ме за здравље и кад сам допутовао. Прекинуо ме је у мојим мислима о руском посланику, пред кога је требало сутра да изађем. Почео сам да мислим о моме госту, који би ми могао нашкодити кад би дознао шта ја намеравам.

Шта сам могао? И ја сам њему одговорио љубазно, замолио га да седне, казао му да сам јуче допутовао, а он се на то као мало осмехнуо и прешао на други разговор. Док је он причао, ја сам, замишљен, чекао шта ће даље бити. О својој ствари, наравно, нисам му хтео ништа казати, бојао сам се да он коме доле у Славонију не напише да сам у Бечу, јер кад би се то дознало, онда би ме оданде тражили и ја бих могао пасти у велику невољу. Зато сам морао своју намеру да држим неко време у тајности.

Иако он није знао да сам ја својевољно отишао из пука, ипак је био добро обавештен о свему што се са мном раније десило.

Између осталога питао ме је каква ме је невоља овамо дотерала, а ја му станем измишљати којекакве разлоге, на шта ће он мени: "Биће ми мило ако вам у вашој ствари будем могао учинити какву услугу; потрудићу се да вам се код овдашње господе нађем на помоћи."

Ја му се захвалим на тим речима и кажем му: "Ја сам хтео и сам да вас замолим за то, и ових дана, кад се будем овде мало снашао, казаћу вам шта ми треба."

С тим смо завршили разговор о томе, он је још мало поседео, па устао и отишао.

Сутра изјутра позовем берберина да ми мало удеси косу, затим обучем нову парадну униформу бившег Славонског хусарског пука (пре тога сам у посланство одлазио у старој униформи), али пребацим и огртач, и путем кроз царски двор одем у посланство. Тамо оставим огртач код вратара и пођем секретару.

Кад ме је секретар видео у другој униформи, допао сам му се, па ме је примио много љубазније него раније, понудио ме је да седнем, и за време док се облачио говорио:

"Ја сам известио господина посланика, изложио му целу вашу ствар и господин посланик ми је наредио да вас представим."

Ја се поклоним господину Черњеву због његовог заузимања, а кад је завршио с облачењем, рекао је: "Можемо сад да пођемо господину посланику."

Пошли смо низ степенице, а кад смо ушли у салу, каже ми господин Черњев: "Останите ви ту, док вас ја не пријавим."

Мало после излази лакеј и пита ме за име и кад сам му рекао, он каже: "Изволите ући, зове вас господин посланик."

Пођем, а лакеј испред мене отвара врата. Кад сам ушао у спаваћу собу, видим господина посланика, седи у наслоњачи, а мој заштитник, господин Черњев, стоји поред њега и нешто му говори.

Поклоним се господину посланику, а он ми љубазно рекне: "Ја сам обавештен о вашој ствари, господин Черњев ми је испричао о вашим страдањима. Будите уверени да ћу све учинити за вас: кроз два-три дана пашће одлука."

После тога господин посланик ме је питао о свему: и о новом уређењу пукова на граници. и о народу нашем, и у каквом се положају налази народ после укидања старе ландмилиције, и шта се све дешавало при формирању нове војске. Ја сам му на сва та питања одговорио колико сам знао.

Кад сам одлазио, господин посланик је поновио своје обећање, уверавајући ме да ће ми помоћи. Између осталог казао ми је: "Ја ћу разговарати са канцеларом, грофом Кауницом" - и узео ми затим онај мој отпуст.

Изишао сам од господина посланика, узео свој огртач од вратара и вратио се истим путем, кроз царски двор. Кад сам дошао у свој стан, нисам више никуд излазио. Сутрадан рано изјутра, још сам лежао, а поред мог прозора, ходником, промаче један човек у белој униформи. Учини ми се да је то војник (тамо обично сви пешаци носе беле шињеле). Помислим: "Зашто ли је овај дошао у гостионицу?"

Кад тек мало после чујем тихо куцање на моја врата (што је тамо обичај кад непозната хоће да уђе). Знао сам шта то значи и одговорим: "Изволи, уђи" - али он очевидно није чуо мој одговор, јер је још једаред закуцао. Ја онда гласније поновим: "Изволи, уђи." Врата се отворе. Видим по знацима да је подофицир дворске страже и гледам шта ће сад бити, а сав дрхтим - страшно сам се поплашио. Знао сам зацело да није узалуд дошао. Значи, готов сам.

Он ми је рекао неколико љубазних речи на немачком и онда ми је казао: "Mein Her, ich bin geschikht von dem Herrn Capitain von der Burgwacht Sie aufzusuchen und zufragen: wer sind Sie, woher Sie gekommen und ob Sie in Dienst stehen, und unter was fьr Regiment, ihre Charge und Namen und was Sie hier zu thun haben?" - што значи: Драги господине, мене шаље капетан дворске страже да вас нађем и запитам: ко сте ви, одакле сте дошли, јесте ли у служби, у коме сте пуку, ваше име и чин и каквог ту посла имате?

Кад је та питања изређао, извадио је из џепа једну бележницу и спремио оловку да запише моје одговоре. Ако сам се икад у животу препао, то је било тада.

Ја се оног часа направим болестан, станем трљати главу и очи; пре тога сам послао слугу да ми из оближње кафане донесе кафу, тако да сам тада био у соби сам.

Кад је мој гост са питањима завршио, стао је и чекао на мој одговор. Мени се од страха тако замутило у глави да нисам знао шта ћу. Спасао сам се тиме што сам почео јечати, показујући му руком на стакло са сирћетом, које је стајало на прозору (оно је тамо било остало од вечере: газда ми је био донео салату уз печење), с речима: "Молим те, буди добар, додај ми то стакло са сирћетом, да метнем облогу на главу. Видиш, болестан сам, а слуга ми није ту, послао сам га по лек."

Тај добри човек додао ми је одмах сирће, а ја сам се дотле прибрао и досећао шта бих му одговорио. Сипам сирће на марамицу, и мећем је на главу, трљам руке, подмећем сирће под нос и јечим. Онда му вратим стакло и он га метне опет на прозор, а ја, да га не бих даље задржавао и да штогод не примети, кажем му овако: "Поздрави твога господина капетана и кажи му да сам ја капетан Шимоновић, из Славонског хусарског пука (у пуку је збиља и био капетан с тим презименом). Дошао сам", рекох, "овамо пре неколико дана, послан сам службено од пука, и о мени знају њено величанство краљица и друга господа."

Ове моје речи подофицир је записао, поздравио ме и на поласку казао: "Збогом, желим вам да што брже оздравите" - изишао је и опет прошао поред мог прозора, кроз ходник.

Долазак тог подофицира предсказивао је, зацело, неко зло: сместа сам збацио с главе облогу са сирћетом» устао с постеље и почео се брзо облачити и био сам скоро сасвим готов кад ми је слуга наишао, а за њим келнер, који је носио кафу, млеко и шољу покривену салветом.

Попијем кафу што сам најбрже могао, платим и пошаљем келнера натраг, а келнер ће: "Што тако брзо, господине, изволите пити? Зацело имате неки хитан посао" - а ја њему:

"Јесте, пријатељу, погодио си. Журим да затекнем код куће једног господина с којим имам посла."

Келнер покупи судове и изиђе, а слуга ме гледа зашто се ја То тако журим и зашто му наређујем да брзо пакује ствари у сандук и постељину у куфер. Ја му кажем: "Брзо пакуј, одмах идемо", и не казујем му ништа о подофициру, а он га није ни видео. Слуга почне одмах паковати, ја му помажем, и тако брзо свршимо све. Онда пошаљем слугу да зове газду да му платим стан и он се убрзо врати заједно с газдом.

Газди кажем: "Збогом остај, пријатељу, ја путујем. До био сам писмо да одмах дођем у Пожун. Нашли су тамо мога дужника. За неколико дана бићу опет овде, а сад ме чека друштво и кочијаш - него да платим што сам ти дужан."

Газда рече да му је жао што већ одлазим, каже ми ко" лико тражи за стан и храну. Ја извадим новац и избројим му, а слузи наредим да доведе носача (тамо има људи који се тиме баве, преносе ствари из куће куда треба и увек их доста има по гостионицама и улици).

Слуга оде и доведе два носача. Ја им кажем да један узме куфер, а други сандук и да пођу за мном. Изиђем из куће и пођем право оном мењачу о ком сам раније говорио, и затекнем га код куће. Кад ме је видео да долазим са стварима, и видео промену на мом лицу, упита ме: "Зашто сте тако рано устали и још и ствари са собом понели?"

Ја га замолим да ми допусти да ствари за неко време остану код њега, "а после ћу вам казати зашто је то".

Он одмах пристане и покаже људима где ствари да оставе, а ја их исплатим, те они оду. Мога пријатеља узмем под руку и замолим да пређемо у другу собу и тамо му кажем шта се са мном десило.

Пријатељ се на моје речи замисли и каже: "Вас је неко, зацело, доставио, или је неко опазио да често идете у руско посланство. После оне строге наредбе да нико не сме тражити прелаз у Русију, на такве се људе пази."

Кажем пријатељу: "Не знам. ко би ме могао. доставити, јер о мојим намерама нико у граду не зна осим вас, а ја сигурно знам да то није потекло од вас, али могао би то бити наш општенародни секретар, Ненадовић. Он се налази овде, видео ме је и зна све што се са мном у пуку дешавало због Русије. Он је могао некоме рећи да сам ја ту, јер откуд би иначе онај подофицир могао знати за мој стан. А можда сам и стражи пао у очи што сам кроз царски двор увек пролазио у огртачу и кад нема кише."

Пријатељ ми рече: "Зацело ће тако бити; или је секретар о вама неком говорио, или су вас сами приметили. Него, шта сад мислите да радите?"

Ја му кажем: "Зато сам и прешао к вама, ако ме опет потраже у мом бившем стану, да ми не могу ући у траг, док се моја ствар не заврши, а ја идем одмах господину посланику да му јавим шта се са мном десило."

А пријатељ: "То је добро, идите што пре."

"Али", кажем ја њему, "где ћу ја сам наћи стан? Треба да будем бар неколико дана ван опасности. Можете ли ми ви у томе помоћи?"

На то он каже: "Добро, имам ја ту познанике, неке странце, трговце, који са мном раде с меницама или мењају новац. Сад ћу одмах звати једнога старца. Он станује у Постштајну, сам је, а има две собе, па ћу њега замолити: он ће вас зацело примити, само, не треба му ништа о вашим стварима говорити."

И тако пошљемо по њега, те он дође. Он пристане на молбу мога пријатеља и дода: "Ионако ми је", рече, "самом досадно. У друштву ћу лакше проводити време."

Наредим слузи да одмах нађе носаче, да пренесу ствари, а ја пођем за њима. Кад сам видео где ми је нови стан, оставим тамо слугу, а ја опет у огртачу, журно, крупним корацима, пођем изван града у посланство, али не кроз двор, него главном улицом, по којој множина света иде и тамо и амо. Пођем право на Карнтор. Тако, наоколо, имао сам да идем пола сата дуже него кроз двор - али шта да радим? Шетња не шкоди. Било ми је само тешко што је било врло топло, а ја ишао брзо, па сам се у огртачу сав ознојио. Кад сам прошао капију и изашао на онај весели широки простор, успорио сам ход и обрисао зној с лица.

Дођем у посланство, предам вратару огртач, а он се смеје и каже ми: "Зашто ви, Господине, једнако изволите ићи у огртачу кад је време тако лепо, а униформа вам није стара па да је морате сакривати?"

А ја њему: "Сасвим тачно кажеш, али потреба ми је да још неколико дана тако идем."

Вратар се мало збуни: "Опростите, погрешио сам, питао сам за ствари које ме се не тичу." Узме ми огртач и однесе га у своју собицу, а ја пођем, горе, господину секретару Черњеву.

Кад ме је он видео, зачудио се: "А што сте ви", вели, "изволели доћи? Посланик је казао да дођете прекосутра."

А ја њему: "Драги мој господине, невоља и страх су ме натерали да још данас дођем" - а он запита: "Шта се то десило?"

Ја онда почнем причати како ми је долазио подофицир, како ме је испитивао, како сам се препао и направио се болестан, како сам сирћетом главу квасио, и како сам се одмах преселио у нови стан. Замолим га да о томе извести господина посланика и да ме упути шта да радим.

Кад је господин Черњев чуо моју причу, стане се смејати: "Зашто сте тако плашљиви па се бојите такве маленкости? Треба да будете јаки и сигурни кад знате да вам је јуче господин посланик дао своју реч. Знајте, кад ми неког узмемо под своју заштиту, ми га нећемо напустити, него ћемо ићи до краја. Тако ће бити и с вама. Данас је већ послана представка о вама канцелару, грофу Кауницу, а и вечерас, кад господин посланик буде у двору, рекао је да ће и усмено с господином канцеларом говорити о вама и тражити да се што пре донесе одлука по тој представи. Ми не тражимо", говорио је господин Черњев, "нов отпуст, него само објашњавамо да је наш официр, који је имао свој исправан отпуст из аустријске војске, био невин стављен у затвор, па тражимо за њега слободан прелаз са пасошем. Према томе, да извештавамо господина посланика о томе шта вам се десило, нема потребе. Стрпите се, дакле, до прекосутра, а онда дођите, одлука ће бити готова."

Кад сам то чуо, обрадовао сам се и захвалио се господину Черњеву и назвао га својим добротвором, што је он заиста и заслужио, и додам: "То је све лепо, али ако ме некако, сачувај боже, пронађу и ухапсе, шта ћу онда? Каквом бих се спасењу онда надао?"

На то ће господин Черњев: "Ако вас и ухапсе, не бојте се, будите храбри, а ви, уосталом, нем-ате зашто ни да се кријете. Ви знате да је ваш отпуст код нас, у нашим рукама, и ми бисмо вас с њиме пронашли. То значи да се ви сад налазите под нашом заштитом. Не бојте се, дакле, ништа, будите мирни и ослоните се на оно што сам вам казао.. Ваша је ствар на добром путу, ваше је име уписано у списку који нам је предао генерал Шевић при одласку, и ја сам нашао да је крај вашег имена записано: има отпуст, али је задржан у затвору. Према томе, ми имамо свога официра да ослободимо, а господин посланик зна с којом ће снагом настојати на свом захтеву. Али дајте ми ипак, за сваки случај, вашу адресу."

Узмем перо и, ту на сточићу, напишем на хартији, српски, име мога пријатеља банкара Димитрија Хапсе, улицу и кућу где станује и пружим господину Черњеву.

Кад је господин Черњев видео мој рукопис и слова слична руским, рече ми: "Па ви пишете као и ми што пишемо. Ви ћете онда наш језик лако научити."

Уто уђе један официр, ког ја раније нисам видео и за ког сам помислио да је Немац, јер је на њему био пешачки шињел. Кад је ушао и поздравио се, почео је да говори с господином Черњевом руски, не знам о чему, а кад је завршио, отишао је до прозора и тамо стао.

Господин Черњев, како је држао у руци ону записану адресу, окрене се оном официру и почне га на немачком питати, гледајући у моју адресу, да ли зна ту и ту улицу и трговца Димитрија Хапсу. На то официр одговори да зна, да је тај трговац банкар, да је поштен човек и велики руски пријатељ.

Онда му господин Черњев, показујући на мене, рекне:

"Видите овог господина, ако он због нечега прекосутра овамо не дође, ви ћете га потражити."

А официр ће: "Добро, а и сутра могу тамо отићи."

Ту се ја с тим официром упознам и дознам да је збиља Немац, протестантске вере, са службом у Русији, а родом из горње Мађарске, из Кашаве, презиме му је Пекин. Тада је био поручник, налазио се у Бечу на одсуству. Ту је имао неког посла ради наследства.

Ја се после тога опростим, пођем низ степенице, затражим од вратара свој огртач, он ми га изнесе и, огрћући ме, рече: "Желео бих да вам овај огртач ускоро открије срећу коју желите."

Ја му се захвалим за његове лепе речи и пођем опет околишним путем у град.

Нисам могао да пропустим а да у пролазу не свратим своме пријатељу Димитрију Хапси. Нађем га за ручком, било је већ прошло један сат после подне. Мој пријатељ ме позва да седнем да ручамо, и ја одмах пристанем. Тога дана сам се напешачио и добро био загладнео.

После ручка испричам свом пријатељу све шта ми је господин Черњев казао, кажем му и то да сам записао његову адресу, и за официра Пекина - да зна ако ме Пекин сутра потражи.

Мој пријатељ је био радостан кад је све то чуо и било му је мило што је моја ствар на добром путу. После тога ми исприча да је тога дана у неком дућану видео једнога господина. Човек леп и наочит, јуче је тек допутовао, а зове се Марко Продановић.

Кад сам чуо за Продановића, врло сам се обрадовао. То је био мајор из Славонског хусарског пука, у коме сам и ја служио пре свога отпуста.

Питам свога пријатеља: "Може ли се дознати његова адреса?" - А он ће мени: "Може се одмах дознати", и пошаље слугу у дућан где је мајор куповао неку материју, која је после однета у мајоров стан. Мој пријатељ се баш задесио тамо и тако се сад адреса могла лако наћи. Слута отиде, брзо се врати и јави да је стан господинов у предграђу Ландштрасе, у гостионици код Енгер Бирта.

Знао сам добро то предграђе и ту гостионицу, па иако се та гостионица налазила на сасвим другој страни града и до ње требало другим путем ићи, а не оним којим сам ја у град одлазио, ја ипак нисам могао друкчије, морао сам тога господина да видим, јер сам га волео и поштовао. Осим тога, он је човек из старе племићке породице, а и сам заслужан, добре је нарави, и не само да сам ја њега волео него је волео и он мене.

Кажем пријатељу: "Идем вечерас том мом познанику, велика ми је жеља да га видим", и испричам му у каквој сам с њим љубави, а пријатељ ми рече: "Па што не бисте пошли кад сте тако блиски с њиме и кад вас воли. Да се чега бојите, немате разлога сад, кад знате за руску заштиту. Ако сад и дознаду да сте овде, не могу вам више ни у чем нашкодити."

Одлучио сам да се видим с мајором, и кад је дошло вече, узмем слуту са собом, пребацим огртач (тако сам се већ био навикао на њега да кад није на мени чини ми се да сам необучен; доцније ми је требало неколико дана док се нисам од њега одвикао) и пођем тамо. Знао сам да велика капија, кад се будем враћао, може да буде затворена, али да се увек остављају мала врата за пешаке и за тај пролаз да се плаћа крајцара. Зато ја спремим две крајцаре, једну за себе, једну за свог слугу, кад се будемо враћали.

Дођем тамо кад се већ било добро смркло. У оној гостионици на капији запитам слугу: "Где је ту одсео хусарски мајор?" - а слуга ме упути на други спрат и каже ми број собе. Уђем унутра, а мајор кад ме је видео дигао је руке од радости и стао ме љубити, па ме узе за руку и поведе у другу собу, и гу видим да је допутовао заједно са својом супругом.

И мајорица се обрадовала кад ме је видела, и обоје се чудили како сам вешто умео да сакријем свој траг да нико о мени није умео ништа рећи, нити је ико знао куд сам се део. Испричали су ми како ме тамо доле, у Славонији, свуда траже, и још и то: кад је, путујући, видео мога пуковника, видео је и оно моје писмо што сам га послао из Петроварадина, и да се то тамо сматра као самовољан одлазак из пука, и да пуковник намерава сад да дигне тужбу против мене, и да је представка о томе већ послана команди.

Кад су ми мајор и мајорица све то испричали, ја им кажем: "Нека их нека раде шта хоће, а ја сам ето ту, у престоници."

Мајор ме стане испитивати зашто сам дошао у Беч, а ја све околишим и кажем да он зна већ моје прилике, да су мене против моје воље гурнули у пешадију, и да се спремам да ових дана поднесем њеном величанству краљици молбу да ме врате у Славонски хусарски пук.

Мајор ми одговори да би се он искрено радовао кад бисмо опет били у једном пуку, али се ипак мало осмехнуо и рекао: "Да не смераш ти нешто друго? Знам ја тебе. Ти можда мислиш да пођеш неким другим стазама? Да не мислиш случајно опет на Русију?"

Ја одмах станем да одбијам то од себе. Кажем да о том више и не мислим и почнем га уверавати да ће за два-три дана моја ствар бити свима позната.

Онда ми обоје, и мајор и мајорица, стану причати како је код њих синоћ био општенародни секретар, и да им је он казао да сам ја ту и да сам променио стан, а газди казао да путујем у Пожун, да ме је свуда тражио и да ме није могао наћи, да он зна да ја у Пожуну никаквог посла не могу имати, него сигурно свој траг кријем и тиме дајем повода да се у мене сумња; да ја можда имам своје старе намере у вези с Русијом, и да се он боји да ја не паднем у неку невољу - кад се зна каква је строга наредба издата. Према свему томе, он ће, као заклето лице, пошто има разлога да сумња у мене, сматрати као дужност да достави властима све што је против интереса бечког двора.

После тих речи мајор и мајорица су ми рекли: "Видите какве вам се, замке плету, само, молимо вас, никоме о томе не говорите, ми смо вас обавестили зато што вас волимо, да бисте се могли сачувати."

Захвалим се овим искреним пријатељима за њихове поштене намере и, пошто је већ била дубока ноћ, поздравим се да пођем, а они ме обоје стану молити да им сутра дођем на ручак. Ја им на то одговорим: "Добро, али с условом да не зовете секретара."

Они ми обећају да нико неће бити осим мене. Ја онда изиђем и пођем са слугом ка градској капији, платим за пролаз две крајцаре, а сутра после десет сати пођем к њима.

Седели смо и разговарали скоро до дванаест и већ се сто почео постављати, кад тек на улици видимо секретара Ненадовића како заокреће к нама. И мајору и мајоритги било је врло криво кад су кроз прозор видели да је већ ушао у капију. Говорили су ми да се склоним, али ја нисам хтео. Кажем: "Нека га нека дође, не мари, нећу да се кријем."

Уто и он уђе, поздрави се са свима и каже мајорини:

"Ја сам незван, али као ваш пријатељ дошао сам код вас да ручам" - а мајорица му одговори да им је мило имати таквог госта. Он се затим окрене мени, поздрави ме, запита ме за здравље и са осмехом ми рече: "Мислим да сте се уморили од пута. Јесте ли одавно изволели допутовати из Пожуна?" - а ја му одговорим да сам допутовао данас и да ми пут није био нимало тежак. Онда он рече: "Можда се нећу преварити ако кажем да сте били у Пожуну исто као и ја. Ја сам вас", рече, "тражио у вашем стану, али вас нисам нашао." И онда ме упита где сада станујем, а ја му одговорим да се не сећам како ми се зове улица, а станујем, рекох, у Бечу. После тог мог одговора, он више са мном није разговарао.

Седнемо за ручак, а кад смо устали од стола, нисам хтео да се задржавам, да се штогод не изрекнем, и кад су се они мало заговорили, ја се полако удаљим, одем у град, у свој стан, и цео тај дан и вече проведем код куће, ишчекујући сутрашњи дан да се јавим као што ми је речено.

Ујутру рано, кад сам устао, наредим слузи да дозове берберина. Он ми удеси косу, затим обучем нову униформу, пребацим огртач и пођем у посланство. Тамо ме пресретне мени већ познати вратар, узме ми огртач, а ја пођем навише господину секретару Черњеву.

Чим ме је Черњев видео, насмешио се. Био је већ сасвим обучен, и запита ме у шали: да ли сам штогод сањао - а ја њему на исти начин одговорим: "Да сам и сањао, сан прође, зато је боље кад се на јави човек нада нечем лепом."

На то ће он мени: "Кад нисте ништа сањали, ја ћу вам онда бити гласник. Испунило се оно што сте желели."

Ја сам из тих речи већ могао закључити да је пала повољна одлука, и замолим га да ми каже шта је на ствари.

"Ја вам то", рече, "не могу рећи, него ће вам рећи онај ко вам је то урадио. Хајдемо господину посланику."

Господин Черњев узме шешир и хтеде поћи, али ја га задржим: "Молим вас", рекох, "останите за тренутак са мном, имам да вам кажем нешто ново."

Он стане, и ја му почнем причати како сам био код мајора Продановића, како сам чуо тамо шта говори секретар Ненадовић и како се бојим његових интрига.

Господин Черњев се насмејао на моју причу. "Добро, хајдемо доле господину посланику, ја мислим да су се све опасности које су вам претиле данас завршиле."

Кад смо ушли у саду, он је наставио даље, а мени је рекао да причекам.

Убрзо су затим мене позвали. Уђем и поклоним се господину посланику, а он устане из наслоњаче и почне говорити: "Честитам. вам на заштити која вам је дата од руског двора. Ваша је жеља испуњена. Ја сам већ обавештен да је о моме захтеву, преко канцелара, грофа Кауница, обавештено њено величанство краљица и да је њено величанство краљица наредила да вам се да пасош за слободан одлазак у Русију."

На ту радосну вест, притрчим руци господина посланика и захвалим му се. Онда господин Черњев исприча господину оно што је од мене чуо: шта је казао митрополитов секретар, како је долазио подофицир дворске страже, и како сам се ја поплашио и променио стан.

Кад је то чуо господин посланик, окрене се мени: "Ви", рече, "сад немате чега да се бојите. А ако вас ко буде што питао, можете отворено и смело казати да сте ви руски официр, а што се тиче вашег пасоша, он ће вам ових дана бити готов и послаће вам се."

Ја му се поново захвалим за милост и бригу према мени и додам: "Кад сте, ваша светлости, већ толико урадили за мене, молим вас да ми учините још једну милост:

да ме примите код себе у посланство да останем ту док не добијем пасош."

Господин посланик се окрене господину Черњеву и рече:

"Тако је. Нађите му собу у посланству", а Черњев му одговори да у посланству нема ниједне празне собе. Али можда би ме, рече, могли сместити код секретара Волкова, у њиховој другој кући.

На то ће посланик: "Добро је и тако. Пошљите по Волкова, па нека му он да стан."

Такво решење било је за мене као да сам се понова родио. Опростио сам се радосно са господином послаником и отишао у собу господина Черњева. Мало после дошао је и Черњев за мном и послао по Волкова.

Волков је брзо дошао; Черњев му каже за посланикову наредбу и преда ме њему, чему се господин Волков јако обрадовао. Одмах ме је повео са собом у кућу у којој је живео, ту ми покаже собу на спрату, из које сам имао излазак и у башту. Ту су кућу од посланства раздвајале само три куће.

Кад сам с Волковом полазио од господина Черњева, он ми је још ово рекао: "Господин посланик је наредио да вас замолим да ми дате белешку и да у њој кажете: ко још с вама иде у Русију, колико слугу водите, колико кола и коња - да се то све преда канцелару и унесе у пасош."

Ја сам одмах ту код њега узео перо и хартију. Хтео сам да повећам број слугу, али ме је господин Черњев одвратио од тога: "Не, немојте то радити, да се не би ствар због тога отезала и водила непотребна преписка, него ви запишите мање, па ће пре бити готово, а ви после можете наћи начина да потребне људе нађете и са собом поведете."

И тако ја напишем да путујем са женом и са два мала детета, са две слушкиње, три слуге и двоја кола. Ти су бројеви после у пасош били унесени.

После тога задржао сам се мало код господина Волкова, колико да видим нови стан, а онда пођем у град, журећи се да се што пре извучем из града са својим стварима, да се преселим. Био је прошао један сат кад сам стигао, али ипак нисам могао а да не свратим код свога пријатеља банкара, о коме сам већ толико пута говорио. Кажем му да се пресељавам у кућу посланства, молећи га да о томе никоме не говори - што ми је он и обећао. Нисам хтео да се код њега задржавам, да ме неко стран не би затекао, него одем у свој стан и нађем свога пријатеља, сопственика стана. Он је већ био ручао, али се ипак нешто нашло и за мене. Ја му кажем да одмах морам на пут и питам га шта сам му дужан, али то је био тако добар човек да није хтео ништа да узме, само је жалио што се тако брзо растајемо.

Наредим слузи да нађе носаче за ствари. Носачи брзо дођу, ја им предам ствари, кажем им да пођу с мојим слугом право улицом, на Карнтор, а ја ћу одмах за њима, и погодимо се за цену. Они дигну на рамена мој сандук и куфер, везујући их конопцем, и тако их понесу. Ја се опростим с газдом и пођем за њима. Стигнем их кад сам већ изишао из града, у пољу. Они су се зауставили и поседали на траву да се мало одморе. Питају да ли ту да скину ствари или да их и даље носе. Ја им покажем предграђе Јозефштат, али они нису хтели даље да иду док им се цена не повиси за десет крајцара. Ја обећам да ћу им повисити, и тако устану и понесу ствари. Дођем у свој нови стан и сместим се. Онда се попнем горе господину Волкову и јавим му да сам му дошао у госте и донео ствари.

Нађем тамо и другу господу Русе, које раније нисам видео: два младића, Галицина и Мусин-Пушкина. Они су се у путу зауставили у Бечу и тако се и с њима упознам. А ту су била и два чиновника који су становали у истој кући са господином Волковом, господин Љевашов и барон Аш.

Тог дана седели смо у разговору врло дуго. Они су ме непрестано запиткивали те ово, те оно и сви су били расположени и љубазни. Ту су остали и на вечери и тек смо се после вечере разишли.

Што се мене тиче, ја целе ноћи нисам могао заспати од силне радости. Мислио сам како се та ствар срећно завршила, како сам избегао све опасности и већ сам стао да размишљам о свом путу.

Сутрадан, после једанаест, пошље ми господин Волков слугу, пита ме за здравље, поручујући да жели да ме види и да ће ме чекати на ручак. Пођем горе на тако љубазан позив и нађем тамо сву ону господу окупљену. Примили су ме врло лепо, ручали смо заједно, а после ручка ко је хтео играо је карата, други су се разговарали, шетали се по башти, ту смо у павиљону и чај пили. Тако је и вече дошло и ми се вратили у кућу. Ту ми господин Волков рече и то да је господин посланик наредио да се ту и храним и да не треба ништа одвојено за себе да узимам. И тако сам ја за све време, док сам тамо био, и ручавао и вечеравао код господина Волкова.

Ја сам се постепено почео стома господом мало слободније понашати а и они су са мном били врло добри. Већ сам у разговору с њима почео помало и разумевати руски језик, а кад нешто погрешно кажем, они ме поправе; тако неосетно прођу седам дана. Ја за то време никуд нисам излазио, само сам се по башти шетао.

Једнога дана, после ручка дође мој заштитник, господин Черњев, и остане код нас до самога вечера. Био је врло пажљив према мени. Питао ме је какав ми се чини живот с Русима, а ја му одговорим како сам веома задовољан у свему. И у даљем разговору с њим и осталима пружила ми се прилика да признам господину Черњеву како сам га криво оценио после првог сусрета, како ми се тада учинио нељубазан и како сам се вратио од њега јако огорчен - и све већ оно остало што сам испричао.

Сва су господа управила очи на мене, слушајући шта говорим и како се извињавам. Наглашавао сам да се сваки човек може, на први поглед, рђаво оценити и зато сам све, а нарочито господина Черњева, молио за опроштај.

Сви су на то ударили у смех, понављајући моје речи, а господин Черњев ми је казао: "Немојте се љутити, драги господине, што вам се мој пријем није допао, али ни ја о вама нисам имао друкче мишљење и ваш ми долазак није нимало био мио. Све сам мислио да вас је неко послао, а не да сте сами од себе дошли, а на то ме је највише навео ваш немачки језик, јер дотле ми се није десило да сретнем неког од вас, господе Срба, колико год сам вас видео, да тако лепо говори тај језик као што ви говорите. Зато сам. мислио да сте ви Немац или Мађар, а за онај отпуст што сте ми показали сматрао сам да је само један мамац послан по вама ради кушања, и зато га", говорио је господин Черњев, "нисам хтео од вас примити, него сам вас одбио. Сумњао сам у вас и због тога што је у свим местима била издата најстрожа наредба да се нико. не усуди тражити прелаз у Русију; најзад, и зато што су они који су раније добили отпуст давно већ били отпутовали. Наједаред ви ми долазите и кажете да сте били задржани и износите своје жеље. Ја вашим речима нисам поверовао и зато нисам хтео да примим вашу молбу, јер би то могло дати повода да се посумња да ми подстичемо такве недопуштене ствари. И кад сте отишли, ја сам и даље мислио, све до сутрашњега дана. Тек кад сте други пут дошли и поновили своју молбу, видео сам да сте искрен човек, и да нисте подметнута. После, прегледајући хартије генерала Шевића, нашао сам у списку ваше име и уз њега примедбу: задржан у затвору. Али сад је све уређено по вашој жељи, руски сте поданик и сад можемо говорити сасвим отворено. Зато и ви мени опростите што сам вас онда онако дочекао."

После тих речи ми смо се загрлили и склопили још тешње пријатељство. Господин Черњев је увече отишао кући, а ми остали провели смо време у разговору све до вечере, а после вечере разишли се по својим собама.

IX

Тако ми је, ето, пролазило време, али после десет дана мени је постало тешко што ми пасош још не стиже. Поче полако да ме обузима страх, бојао сам се да не искрсне нека сметња. Ја јесам на безопасном месту и нико не зна да сам ту, али уселила ми се мисао у главу да ми је отац могао пострадати што не могу да ме пронађу и што сам из пука отишао без одобрења.

Господин Волков је опазио да сам нерасположен. Гледа ме са свога прозора како ходам по врту сам и замишљен, па сиђе доле, приђе ми и пита да ли сам здрав - "ја", вели, "видим по вашем изгледу да ту нешто има".

Ја му онда поверим, кажем му због чега сам. забринут, а он ми рече: "Немате разлога да се узнемиравате. Ваш ће пасош за једно два дана стићи господину посланику."

Тако смо шетали ваљда још један сат, а онда се вратили у кућу. Прошао је тај дан, прошао је још један, а прекосутра - памтим, била је субота - устао сам раније него обично, шетам се, замишљен, по соби, кад тек ето ти од Волкова слуге (био је Немац). Каже ми: "Изволите горе, ајој вас господин зове да дођете што пре. Видео сам да је могуће господину слуга господина Черњева донео неко писмо."

Кад сам то чуо, ја му рекох да ћу се одмах обући и доћи, и тако сам и урадио. Волков ме дочека насмејан и каже: "Идите, обуците нову униформу да идемо господину Черњеву, он вас чека. Ваш је пасош већ стигао господину посланику."

Вратио сам се у своју собу, обукао нову униформу и са Волковом одем господину Черњеву. Чим ме је Черњев видео, радосно ми је пришао: "Ваша се жеља испунила, ваш је пасош стигао. Хајдемо господину посланику, он ће вам га предати."

Сва тројица смо сишли господину посланику. Он ми да пасош, честита ми, и још ми обећа да ће ми написати препоруке господи у Русији коју је познавао. Тако је и урадио. Тога дана сам, по његовој жељи, ручао код њега.

Кад сам добио пасош, нисам знао каквим речима да захвалим посланику за толику доброту и старање. Он је моје захваљивање са задовољством слушао, па је и он мени лепим речима одговорио и запитао ме хоћу ли се још дуго задржавати у Бечу и кад и како намеравам поћи на пут. Ја сам му одговорио да ћу из Беча поћи за једно четири дана, а у Русију ћу се пожурити, па макар морао и под јесен путовати, али свакојако ће то бити још ове године. Ја и господин Волков остали смо код господина посланика на ручку, после ручка опростио сам се коначно са господином послаником, а кад сам се нашао у својој соби, почео сам натенане да читам свој пасош, и нађем да у њему између осталог пише да је њено величанство само овога пута свемилостиво саизволело дати овај отпуст, који неће бити пример за друге.

Истога дана пошаљем писмо оцу моме и јавим му да сам пасош већ добио, и да ћу му ускоро доћи. Сутрадан била је недеља. Господин Волков ме позове: "Хајде", рече, "да пођемо у цркву, нека вас сви виде."

У граду Грци, трговци, закупили су били једну кућу у којој је једна сала претворена у цркву. Ту они држе свештеника, ког плаћају и који служи службу на грчком језику.

Господин Волков и ја седнемо на кола и одвеземо се. Ушли смо у цркву. Народ се већ био искупио и служба почела. Кад су видели секретара руског посланика, учтиво су се уклањали да можемо проћи напред, и тако смо стали на леву страну од олтара, код певнице. Погледамо по цркви, а на десној страни стоји мајор Продановић, а поред њега мајорица.

Пита мене Волков: "Ко је онај што тамо стоји?" - А ја ћу њему: "То је онај мајор Продановић о ком сам вам причао."

"А та госпођа поред њега?" - "То је", рекох, "његова супруга.

Гледам кога још има и видим мало даље иза мајора стоји митрополитов секретар, Ненадовић.

Окренем се Волкову: "Познајете ли митрополитовог секретара?" - а Волков мени: "Не. Је ли он овде? Покажите ми га, молим вас."

Ја почнем да му описујем црте лица и одело: "Ено, по гледајте тамо."

Волков се није одмах окренуо, него мало доцније, и видео га.

Често сам погледао на мајора и мајорицу, а они нису скоро очију скидали с мене.

Пред крај службе, рече ми Волков: "Увек сте ми хвалили господина мајора, па и ја видим по његовом лицу да је то један поштен човек. Мило би ми било да се с њим упознам. Хајде да му приђемо."

Уто се служба завршила и свештеник изишао са нафором. Волков прими нафору, окрене се на десну страну и обојица приђемо мајору и мајорици. Волков се обрати мајору: "Мој вас пријатељ", и покаже на мене, "хвали много, и зато ја не могу да пропустим ову прилику а да вам не одам своје поштовање и не изразим жељу да се с вама упознам."

Мајор се обрадовао и захвалио се, али више се нисмо могли разговарати, јер су нас около сви гледали. После тога" смо се растали. Ја и Волков седнемо у кола, а мајор и мајорица су остали гледајући за нама.

Тог дана сам још остао код господина Волкова и преноћио, а сутрадан рано почео сам се паковати да пређем опет у мој стан у граду, јер се кочијаш могао добити само у граду. Кад сам завршио, одем господину Черњеву да се с њим опростом. Он ми преда три запечаћена коверта од господина посланика: један, господину генерал-ан-шефу, Степану Фјодоровичу Апраксину, други, Петру Спиридононовичу Сумарокову, и трећи Државној војној колегији. Предајући их, Черњев ми објасни да су то препоруке за мене од господина посланика. Ја се ту опростим с мојим, заштитником, господином Черњевом, па одем да се и с Волковом опростим, а онда одем у град, у гостионицу где сам прво био одсео.

Кад ме је газда видео, запрепастио се лепо човек:

"Боже мој, па ви сте још овде. Јесте ли одавно дошли из Пожуна?" - па ми је онда стао причати колико су ме тражили и њега испитивали, али он им, није умео ништа друго рећи него да сам оптутовао у Пожун.

Ја му кажем да се манемо разговора о оном што је било, "него ја сам опет к вама дошао: мени треба соба". - А он ће мени: "Изволите. Узмите ону исту у којој сте и били."

Како је било још доста рано, имао сам до ручка још времена да се прошетам. Пођем у кафану, попијем две шоље кафе и млека, платим, па онда пођем своме пријатељу банкару, али сад већ без огртача. Кад ме је он видео, упитао ме је: "Реците им, молим вас, како стоји ваша ствар? Ви не знате како су вас ових дана, откако сте из града отишли, свуда тражили; полиција вас је тражила. Говорили су ми о томе и они који вас знају и они који вас не знају. А тек кад су вас јуче видели у цркви са секретаром руског посланства, онда је тек било приче. Зато сам", рече мој пријатељ, "и ја нестрпљив да сазнам шта је с вама било."

На те речи мога пријатеља ја рекнем: "Ето, драги мој, како се свршила моја ствар" - и покажем му пасош.

Кад је видео велики државни печат, искрено се обрадовао и казао ми: "Е, сад сте, хвала боту, изван сваке опасности."

Нисам имао времена да се с њим дуже разговарам. Казао сам му само да сам се преселио опет у град, у ону исту гостионицу где сам из почетка био и да се сада журим у предграђе Ландштрасе на ручак код господина Продановића - "а с тобом ћу се, пријатељу, разговарати", рекох, "доцније". После. тога изиђем на улицу, па кроз градску капију мајору.

Мој улазак у мајорову собу био је за мајора велико чудо. Он и мајорица седели су баш на канабету, и кад су ме угледали, скочили су ми обоје у сусрет. "О, боже мој, како се ви много усуђујете! Да се ви с господом Русима јавно возите! Кад смо вас јуче у цркви видели са руским секретаром", настави мајор, "учинила нам се ваша смелост невероватна. Зар вама није живот мио? И како ће се то на крају крајева свршити, бог нека зна. Прошло је већ дванаест дана како нико ништа о вама не зна. Просто као да сте у земљу пропали. о вама је већ послана представка у Дворски војни савет. Па и мене су", рече мајор, "питали о вама, јер неко је пронео био глас да сте овде. Ја сам одговорио да знам да сте ту - и сад вас свуда траже."

Ни после тих речи ја мајору и мајорици нисам хтео да кажем да имам пасош, него сам само рекао: "Оставимо сад то, о томе ћемо касније говорити - нека их, нека ме траже. Него, ја сам вам данас дошао на ручак, као код својих пријатеља, али волео бих кад би и митрополитов секретар ту био."

Мајор и мајорица су ми рекли да ми се искрено радују, а за секретара, рекоше, да сам баш погодио, јер су га позвали на ручак.

Онда смо сели и стали разговарати. Ја сам се много с мајорицом шалио. Сећали смо се прошлих веселих дана кад смо заједно били у пуку и смејали се којечему што се некад дешавало.

Мајор ме слуша, види да сам расположен, шета се по соби, па каже жени: "Ама, ту нешто мора да буде. Неће бити да је он без разлога тако весео" - а ја одговорим:

"Ја знам поуздано да се ви као моји пријатељи радујете сваком мом добру, и засад нека толико буде доста."

После тих наших разговора дошло је већ и време ручку. Почео се већ и сто постављати, а, уто ето и митрополитовог секретара. Ушао је и поздравио се с мајором и мајорицом, а онда се и мени обратио. Пита ме за здравље, каже како ме давно није видео, па дода: "Мислим да сте руски већ добро научили" (јуче ме је, дакле, видео с руским секретаром).

Ја му одговорим: "Сада тај језик нешто мало разумем, а доцније ћу га, мислим, још боље научити."

Он ми више ништа није говорио, а ни ја њега нисам гледао. Разговарао сам највише с мајорицом.

Поседамо за сто, а после ручка устанемо, шетамо по соби, све док нам није кафа донета. После кафе учинио ми се згодан час да се са секретаром поразговарам, и да му за све што је учинио очитам. Рекао сам му да ја знам да ми је он добро мислио, и кад сам у Беч стигао и он ме је изволео посетити и питати зашто сам дошао и обећао ми том приликом помоћ ако ми штогод код овдашње господе устреба.

"Ја сам вам", рекох, "онда одговорио да ћу, чим. будем мало своје ствари средио, прво вас обавестити у чему је моја ствар. Пошто сам сад све привео крају, хтео бих да останем при речи и да вам се поверим. Зато сам желео да вас данас на сваки начин видим, и како нас је овде случај саставио, ја бих вас молио да се потрудите и прегледате овај лист. Може бити да ту нешто недостаје па да ви то некако поправите." При томе извадим пасош, пружим му га и кажем: "Ето, драги господине, у чему је моја ствар."

Он ме гледа, не разуме зашто му то говорим, ћути. Узме онај пасош, отвори га и почне читати, приђе и мајор и слуша шта чита - обојица прилично немачки разумеју, а ја се окренем мајорици, узмем је за руку и кажем јој:- "Нека они читају, а ми хајдмо у другу собу."

Мајорица пође са мном и пита: "А шта сте то дали секретару?" - а ја њој: "Одмах ћете, госпођо, знати све, знаћете и зашто сам у Беч дошао."

Она двојица су, међутим, пасош прочитали и упутили се нама. Секретар ми врати пасош, хтео је нешто да каже, али ја га прекинем, обраћајући се мајору и мајорици: "Ја одавно имам част познавати се с вама и увек сам уживао вашу наклоност, а надам се да ћете и ви признати да сам се и ја према вама владао као прави пријатељ искрено, без имало притворства, а сада, драги пријатељи моји", обратио сам се мајору и мајорици, "дошло је време да вам се захвалим: за сваку доброту коју сте према мени показали и да вам кажем збогом, јер се можда никада више нећемо видети. Ви знате", окренем. се мајору, "да је Русија врло далеко, а мене сад тамо води моја судбина. Русија је сада моја нова отаџбина. Иако се ја са вама сада растајем, верујте ми, драги моји пријатељи, где год будем био, увек ћу вас волети и поштовати, и остаћу вам целог свог века одан као што сам вам увек и био, желећу вам увек свако добро и срећу, а вас молим да се и ви мене макар понекад сетите и да кажете да сте у мени имали правог и искреног пријатеља. Сада ћемо казати једно другом збогом, јер ја кроз три дана одлазим."

Затим сам се обратио секретару: "А и ви, пријатељу, остајте збогом. Ја не држим. срце на вас, иако сам знао како сте желели да ме ометете. Знам и како сте ме пратили, али све је то моја судбина пресекла и сачувала ме. Немојте мислити да вам. ја због тога желим неко зло, напротив, ја се с вама растајем као да ми никакве неугодности нисте причинили."

Секретар се стао извињавати овим речима: "Драги господине, из ваших речи може се разумети да ви на мене сумњате и подозревате, али ја вам се кунем чашћу да с моје стране није било никакве зле намере, и оно што сам вам говорио, то је било само из пријатељства. Бојао сам се само да не упаднете у неку невољу, а ја по својој дужности нисам могао друкчије говорити. Међутим, сад, кад сте постигли оно што сте хтели, ја вам искрено желим срећан пут, и молим вас по-корно да ме сматрате за свог пријатеља, као што ћу бити и ја вама целог свог живота."

Ту сам се са свима опростио, а мајор и мајорица су ме загрлили и од суза нису могли ништа друго да кажу него само да ми пожеле сваку срећу. Тако се растанемо, ја одем у свој стан и почнем се спремати за пут.

Сутрадан рано пошљем слугу да у некој гостионици нађе кочијаша; нађемо га, и ја се с њим погодим да ме одвезе до Будима и дам му капару. Истога дана дође ми мајор Продановић, мало је поседео и замолио ме да их још једаред посетим, и ја обећам; да ћу у пролазу, кад будем пошао на пут, свратити. Истога дана опростио сам се и с мојим пријатељем банкаром, а сутрадан сам пошао из Беча. Свратио сам и код мајора Продановића, као што сам обећао, опростио се с обома и наставио пут.

Четвртог дана стигнем у Будим и одседнем у једној гостионици у главној улици. Ту останем свега један дан, а за то време нађем другог кочијаша; уједно се окупам у тамошњој топлој бањи (која се тамо сматра као врло здрава и лековита). Ту бању сачињавају четири лепе, зидане куће под брдом званим Герзелез, из кога се цевима у те куће доводи врућа и хладна вода. У тим кућама осим заједничкот басена има и неколико посебних соба, опет са врућом и хладном водом, где се човек може одвојено купати.

Сутрадан сам оставио Будим и преко Дунава прешао у Пешту, али нисам заборавио да обиђем. свога пријатеља, трговца Георгија Ракосављевића, код кога сам већ једаред био. Опростим се и с њим и кренем у Петроварадин, где стигнем четвртог дана.

Чим сам стигао, одвезем се оцу и нађем све у кући здраве. За мој долазак се у граду брзо сазнало и како су сви моји пријатељи знали каква се узбуна направила у Петроварадину после мога одласка, како су ме свуда тражили а нико није знао куда сам се део, па кад, су сад чули да сам дошао, свак је желео да ме што пре види.

Почео сам се, дакле, спремати на далеки пут. Журио сам се да набавим све потребне ствари, да бих још те јесени могао да кренем. Код колара сам наручио једна покривена кола, једна за ствари и дао му моје једне старе кочије, за четири особе, да ми поправи. За те кочије отац ми је дао шест својих младих вранаца, а пет коња за покривена кола и три за теретна као и два јахаћа имао сам сам. Вранци за кочије били су дивни, велики. Доцније, у Русији, имао сам много коња, али онаквих - никад више.

Нашао сам добре и поуздане слуге, који су хтели да пођу са мном у Русију. Нарочито сам кочијаша нашао какав се ретко налази. Да тог кочијаша нисам имао, на онако тешком путу имао бих с мојим вранцима велике невоље. Нико други не би с њима могао владати, тако су то силни коњи били.

Наредио сам да се спреми све што треба за пут, а за то време отишао сам у пук да се јавим своме бившем пуковнику, као што сам и писао при одласку из Петроварадина да ћу урадити ради предаје чете кад томе буде време. Узео сам, дакле, са собом сва акта и дошао у пуковски штаб.

Одседнем код пуковског коначара. Он је био Немац, а био ми је добар познаник и много смо се дружили. Чим ме је видео, дочекао ме је с речима: "Забога, где сте? Сутра се већ спрема трећа и последња потерница за вама. Ако се не бисте јавили до одређеног рока, предали би вас суду."

Ја му одговорим: "Није баш тако страшно као што мислите", а он мени: "Оставите ви те шале, него се јавите што пре пуковнику, па ћете видети како ће вас дочекати.

Он је на вас страшно љут и тешко да вас неће ухапсити.

Ја се на то насмејем: "Можда је намера господина пуковника и била таква, али ти ћеш, драги мој, видети како ће господин пуковник бити спрам мене љубазан, а ако не верујеш, хајде са мном па ћеш видети."

Ја затим обучем своју униформу из хусарског пука и одем пуковнику. Он је, као што сам видео, знао да сам дошао; примио ме је врло љутито и надуто. Почео ми је говорити оштре речи, оптуживати ме за самовољно удаљење из пука; рекао ми је да се већ отворила нада мном истрага и повео судски поступак и да ће ме ухапсити.

Ја сам га саслушао до краја и дао му времена да се мало стиша, па сам онда рекао: "Молим вас, господине пуковниче, да се стрпите за који тренутак и да ме саслушате."

Тек што сам то рекао, он се још више разбесни и почне викати да ће ме послати у затвор. Сад сам морао да му приђем ближе и да му још једаред кажем: "Господине пуковниче, то је немогуће. Ви мене више не можете ухапсити. Ви ме морате саслушати."

Кад сам то казао, он је стао: "Шта имате да ми кажете?"

Почео сам учтиво: "Ја сам вам писао из Петроварадина да ћу вам се, кад буде време, јавити ради предаје чете, а сад је то време дошло, и ја сам сад ради тога ту. Осим тога, хоћу да вас обавестим да ја више нисам под вашом командом, нити у аустријској служби, него да сам, на основу старог свог отпуста, добио од двора аустријског пасош за Русију." Кад сам то рекао, пружио сам му пасош.

Он узме пасош, отвори га и почне читати. Сав запањен, стајао је, не говорећи ништа, затим слегне раменима и, после оне јарости, поче говорити тихо и љубазно: "Ви сте се доиста родили у срећан дан. Ваша је судбина и срећа велика. Таква смелост, какву сте ви показали, и тако се излагати опасности и срећно се спасти, то се ретко коме дешава. Видим да сте свима законским строгостима измакли. Ја вам желим сваку срећу и свако добро."

Ја после тога замолим пуковника да нареди да се све спреми што је потребно за предају чете, а затим да изда наредбу да ми се изда неиздата плата. Он одмах изда наредбу пуку, најпре је тражио извештај да ли сам коме остао дужан, а посебно наредбу мојој чети да се изврши предаја.

Остао сам тога дана код пуковника на ручку и још ме је пуковник замолио да се храним код њега докле год тамо будем. Остао сам тамо неких шест дана, док нисам све посвршавао и добио сву плату од дана удаљења из пука. Опростим се после тога са пуковником и свим официрима који су се тамо десили. Сви су ме пријатељски испратили, а нарочито потпуковник, барон Рит, коме је било врло жао што одлазим.. Тако сам, ето, отишао 3 пука.

Кад сам се оданде враћао, свраћао сам редом, како ми је ко на путу био, код својих рођака, напослетку сам свратио и код мог старог ујака Секуле Витковића, код ког сам остао два дана. Он је написао писмо своме брату од стрица у Русију, бившем бригадиру, Стефану Витковићу, који је из Ћесарске отишао још пре него што сам, се ја родио, и у Русији дотерао до тога чина, али ја га у Русији нисам затекао, већ је био умро, а потомства иза себе није оставио. Његова супруга била је једна племићкиња из Смоленска, рођена Енгелхарт, звала се Федора Николајевна, а пре тога била је удата за некаквог Апостола из Малорусије.

Кад сам се опростио с ујаком и целом његовом породицом, отишао сам у Петроварадин.

У Петроварадину посетим тамошњег команданта тврђаве, који ме је добро познавао и волео. То је био старац од неких осамдесет година, барон фон Елфенрајх.

Тај ваљани старац примио ме је врло лепо. Рекао сам му да нисам хтео да пропустим а да се с њим не опростим пре него што пођем у Русију. Он се много томе чудио;

било му је жао што одлазим и рекао је господи која се ту задесила: "Ето какве ми погрешке правимо. Пуштамо тако ваљане људе из добрих породица да служе туђу државу. Зар не би боље било да такви остају код нас? Ви ћете видети, господо", говорио је старац, "и уверићете се да ће та господа која су тамо, и друга која ће поћи за њима, дотерати до великих положаја. И зар није наша штета? Ја те људе знам боље него ико други. Ушао сам већ у дубоку старост, а највише сам с тим људима служио. Знам како су служили и какву су верност према нашем двору показивали. Кад смо се налазили у великој опасности, у рату с Турцима и у бунама мађарских издајника, који су се с Турцима везали, нико се није нашао да помогне нашој армији осим Срба, који су нам верни остали."

Још је и ово старац рекао: "Ја познајем оца тог господина", и показа на мене, "он је био мој официр и увек био одличан, а сам сам опет служио са његовим дедом и гледао каква су јунаштва показивали он и његови људи против Турака и бунтовника Мађара. А сада остајемо без таквих људи, и кад после будемо видели њихова нова дела, ми ћемо увидети своју погрешку и зажалити што смо их пустили.

Старац је још много таквих речи изговорио и на крају ме замолио да ручам код њега - на што сам ја радо пристао. После ручка сам се с њим опростио и отишао кући.

Све сам већ спремио што ми је било потребно. Јесен је већ била ту, па сам се журио да што пре пођем на пут. Али стигао сам да кренем тек 24. октобра, 1753. године, из Петроварадина.

Испратио ме је само отац до првога преноћишта, малог места Сентомаша. Ту сам. имао сестру од ујака, удату за капетана Симеона Рунића. Она је била кћи мога ујака, Секуле Витковића. Ту код сестре преноћимо, ујутру отац се врати, а ја са женом и са два мала детета, са две служавке и седам слугу наставим пут.

Путовао сам из почетка у краћим растојањима, а понегде смо се задржавали и по цео дан, нарочито због младих коња, да их не преморимо. И све је ишло лепо, како треба, до петога преноћишта, где ми се десила прва неприлика. Почеле су биле кише са хладним ветровима, а у мађарској степи, голој пустињи, кроз коју је требало пролазити, насеља су доста удаљена једно од другог, па смо због тога морали преко дана прелазити дужа растојања. Зато се морало рано устајати, што сам ја још уочи тог дана наредио. Поранили смо, дакле, и ја и слуге да се коњи на време назобе и да се упрегну. Мој кочијаш, како је био послушан и вредан, устао је први и хтео да упрегне првога коња из кочија, и тек што га је додирнуо, коњ га је ударио задњим. ногама у груди тако да се срушио на земљу као мртав. Дотрчи један од слугу и јави ми шта се десило. Ја појурим у коњушницу и нађем кочијаша у несвести, не дише.

Можеш замислити, читаоче, како ми је тада било. Прво због тога што сам сматрао тог доброг човека за изгубљеног, а друго, страшно сам се забринуо што ми се то десило на путу и у таквој пустињи где никакве помоћи не могу наћи, осим можда код газде код ког смо ноћили. Али он ми није давао никакве наде, он је само водио рачуна колико ћу му платити за преноћиште, храну и фураж. Кад је видео шта се десило с мојим кочијашем и да се сад ту морамо задржати, онда је, бестидник један (био је Мађар), стао захтевати или да одмах кренем, или, ако се мислим задржавати, да му платим за све два пута толико колико сам му дотле плаћао, а као разлог изнео је да за то време други путници не би имали где да одседну. Тако је могао да ради зато што у близини није, осим те неудобне гостионице, било никаквог другог насеља.

Одговорио сам му да не сумња нимало у своје право, да ће добити све што тражи и додао сам: "Не досађуј ми, молим те, нећу отићи док ти не платим, а видиш ваљда шта ми се десило" - и мануо даљи разговор с њиме.

Слугама наредим да кочијаша што пре пренесу у моју собу. Слуге су прострле коњско ћебе и полако га пренели на њега, унели га у собу и положили на прострто сено, али он није давао од себе никаквог знака живота. Гледајући га нисам могао да се уздржим од суза. Шта сад да радим? Прво и прво требало је видети да ли је човек жив, па му тек онда тражити помоћи.

Соба у коју смо пренели болесника била је довољно загрејана, али ја сам наредио да се још боље наложи, па сам онда рекао да му се попусти појас и раскопча прсник, који је од потковица био на два места поцепан. Кад су слуге то урадиле, показала се кошуља сва у крви, а на грудима оток и модрице од потковица. једна га је потковица ударила јаче тако да му је шиљком направила велику рану, из ње је крв текла, а друга му је оставила модрицу. У тој невољи ја сам морао да постанем лекар. Одмах сам наредио служавкама да загреју мекиње са сирћетом и да га тиме једнако облажу. Употребио сам затим и друго средство које сам за сваки случај понео на пут, понајвише ради коња, а то је био шпирткамфор. Понео сам из Петроварадина тога шпирита читаво једно стакло, и он је тога пута послужио мом болеснику као најбољи лек.

Намочио сам марамицу шпиртом, истрљао му лице, руке и ставио му марамицу под нос. Све смо то радили више од једног сата и тек онда се почео јављати пулс на руци, који се дотле никако није осећао. Томе сам се јако обрадовао и викнуо слугама до себе: "Жив је. Дајте облоге једнако."

Тако сам га лечио од ранога јутра па до два сата после подне, а онда је стао дисати и помало се мицати. Проговорити није могао све до увече, а преконоћ је почео јечати и понеку реч изговарати, показујући руком да га груди боле, а окренути се није могао нити сам, нити смо га ми смели дирати.

У таквом положају провео је мој болесник читаву ту ноћ до ујутру. Сутрадан било му је мало лакше, могао је помало и да седи, али на пут се није могло ни помишљати. Морали смо ту остати читава три дана, све док болесник није почео помало да хода.

Четвртог дана види он да смо се ту већ дуго задржали, да треба путовати, па је сам о том почео говорити и уверавати ме да може да седи у колима и да управља коњима. Платим моме бездушноме гостионичару двоструко за све, па се полако кренемо, све кораком, јер је мој кочијаш, иако је мислио да је за пут способан, једва могао седети. Брзо се никако није могло ићи; тог дана смо прешли свега две миље и опет заноћили у пустари, у једној гостионици.

Одатле смо имали још три миље до Сегедина, у који смо сутрадан једва у позну ноћ стигли. једно, због кочијаша, а друго, што је киша јако раскаљала пут.

Кад смо се већ приближили граду и ушли и у баште, био је већ такав мрак да нисмо видели куда идемо, па сам морао да зауставим кола, узјашем на коња и са још једним слугом пођем напред да осматрам пут.

Ја сам Сегедин познавао још из доба мога школовања, а и после сам још двапут био у њему, зато сам могао да разазнам где смо; онда сам се вратио и наредио да сва троја кола пођу за мном. Тако дођемо до једне мени познате гостионице, ту станемо па почнем лупати у калију. Газда се одазвао и запитао шта хоћемо, а кад је чуо да су гости, отвори капију, отрчи у собу и изнесе фењер са свећом, лепо нас дочека, мени да једну собу, слугама другу, и брзо наложи ватру. Затим нам изнесе и вечеру, и тако ту ноћ проведемо мирно.

У том сам граду, и против воље, остао три дана да за то време полечим свога кочијаша. Препоруче ми једнога лекара, кога замолим да дође, и он збиља одмах дође, пусти му крв на руци и да му неку маст и фластер - од чега му је било боље.

Сад је већ било више наде за путовање. Морао сам за тот човека да употребим сва средства за лечење само да ме због слабости не остави. Утоплио сам га што сам боље могао, а од лекара узмем. подоста оне масти и фластера и кренем даље на пут.

Од Сегедина до Токаја пут је био врло тежак, блато превелико. Киша је падала скоро сваки дан.

Стигнемо у Токај. Знао сам да се ту налази руски мајор, Николај Жолобов. Он је ту био са групом официра и војника ради куповања вина за двор. Нађем га сутрадан и кажем му да путујем у Русију. Примио ме је врло љубазно и тог дана останем код њега на ручку.

У Токају останем један дан, а те ноћи, уочи поласка, снађе ме друга невоља: побегне ми јахач са предњег коња у кочијама, и однесе са собом моју нову униформу. Кад сам то ујутру сазнао!, јавим то одмах мајору Жолобову, а он властима. Власти су и претрес вршиле, али ништа нису могли наћи. Због тога сам остао у Токају још један дан, али без икакве вајде. Напослетку - шта сам могао? - посадим другог човека на предњег коња, али тај није никад радио око коња; био је мајстор. Моји су коњи били бесни, и зато сам имао велике муке док тај човек није научио да управља коњем испод себе.

Од Токаја почеле су већ да нам се указују планине, почели су уски путеви, честа прелази, рђави мостови. Већ је била дубока јесен, почеле су велике хладноће, и што даље, било је све горе. Напослетку, већ пред пољском границом, ушли смо у велика брда и стене. По неколико пута дневно морали смо се пењати на страшну висину, па се опет у низину спуштати. За кочије се нисам скоро нимало бојао. Ослањао сам се на свога доброг кочијаша, који је на свим опасним местима умео да управља коњима, али моја покривена кола неколико пута су се превртала и напослетку су ми толико дојадила да их умало нисам бацио.

Чемеран нам је био пут кроз та брда, нарочито зато што су села сиромашна, па сељаци немају ничега. На многим местима, ни за какве новце, није се могао добити ни хлеб за људе, ни фураж за коње, а где се хлеб и нашао. био је најчешће овсени помешан са хељдом, али није се могао јести, а поред тога претила нам је још и опасност од разбојника и лопова у тим брдима, као што су ме и напали једне ноћи.

Дошли смо пред вече у неко мало село, и ту заноћимо у једној сиромашној крчми. Кад је пала ноћ ја легнем, али, као да сам нешто слутио, нисам могао заспати, и тако дочекам будан скоро поноћ. Одједанпут чујем да нешто шушка око задњег прозора моје собице што гледа у брда, као да су људи. Мало после чујем како се полако иставља капак прозорски. Нисам даље чекао, скочим, узмем пиштољ и опалим кроз прозор и капак. Не знам да ли сам кога погодио. Затим отрчим другом прозору што гледа у двориште, где су моји људи лежали у шупи код коња и викнем; они поскачу, изиђем и ја у двориште и испричам шта се десило.

Читаве те ноћи нисмо до зоре заспали,, а кад је свануло, кренули смо даље. Тога смо се дана једва извукли из те рупетине и пређемо на пољску страну, где наиђемо на прво пољско местанце, звано Дукља, у које стигнемо и одседнемо у једној крчми, чији је газда био Јеврејин.

Остао сам у том месту два дана, једно, да поткујем коње, а друго., да се људи одморе од напора. Ту нас је ухватио и снег и права зима.

Кад смо из Дукље кренули, учинио нам се пут много лакши, иако су и овде брда и тешки прелази. Ипак је све било много, много лакше у поређењу са мађарским брдима и прелазима. Кроз Пољску је. било лакше путовати већ и због тога што су насеља честа и гостионице велике, коњи се имају где сместити, за новце се може све набавити. Тако смо дошли до града Жулкве, где смо остали један дан.

После Жулкве пут је био тежак и неугодан због честих прелаза и мостова и због рђавих путева, што је обично у Пољској, а снег је падао сваки дан и почела већ права зима. Са великом тешкоћом једва смо стигли у град Броди.

Мислио сам да останемо у том граду читаву зиму због напорног путовања, али кад сам почео да правим рачун, видео сам колика би сума новаца била потребна за целу зиму, а кад сам још уз то, на много места, чуо како охоли Пољаци мрзе Русију, одустао сам од те намере и остао у том граду само три дана, да похраним мало коње, а после тога кренемо даље на пут.

Путовали смо из дана у дан, с највећим тешкоћама, по страшној студени, пробијајући се кроз сметове. Тако смо стигли до малог места Хвастова, где смо се због јаке вејавице задржали два дана. Ту чујемо да је руска граница већ близу, али да се правим и главним путем на прву и главну граничну стражу звану Васиљков, где је обично био прелаз, не може проћи. Не знам због чега је тај прелаз био затворен. Сада се морало ићи десно, узбрдо, на другу стражу, на прелаз који се зове Шељеговка.

Глас да је руска граница већ близу подстакао ме је да се не задржавам, него да пожурим до жељенога циља. Зато пођем одмах на пут, а да се не бих задржавао и да без лутања стигнем на шељеговски прелаз, узимао сам од села до села вође. Тако сам пошао из Хвастова; путовали смо по хладноћи, по завејаном путу тешко се пролазило, и ја сам морао први да се пробијам и себи правим пут. На много места су коњи и кочије просто пропадали у снег. Најзад смо по таквом злу стигли на шељеговски прелаз.

Ту нас је пред граничном препреком зауставио гранични стражар. Кад сам га видео како је обучен, узнемирио сам се јако. Ја раније нисам знао да у Русији постоје посебне граничне јединице, него сам мислио да је то као у Ћесарској свуда једна те иста војска. Зато сам помислио да ће и остала војска бити као тај стражар. Он је седео код граничне препреке у стражарској кућици, која је била прекривена старим рогожинама; на себи је имао стари, поцепани кожух, а преко кожуха вунену кабаницу. На ногама је имао опанке, а на глави ушанку. То је био сељак, сав зарастао у браду и сасвим стар.

Он нас је зауставио, па је онда стао довикивати своје другове из стражарске куће. Оданде је изишао један каплар, који није био обучен ништа боље од стражара. Он је запитао ко долази и одакле. Некако смо се споразумели, казао сам му ко сам. Онда он оде да рапортира капетану, и, док се то није свршило, ја сам морао да стојим на хладном ветру више од једнога сата. Напослетку су нас пустили преко границе и дали нам стан у једној хладној крчми, те сам се у њој сместио.

Пут од Петроварадина, откако сам од куће пошао па до тог места, трајао је, са одморима, равно шездесет дана. На границу руску стигао сам те исте године, које сам и пошао, 1753, децембра 22.

Ето ме, најзад, у Русији.

II део

Предговор

У првом делу ове моје књиге говорио сам о себи и изнео све што се са мном десило, у мојој отаџбини и у аустријској војсци. Затим сам описао свој излазак из службе и догађаје који су ми се десили за време мога пута до руске границе, па онда моје напоре, страх и разне сметње које сам поднео у младим годинама у којима сам тада био, што ми је све на неки начин наговештавало да ћу и у будућности пролазити тако исто, а можда и горе. Али то ме ипак није одвраћало од мога циља - ја сам и даље ишао за својом срећом.

Моја повест у другом делу говориће о свему што се са мном. дешавало после мог доласка у Русију, о мојој дугогодишњој, најисправнијој служби у гој држави - као што ће се даље већ видети.

I

На свршетку првога дела моје досадашње повести казао сам. да сам по изласку из отаџбине, пролазећи кроз Пољску, стигао на руску границу прошле, 1753. године, код прелаза Шељеговке. Али ту годину не треба рачунати, јер је у њој до краја остало било само неколико дана. Зато ћу као прави почетак свога доласка рачунати . јануар 1754. године.

Мој долазак на шељеговски прелаз био је мучан и тежак утолико више што ми је тамо дата једна празна и хладна сељачка кућа за становање. Да загрејем ту кућу, морао сам куповати дрва од војника граничара. Фураж за коње и храна за људе није се тамо могла добити ни по који новац. Зато сам морао молити граничарског капетана за дозволу да могу послати људе у најближе село у Пољској да купе и превезу све што нам је било потребно. Истога тог дана доцкан увече направио ми је визиту шељеговски капетан. Срећа што је био Немац, те смо се могли споразумети.

Он ми је рекао да је о мом доласку послат већ по куриру извештај команданту у Кијев. Нисам се могао с њим много ни да разговарам; једнако сам ложио ватру само да ми се кућа што пре загреје.

Сутрадан, доцкан увече, вратио се курир из Кијева и донео капетану заповест да ме пропусти без карантина; капетан ме је о томе одмах известио. Ја нисам ништа више чекао, него 24. децембра рано изјутра устанем и пођем, журећи се да тог истог дана стигнем у Кијев.

Кијевски командант је јавио нашим ранијим исељеницима који су се тамо задесили да сам стигао преко Шељеговке, и да је он наредио да могу доћи у Кијев. Тако су ми неки познаници изишли у сусрет и допратили ме до града.

Истога дана увече стигао сам у Кијев. Ту су ме дочекали још неки познаници које је послао мој пашеног, мајор Шевић (и он се тада налазио у Кијеву). Провели су ме кроз град и показали ми мој стан, у Подолу, где су се налазили и сви остали исељеници.

У стану ме је дочекао мој пашеног и моја свастика, сестра моје супруге. Они су били неисказано радосни због наше доласка, а и ми исто тако, једно због тога што смо се нашли заједно, а још више због тога што смо стигли најзад на своје место и што се завршило путовање које нам је свима било дојадило.

Идућег дана, 25. децембра, на дан Христова рођења, дошао ми је пашеног и с њим још неки познаници, па смо сви заједно пошли тадашњем команданту, господину Ивану Ивановичу Костјурину, једно, због уобичајеног честитања празника, а друго, да му се као новодошавши представим.

Господин командант ме је примио врло лепо. Он је помало и немачки говорио, те смо се тако боље споразумевали. Кад сам га доцније мало боље упознао, видео сам да је он био од природе добар, а на таквом месту, на граници, такав је човек и био потребан. Како је тамо чест долазак странаца, он је својим лепим опхођењем придобијао путнике.

Ту, у Кијеву, затекао сам две српске јединице, управо зачетке нових пукова од ранијих наших исељеника. Прву, генерала Шевића, а другу, генерала Прерадовића, али тада се ниједан од те господе није у Кијеву налазио. Обојица су били у Москви, где је у то време био и двор.

Тим новим пуковима командовали су, једним, потпуковник Иван (или Живан) Шевић, старији син генерала Шевића, а Прерадовићевим пуком, син његов, виши мајор Георгије Прерадовић.

Та господа су били моји познаници, али било је жалосно што сам их затекао у великој свађи и несугласици. Сваки је од њих хтео да своју јединицу увећа, па су премамљивали један од другог војнике и официре, наговарајући их да подносе молбе за прелаз. Због тога је, на крају, долазило чак и до туче и других нереда.

Ја сам, као што сам и раније радио, продужио водити свој дневник и уносио и записивао у њега све што се дешавало.

Неколико дана после доласка у Кијев одлучио сам се да пођем у Москву, да тамо у Војној колегији молим за место у војсци. То ми је саветовао и сам господин командант, који ми је и објаву дао за тај пут. Са мном је пошао и мој пашеног, мајор Петар Шевић.

Пошли смо на пут и шестога дана стигли у Москву. Одсели смо код господина генерала Шевића, који се врло обрадовао кад ме је видео. После два дана он ме је одвео господину генерал-ан-шефу и вицепрезиденту Војне колегије Степану Фјодоровичу Апраксину.

Тај ме је господин дочекао врло љубазно (прилично је говорио немачки). Распитивао се колико сам дана путовао, и о свему другом. Ја сам му предао писмо које му је о мени написао опуномоћени посланик из Беча, као и оно друго, упућено Војној колегији. Он ми је рекао! да је већ обавештен о томе од господина посланика, да зна да ме је аустријски двор ослободио дужности и да сам после био задржан. Обећао ми је да ће ми помоћи и рекао ми да поднесем Војној колегији молбу и да наведем у њој у који пук желим да будем постављен.

Затим ме је господин генерал Шевић одвео и другој господи из Војне колегије, који су ме исто тако лепо дочекали. Дочек те господе у то време пробудио је у мени такву љубав према Русији да не бих пожалио ни свој живот за њу да дам; сматрао сам за највећу срећу што ме је судбина довела у ту државу за коју сам био готови да живим и да мрем.

Ја нисам хтео да тражим. постављење у старе хусарске пукове, као што су ме неки саветовали, говорећи да ће Шевићев и Прерадовићев пук бити војне насеобине, које се неће ценити као други пукови. Те неозбиљне савете ја сам одбацио и у молби тражио да ме поставе у пук господина генерала Шевића.

Кад сам написао молбу, прочитао је један чиновник из Војне колегије и казао ми да су сва наша господа исељеници добили виши чин него што су га имали у Ћесарској. "Зато", вели, "треба и ви да тражите чин нижег мајора."

Ја сам о том његовом савету размишљао цео дан. Да ли да тражим чин или да не тражим? Мислио сам, ако га тражим, могу одмах, из почетка, о мени господа стећи рђаво мишљење, јер сам видео да су та велика господа врло незадовољна због несугласица међу нашим исељеницима. Из тих разлога нисам тражио виши чин (сада видим да сам јако погрешио што нисам искористио ту прилику), него сам само казао да желим ступити у пук господина Шевића, са истим, капетанским чином, који сам имао и у ћесарској служби. Тражио сам само да по рангу будем старији од капетана који су тај чин тек сад добили.

Тако написану молбу предао сам генералу Шевићу. Он је примио без икакве примедбе, и, онако како сам му је дао, предао је на рапорту Војној колегији.

Шест дана после тога позван сам у Војну колегију. Тамо ме је запитао господин вицепрезидент Степан Фјодорович Апраксин са господином генерал-ан-шефом Петром Спиридоновичем Сумароковом (обојица су добро говорили немачки) да ли уз ту молбу тражим још штогод. Ја сам одговорио да немам разлога да их још за шта трудим; ја сам, рекох, човек нов и не знам овдашње обичаје - "па ако сам у молби нешто пропустио, ослањам се на милост надлежне господе, с надом да ће они ако шта треба сами додати".

Кад сам то казао, господин Петар Спиридонович Сумароков окренуо се са столицом према мени - јер сам му ја стајао мало по страни - и обратио ми се овим речима: "Нама је познато из писма господина опуномоћеног посланика у Бечу које је он послао Војној колегији да сте били задржани и затворени и да је око вашег отпуста било тешкоћа док нисте најзад добили пасош, а после, када сте добили пасош, да сте путовали о своме трошку из своје отаџбине до руске границе. Пошто ви не говорите ни о каквој награди у вашој молби, него само тражите да ступите у службу са капетанским чином, који сте имали и у ћесарској војсци, питамо вас: да ли имате још какву молбу?"

Ја сам и на то одговорио: "Не, немам, ослањам се на милост господе из Колегије."

Ето, тако је и други пут срећа преда мном стојала, али ја сам и тада прошао поред ње и нисам тражио чин.

После тога наређено ми је да изађем из сале док ме опет не позову унутра. Изишао сам у другу канцеларију и ту остао око четврт сата, а онда су ме опет позвали. Господа су ми казала да сам по својој молби примљен у службу и постављен у пук господина генерала Шевића, са рангом који сам тражио, затим да ми Државна војна колегија одређује плату са додацима од оног дана од кад сам добио отпуст из ћесарске војске и уписао се у јединицу генерал-мајора Шевића. "То вам је накнада", рекоше, "за све ваше трошкове за време пута."

Ја сам се захвалио; био сам задовољан тим решењем. За годину и по дана, по московским ценама за храну и фураж, заједно са платом то је износило хиљаду сто двадесет и једну рубљу и дванаест копјејака. Господин вицепрезидент Апраксин казао ми је после тога да му се јавим идуће недеље, то јест, прекосутра. Ја сам се онда поклонио, изишао из сале и отишао у свој стан.

Прекосутра, у недељу, јавио сам се по наредби господину вицепрезиденту. Тамо сам затекао много господе. Чекали су да Степан Фјодорович уђе. Кад је мало после ушао и мене видео, почео је одмах разговор. Рекао ми је да хоће да ме представи царици Јелисавети Петровној и рекао ми да зато дођем у двор на литургију. Кад је затим сео на кола и отишао у двор, отишао сам и ја за њим. Ушао сам куд и сви остали, не знајући куда идем - тада сам. први пут видео двор и тако велик скуп. Стајао сам с осталима у великој дворани, испред врата која воде у цркву. Ускоро затим стигао је и генерал Шевић, а мајор Петар Шевић већ је био ту. Ја приђем генералу и кажем му да ћу бити представљен царици. Стали смо онда на место с којег ћемо моћи видети царицу кад буде улазила у цркву.

Царица је изволела проћи, служба је почела, а пред крај службе приђе нам један од дворана, за ког сам после дознао да је дежурни камерхер. Он нас запита: "Ко је од вас капетан Пишчевић?"

Ја на то питање одговорим: "Ја" - а он ми рече: "Изволите поћи за мном."

Одвео ме је на велику галерију и задржао ме на месту куд треба царица да прође, па је и сам стао поред мене.

Кад се царица приближила, он ме је представио, а онда нам је и господин вицепрезидент брзо пришао и почео царици говорити о мени. Док је царица његове речи слушала, гледала је једнако у мене - ја сам био у новој богатој хусарској униформи - а онда ми је изволела пружити руку.

После тога одвезао сам се са генералом Шевићем и с мојим пашеногом мајором Петром Шевићем кући. Тог вечера били смо у двору на балу, где сам први пут имао задовољство да у Русији видим дворску забаву, која ми се учинила изванредна.

Тог вечера у двору на балу видео ме је ћесарски опуномоћени посланик, гроф Естерхази, Мађар по рођењу. Он сам није са мном разговарао, него је подметнуо једнога из своје свите; за њега сам после дознао да се зове гроф Вегловић. Овај ми се приближио, стао поред мене, гледајући игру дама и каваљера, а онда ми почео мађарски говорити. Види, вели, да сам Мађар, или да сам бар из Мађарске. Ја сам тај језик разумевао, али нисам га умео правилно говорити. Његово питање сам ипак разумео и одговорио му на немачком да Мађар нисам, али да сам се родио и одрастао у тој земљи.

Он је саслушао мој одговор па онда почне и он немачки: "Е, то је баш лепо. Ја вас питам вашим матерњим језиком, а ви ми одговарате туђим. Кад сте моје питање разумели и на њега одговорили, то значи да својим. језиком нећете да говорите, а наш посланик, међутим, жели да дозна нешто о вама, јер је видео да су вас царици представим.

Ја му опет одговорим да нисам Мађар, него Србин из Славоније, да сам отуда отишао са допуштењем аустријског двора, и да сам тих дана овамо стигао и ступио у службу; он се онда удаљио - али у двору смо се од то доба чешће виђали док сам ја био у Москви.

После неколико дана изишао је указ Војне колегије о мом постављењу и послан генералу Шевићу. Мене су позвали у Војну колегију на заклетву; тако сам постао виши капетан под Шевићевом командом.

Нисам имао разлога да и даље седим у Москви, требало је ићи у Кијев, али пошто се господин генерал Шевић и даље задржавао у Москви, очекујући да се одреди где ће се с пуком населити, желео је да и ја неко време останем уз њега. И тако ја останем у Москви четири месеца.

То сам време искористио и обишао и видео све што је било вредно у Москви видети. Исто тако бивао сам о великим празницима и код велике господе, а и у двору. Тамо су се често одржавали пријеми, балови, маскараде и ватромети, па је човек доста којечег могао да види.

Док сам се налазио тамо, имао сам прилике да дознам много ствари о животу наших исељеника и о њиховим несугласицама. Први је дошао у Русију генерал-мајор Иван Хорват. Он је био лепо примљен. Дата му је привилегија о слободи исељеника и пуста земља за насељење. Западну страну те земље чини река Сињуха до свог ушћа у Буг - па на север до реке Виса, па Висом, изнад границе пољске Украјине, надоле до реке Тјасмина и даље десном обалом реке Дњепра до граница ондашњих запорошких козака - што у дужини износи више од тридесет географских миља. То је место било одређено за насеобину исељеника, под називом Нова Сербија.

Хорват се иселио 75. године. Он је знао да ће убрзо за њим доћи и генерал Шевић, па је Шевића предухитрио и на своје име издејствовао ту привилегију и као зачетник захтевао да се нареди свима исељеницима да се населе у крај који је одређен за Нову Сербију, с тим да сви буду под његовом командом. Тако је и решено. Хорват је после тога отишао из Петрограда у Кијев, где се налазила његова јединица, и одмах кренуо са својим људима у тај крај, и ту се населе како су умели и знали.

Он је ту земљу поделио на две насеобине. На једној половини били су хусарски пукови а на другој пешадија, коју је он назвао пандурима. Распоредио је и одредио где ће бити шанчеви, чете и официри са одређеним бројем војника.

За новчане и друге потребе Хорвату је од Сената био придодат један генерал са извесним бројем инжењеријских официра. Он се звао Иван Фјодорович Гљебов, а дужност му је била да с Хорватом буде у вези за све што се тиче насељавања.

Ради заштите тих насеобина од кримских и очаковских Татара почела се те исте године подизати тврђава свете Јелисавете, у коју се доцније сместио генерал Гљебов са својом командом и гарнизоном.

И тако је Хорват на основу тих привилегија остао у Новој Сербији очекујући све исељенике под своју команду, јер наредба је гласила: како ко од исељеника дође, да се снабде потребним стварима за пут и да се упути у Нову Сербију Хорвату.

Генерал Шевић се иселио из Ћесарске годину дана после Хорвата. Кад је дошао у Кијев, дознао је за Хорватову привилегију, по којој је требало да се и он са својима насели у Новој Сербији и да потпадне под Хорватову команду - јер је та наредба важила за све исељенике.

Генерал Шевић био је тиме незадовољан. Оставио је у Кијеву све своје и отишао у Москву, где се у то време, као што сам већ рекао, налазио двор. И Шевић је као и Хорват био лепо примљен и представљен царици.

Шевић је после тога предао представку у којој је изјавио да не жели бити под Хорватовом командом због тога што је он и у ћесарској војсци био старији од Хорвата, а и због тога што је више људи и породица превео од Хорвата у Русију. Из тих разлога тражио је своје посебно право и другу земљу за насељавање.

У исто време иселио се са својима и генерал Рајко Прерадовић, и у то доба био у Москви. И он је изјавио да не жели бити ни под Хорватовом ни под Шевићевом командом, сматрајући да је старији од обојице по служби коју је имао у Ћесарској. Тражио је и он посебну привилегију на своје име и другу земљу као насеобину.

Тако сам затекао господу генерале у великој забуни, а видео сам доста јасно да су и велика руска господа била због тога врло незадовољна, што је све стварало велике тешкоће.

Хорват је, међутим, дознао за захтеве Шевића и Прерадовића, па је почео тражити начина да и он њих омете и да обојицу стави под своју команду. Написао је представку у којој је говорио неповољно о његовом исељењу, а нарочито о Прерадовићу, који, по њему, није ни довео никог другог осим своје породице, а он, Хорват, као зачетник исељавања истицао је себе испред других, говорећи како то нико други не би смео ни урадити да се он није први усудио да тражи од ћесарског двора исељење у Русију, да је он, према томе, другима дао пример и пут им тако отворио.

Шевић је, опет, потцењивао Хорватову представку, изјављујући да је он тражио исељење од ћесарског двора у исто време, а не по примеру Хорватовом, нити у вези с њиме, да је повео више људи са собом него Хорват и да је био увек старији од њега.

Такво стање је дуго трајало и више пута је у Сенату и Војној колегији о томе било саветовања. Напослетку је одлучено - нека се само прекине сав тај неред - да се свима учини по вољи. Шевићу су дали засебну земљу у Бахмутској провинцији, у пустом крају око река Донца и Лугана, а Прерадовићу тако исто око Донца и суседних речица, изнад Шевића, ближе тврђави Бахмут. Један другом потчињени да не буду, него да сваки има своју засебну насеобину, а цео тај крај да се назове Славеносербија - али им посебне привилегигје нису дате.

Кад је то Хорват дознао, да нашкоди Шевићу и Прерадовићу, пошље у Кијев своје официре под лажним изговором да купују за пук чоху и остало што треба за униформе, а у ствари да подговарају Шевићеве и Прерадовићеве људе да поднесу молбе да желе бити на земљи која је Хорвату одређена, а да са Шевићем не желе ићи.

Тај Хорватов план нанео је Шевићу велике штете . Не само да се нашло људи који су такве молбе подносили команданту Кијева него су још многи низ Дњепар чамцима одлазили Хорвату у Нову Сербију, а Хорват их затим задржавао код себе. Шевићу је само једно помогло: Војна колегија није била задовољна Хорватом, због тога што он није хтео да буде под Колегијом, него је издејствовао себи да зависи непосредно од Сената; Шевић то није учинио, него је остао под Колегијом. Зато је Колегија била на Шевићевој страни, и Хорвату је забранила да прима Шевићеве људе. Да није било тога, како се било захуктало, Шевић је могао изгубити све своје људе. Тако су, после много тешкоћа, Шевић и Прерадовић прешли из Москве у Кијев.

Тој" двојици господе био је тада придодат генерал Илија Александрович Бибиков, у истом односу као Гљебов Хорвату. Бибиков је служио у тврђави Бахмут и имао да се стара да пресељеници добију доста добре земље са водом и шумом и да буду снабдевени свачим што им припада:

платом, провијантом и фуражом - како је већ предвиђено према годишњем распореду.

Генерал Бибиков је дошао у Кијев и убрзо затим упутио и испратио господу генерале Шевића и Прерадовића с њиховим јединицама, давши им маршруту и подвоз из Кијева за Бахмут.

И ја сам заједно с другима пошао из Кијева. Путовали смо кроз Малорусију и козачка насеља и стигли до Бахмута, одакле су нас повели и расподелили у провинцији Бахмутској, у близини нашег будућег насеља, у села, по државним становима.

Сад ћу се с мојом причом за неко време опет вратити унатраг, да испричам шта се све занимљиво десило док сам се бавио у Москви.

Имаћеш сада, читаоче, да ме пожалиш, јер ћеш из моје даље повести видети какве су ми се несреће дешавале и каквим путем судбина човека може да поведе.

У то доба, кад сам први пут дошао у Москву и службу добио, о чему сам већ говорио, затекнем у Москви и владику Василија Петровића, који је допутовао из Црне Горе. Калуђери отуда долазе већ неколико година ради милостиње, као што обично раде ти бестидници - свуда се скитају и траже начина да се обогате. Тако је и тај владика, угледајући се на њих, предао Сенату предлог у коме је изјавио да он може учинити користи Русији и извести из Црне Горе неколико хиљада људи, као војску. Казао је да је он у Црној Гори потпуни господар, да ни од кога не зависи, и да ће читав његов народ, чим се он буде вратио и објавио сеобу, послушати његову наредбу и бити готов да пође у Русију. Треба само да се одреди трошак за путовање и нађу официри који ће на ћесарској граници примити исељенике и даље их спровести.

Овај пројекат био је прихваћен у Сенату, и о њему поднесен извештај царици Јелисавети Петровној, и она га одобрила. Наређено је затим да се одреди комисија и да се пише ћесарском двору, да се затражи дозвола за слободан пролаз Црногораца кроз ћесарску земљу, да се одреде карантини на граници где би се црногорски исељеници примали и где би извесно време провели, и да се за њихово спровођење кроз Аустрију пошаљу официри.

Док је према тој одлуци писано ћесарском двору и отуда се чекао одговор, дотле је црногорски владика био једнако у Москви, ишчекујући дан свога поласка. За то време он је придобио за свој план нижег мајора Стевана Петровића из јединице генерала Шевића. Стеван Петровић служио је испрва као капетан у старом Српском пуку, а после је по својој молби преведен у Шевићеву јединицу с мајорским чином. Тог мајора владика је називао својим рођаком и синовцем и водио га код све господе, а то је могао већ и зато што се и тај мајор презивао Петровић. Владика је тражио одобрење да на њега пренесе своје послове. То је било примљено, и владика се охрабрио.

Бавећи се у Москви, ја сам чуо за ту ствар, која се држала у тајности, али подробности нисам знао, а нисам се ни трудио да их сазнам. Ни владику нисам познавао и зато се нисам ни занимао за ствари које ме се не тичу. Са мајором Петровићем сам се видео код мог генерала једно два пута, али се ближе с њим још нисам. упознао.

Кад је владика дознао да сам ја ту скоро из Ћесарске дошао и да се налазим у Москви, решио се да ме позове к себи. Једнога дана је послао по мене и замолио ме да дођем. Ја сам му отишао и тада сам га први пут видео. Примио ме је врло љубазно, називајући ме земљаком; рекао ми је да му је моје презиме познато и да у Албанији у Паштровићима од мога рода има добрих људи, који су тамо властела и господа, и да му је врло мило што ме је видео. Тај нам је дан у тим. комплиментима и прошао.

После неколико дана пошље опет по мене, зове ме, жели, каже, да ме види. Ја сам све то сматрао само као знак пријатељства; нисам хтео да га одбијем и отишао сам му. Овога пута ме је примио још љубазније него први пут, и између осталог рекао ми да има једну велику тајну да ми повери, молећи ме да о томе засад никоме не говорим.

Ја сам му на то рекао: "Ако није потребно да то знам,, можете и да ми не говорите, јер ја сам овде човек нов, па бих могао случајно И да погрешим:."

На то ми је владика изволео рећи: "Не, немојте одбијати да се примите посла који ћу вам сад поверити. Пошто сте из мога краја, ја се на вас могу у свему ослонити", и још је додао да ме он може много усрећити и обогатити и да је сад најзгодније време да ме у све упути.

Онда ми је почео причати о предлогу који је поднео Сенату: да је тај предлог одобрен од њеног величанства царице, и целу ми ствар подробно испричао. Рекао ми је да ћу од мајора Петровића још више о томе чути и да је он Петровићу рекао да ми све отворено каже. - "Ви сте", рече владика, "обојица војници, и ваша ми је помоћ потребна."

Кад ми је владика гу тајну открио, ја сам му захвалио за добро мишљење о мени и рекао му: "Свети владико, ваша ствар и ваш предлог су важни, и ако вам пође за руком да све завршите као што сте ми изложили, то ће доиста бити велика ствар; а што се тиче мене и мога учешћа у томе, не знам шта да вам кажем. Прво, то је пут далек и тежак, а друго, тај ће посао бити врло мучан: спроводити кроз туђу државу самовољне људе који нису навикнути ни на какву дисциплину могло би спроводницима донети велике невоље и несреће."

Из тих мојих речи владика је видео да ја немам воље за тај његов посао, па је наставио саветујући ме да се размислим још о срећи коју бих могао постићи, а своју одлуку, рекао ми је, да кажем мајору Петровићу. На томе смо завршили, и ја тако одем својој кући.

Сутрадан после подне дошао ми је мајор Петровић, поседео је мало код мене, па ме замолио да пођемо његовој кући; ја му то нисам могао одрећи и учинио сам му по вољи.

Мајор Петровић почео ми је говорити исто што и владика. Рекао ми је да је он већ неколико година у Русији, да зна сва правила службе и да тај посао официрима који буду употребљени као спроводници тих људи може донети велику корист и срећу. "Зато је", вели, "наш владика, желећи вам као земљаку сваку срећу, одлучио да вас позове, и чим буде из Москве пошао, тражиће неколико официра као спроводнике тих људи, међу којима ви треба да будете први. Немојте нам то одбити, него нам дајте реч да ћете поћи чим буде пала наредба, јер ви сте нам", говорио је мајор, "у томе послу неопходно потребни, најпре, зато што је ваше име у нашем крају познато, па ће исељеници имати више вере према свом човеку него према туђину, а друго, зато што сте били у ћесарској војсци, па знате језик и тамошње обичаје. Кад исељеници буду улазили у Ћесарску на одређеним местима на граници, затим кад буду пролазили кроз Ћесарску и Мађарску, и кад их будемо примали овде, на ћесарско-руској граници, у свим тим случајевима ви ћете нам бити врло, врло потребни. Зато ми је владика", говорио је мајор, "наредио да вас молим да нас не одбијете, а он вам за тај труд обећава велику награду. Од владичине препоруке много зависи; што он одреди, има да буде, и ви можете добити ништа мање него пуковнички чин, и бићете први после мене."

То непрестано наговарање тако ме је узнемирило и напунило ми главу да нисам просто знао шта да радим. Чинило ми се као да ми се предсказује нешто страшно и опасно. Али то што су ме свакодневно салетали и најлепшим ме речима придобијали, почело је, на моју несрећу, за мене јако да приања, и то је учинило да сам се ја и сам на то почео привикавати и пред њиховом вољом попуштати. Али ипак сам се уздржао и нисам им дао одлучујућу реч, него сам одговорио мајору оно исто што и владици.

Кад ме је мајор чуо, рекао ми је: "Видим да ви за то немате воље и да одбијате срећу која вам се нуди, а неко други на вашем месту паре би за то дао." Најзад ми још рече: "Хајдемо обојица владици, од њега ћете чути шта он мисли с вама." Ја пристанем и пођемо.

Кад је владика видео како заједно долазимо, дочекао нас је са старинском титулом: српске војводе. Понудио нас је да седнемо и послужио нас шампањцем. Почео је разговор. Између осталог мајор је владици казао како им је о свему говорио, али да од мене још није добио пристанак.

Видело се да је владика тим извештајем помало увређен; рекао ми је: "Ви, драги мој пријатељу, још не знате колику вам срећу ја припремам. Иако сам ја", рече, "у тој ствари вођа, не могу примити војничке чинове и достојанства, али ја више волим да их вас двојица добијете него ко други. Ја хоћу да ви будете најглавнији."

Кад сам видео толику љубазност и чуо толика обећања, рекао сам владици да ја не могу за такву ствар подносити молбу. али ако ми се буде наредило да пођем - нећу одбити.

Та моја изјава умирила је мало владику. Он ме је загрлио, пољубио и наставио: "Вас двојица ћете сада", рече, "у пук, али тамо се нећете дуго задржавати, а ја ћу", рече, "остати овде у Москви док не дође одлука од ћесарскот двора о захтеву који је одавде послат за пролазак исељеника кроз Ћесарску. Чим та одлука буде дошла, ја одавде одлазим, а вас двојица ћете добити наредбу куда имате да пођете."

Генерал Шевић и ми сви с њиме отишли смо затим из Москве, дошли у Кијев и почели да се спремамо за наша нова насеља, као што сам већ мало раније говорио. Два дана пред наш одлазак дошао је владика из Москве у Кијев, а ја и мајор отишли смо да га посетимо.

Владика ми је изгледао нешто збуњен и невесео. Каже: није нешто здрав. Са мајором је отишао затим у другу собу и тамо су нешто разговарали. Како ми се учинило да дуго чекам, ја полако изиђем - па одем кући.

Пред вече истога дана ето мајора, вели: "Зашто сте данас тако брзо од владике отишли? Он пита за вас, хтео би с вама говорити. Хајдемо к њему." Ја пристанем и пођемо.

Владика ми је казао да одлази у Црну Гору, и, чим тамо дође, почеће припрему за исељавање, пошто је ћесарски двор допустио пролаз, и да ће он, владика, одмах по куриру послати представку Сенату, а мајор Петровић, ја и други официри да ћемо бити послани на границу ћесарску и млетачку према Турској, "а дотле", вели, "останите У вашој јединици и чекајте на позив".

Између осталога владика ми је казао како је после нашег одласка из Москве предао Сенату молбу да се изради отпуст из ћесарске војске за капетана Славонског хусарског пука Ивана Подгоричанина, и да ће и тај капетан бити у тој комисији. "Ја сам написао", говорио је владика, "да ми је тај капетан неопходно потребан - и ја се надам да ће он добити отпуст."

Владика је тражио капетана Ивана Подгоричанина зато што је тај капетан био нешто у сродству са мајором Петровићем. Родом су били обојица из крајева под Турском, из места Подгорице. Доцније сам дознао да је мајор Петровић много молио владику да доведе тога човека. Ја сам капетана Подгоричанина врло добро познавао, јер смо обојица служили у истом, Славонском хусарском пуку. - о њему ћу доцније више говорити.

Дан доцније владика је пошао из Кијева на пут, а ми се, опет, с генералом Шевићем кренули у своја насеља, као што сам већ рекао, и распоредили се по становима. Наш комесар, господин генерал Бибиков, снабдео нас је свим потребама, и ту смо зиму лепо провели.

Наш полазак у насеља пао је пред јесен, августа месеца; било је још лепо и топло. Време нам је пролазило у разним забавама. Ја, као страстан ловац, одлазио сам најчешће на коњу у поље и ловио птице и разноврсне звери, којих је у том крају била сила божја. У томе нам је прошла и јесен и цела зима.

Кад је настало пролеће (а у тим крајевима клима је врло блага и пролеће рано почиње), послао нам је генерал Бибиков из свога штаба официре, земљомере, који су на месту где је требало да буде ново насеље имали да израде планове. Одређено је где ће бити Шевићево, а где Прерадовићево насеље, и тако је цела та пустиња подељена на два дела, и сваки тај део на чете или шанчеве. Обележене су границе и, поред речица, земљиште које ће се обрађивати. Планови су затим послати Војној колегији на одобрење, и док се све то није довело до краја прошло је лето и почела и друга зима.

Планови су у Војној колегији одобрени и враћени, а с пролећа је дошао генерал Бибиков у наше насеље и о томе обавестио генерале Шевића и Прерадовића.

Господа генерали издали су наређење и распоред куда и у који шанац који од капетана да иде. Капетанима су додељени официри, с наредбом да пођу на своја места и започну одмах изграђивати насеље.

Грађе је за прве потребе било довољно, јер је скоро свака чета имала у близини довољно шуме. Мени је припао шанац поред реке Донца, место се звало Рајевка, шума ми је била близу.

Пали смо у праву и чисту пустињу и сви смо, а нарочито они поред реке Лугана, видели шта значи тежак живот. Нити смо имали где главу да склонимо, нити смо знали одакле да почнемо. Све нам је требало, а нисмо имали ништа. Мени је нарочито било тешко. Никад се нисам бавио газдинством, а сад је требало кућу подизати и имање уређивати - а онако млад ништа од свега тога нисам умео.

Дуго сам живео као у логору, у малом шатору. Онда сам направио кућицу, оплео је грањем и покрио травом. Мајсторе нигде нисмо могли наћи. Иако је с друге стране Донца било насеље, нико нам оданде ни за какав новац није хтео доћи да ради - толико су нас се ти људи из почетка плашили. Они су навикли да старост своју дочекају тамо где су се родили и где су одрасли, и, живећи тако у дивљини, осим за себе и своје ни за ког другог нису знали. Кад су нас у свом крају видели, бежали су од нас као прави дивљаци. о томе су нам после, кад смо се мало упознали, и сами причали. Изгледали смо им страшни и зато нам као радници нису хтели ништа да помогну.

Под таквим условима морао сам са своје четири слуге подићи сам кућицу. У својој чети имао сам тада само једанаест хусара, једног наредника и два каплара, али њих нисам могао употребити за своје послове. Они су и сами подизали куће и један другом помагали.

И тако сам подигао кућицу за становање. Учврстио је колико сам умео и уселио се. У њој су биле две собице, мало предсобље и мала остава. Сматрао сам у то време да ми више и не треба. Само, нисам дуго уживао у тој својој резиденцији. Једне вечери ударила је киша с јаким ветром (а тамо су чести ветрови) и са страшном грмљавином. Кров ми је попустио и вода потекла у кућу као поток.

И ја и жена и мала деца били смо мокри као да смо из воде изишли, а уз то и онај страх од муња и громова. Седели смо очекујући свој крај. Најзад се олуја тако разбеснела да се и моја кућица почела љуљати.

Трава на крову, отежала од кише, притисла је пречаге и остава ми се срушила. Почела ми је већ и собица да попушта и ја, видећи зло очима, излетим са женом и децом напоље и тек што смо изишли, кућа се срушила. Немајући где да се склонимо, остали смо напољу само у кошуљама, под голим небом, на киши и ветру.

И моје су слуге истрчале из својих кућица, које је исто тако ветар пообарао. Они су се одмах дали на посао и стали да ми разапињу шатор, а за то време ми смо и даље кисли и тресли се од зиме. А било нам је још теже што нам је испод порушене куће остало све одело и све постељне ствари. У таквом стању провели смо сву ноћ до саме зоре. - Плача и клетве било је и сувише.

Ујутру, кад је олуја прошла и освануо ведар дан и сунце почело грејати, изишли смо из шатора и наложили ватру да се што пре осушимо. Гледао сам своју резиденцију сву на гомили и љутио се што сам претрпео двоструку штету. Једно, што сам остао без стана, а друго, што су ми у блату пропале све постељне ствари и што су ми се у остави излупале све боце са пићем као и сви судови потребни за домаћинство.

Читав дан сам био у послу док нисам раскрчио све те рушевине и одвукао ствари на друго место. Онда сам морао послати људе у шуму по нову грађу, а једног човека у оближње село, с друге стране Донца, да ми купи два сврдла: већи и мањи, и један ашов. Донели су ми и алат и грађу.

С тим сам се алатом прихватио наново архитектуре. Почео сам опет да градим кућицу као и прву, само сам сад узео јаче диреке, укопао их дубље, избушио их сврдлом и чврсто приковао пречаге на њих. Направио сам земуницу опет са две собе, кухињом и малом оставом. Много ме је та кућа намучила и много сам дана око ње изгубио. У њој сам мислио да проведем зиму и да останем у њој све док не будем нашао начина да направим нешто боље.

Али још пре него што сам завршио градњу нашао се добар један човек који ми је неочекивано помогао.

Поред моје кућице пролазио је један старац, слободан сељак из села Нове Ајдаре, с оне стране Донца. Носио је брашно на колима. Он се први усудио да пређе на нашу страну и тиме послужио као пример и другима. Кад је видео како се мучим, зауставио је кола, пришао ми и упитао ме бих ли узео пшеничног брашна. Ја сам се томе врло обрадовао, јер сам остао сасвим без брашна и прешао био већ на војнички провијант из магацина.

Старац је тражио пола рубље од вреће, а имао је свега четири вреће. Ја одмах пристанем и брашно унесем. Он је онда стао и неко време гледао шта радим, па ми онда рече: "Господине, жао ми те гледати како се мучиш с там људима око те куће а, опет, не бих рекао да вам је кућа добра и чврста. Него ако изволиш да купиш од мене нову једну кућу од добре липовине, ја бих ти је продао, пренео на својим колима и поставио где ти хоћеш."

Како сам се обрадовао тим старчевим речима не да се ни исказати. Тражио је педесет рубаља за кућу, с там да је пренесе и постави. Ја му онако радостан ништа нисам ни одговорио, него одмах приђем свом слузи с речима:

"Седи на коња и пођи с овим старцем, види кућу коју продаје и погоди се с њиме: ако може јевтиније, добро, а ако не може, узми онако као што он каже, за педесет рубаља. Ево ти десет рубаља, па му их подај као капару."

Онда дозовем старца и кажем му: "Овај човек ће поћи с тобом да види кућу; он ће се с тобом и погодити и дати ти капару, а ти, мој добри старче, не оклевај, него је одмах превези и постави."

Старац и мој слуга оду, а трећег дана слуга ми се врата и јави да кућа, истина, није велика, али је лепа и од нове грађе, да је старац пристао на четрдесет и шест рубаља и да је примио десет рубаља капаре.

Кућу су почели одмах преносити. Старац је био тако добар да је узео још неколико кола у помоћ, па се цела кућа у двапут пренела, а онда је почео са своја три сина и сестрићем да је саставља, и све се врло брзо завршило.

Исплатио сам старцу кућу, частио га још једну рубљу и захвалио му се на његовој доброти.

Постављену кућу сам лепо покрио трском. У њој је била једна већа соба и једна мања за спавање, предсобље и мала остава, али није било ни пећи ни стакла на прозорима, што је била велика незгода. Али напослетку смо и то набавили.

Завршио сам и ону земуницу коју сам почео градити - послужила је касније мојим слугама и стражарима.

Живот у нашој насеобини прве године био је као, на пример, живот несрећних бродоломаца које су морски таласи избацили на пусто острво, па се тамо хранили зељем, корењем, рибама, птицама и зверкама које улове. Тако смо пали и ми на ту голу степу, на земљиште на коме од створења света нико није живео и где се ни за какав новац ништа није могло набавити. Кад је неком нешто затребало, морао је ићи по неколико дана до места где би ту ствар по високој цени најзад нашао.

Поврћа и зеља из почетка уопште нисмо имали, и док га нисмо почели сејати и садити, морали смо јести дивљи бели и црни лук (неке биљке које на то личе) и друге траве које су се могле употребити за кување. Прости људи, међу" тим, јели су само двопек, дивље траве и ако наиђу случајно на јагоде или нешто слично - друго ништа нису имали. Гледао сам многе људе те прве године како жалосно изгледају, а нарочито оне поред реке Лугана. Они су се много више намучили од осталих. У близини нису имали шуме, били су на чистој и голој степи, и кад су дизали куће били су у великој невољи - за грађу су морали ићи врло далеко,

Ни пића осим воде није било. Ако се неком случајно нашло мало ракије, то се сматрало као велико благостање (после се правила комадара од двопека и квас од дивљих јабука, а од купина кисела вода - и то се сматрало кас најлепше пиће). Касније смо нашли пут реком Доном за Черкаск и Таганрог, пристаниште на Азовском мору, у које су Грци из Цариграда довозили вино и другу робу. Само, та места су била удаљена од нас неке две стотине врста, али ко је од нас имао могућности, слао је тамо већ друге године људе и набављао што му је требало.

Ја сам понекад на коњу одлазио својим суседима и гледао како граде куће и како се сналазе, али свуда сам наилазио само на јад и жалост. Ко је имао новца, тај је још и могао по великој цени понешто у даљини набавити, а ко је живео само од плате (следовања више није било) био је на великој муци. Плата је одлазила на одело и друге војничке потребе, а за домаће трошкове није остајало ништа. Нарочито је било тешко људима са великом породицом. И да људи нису један другом притицали у помоћ, да нису они са уштеђевином давали онима другима на зајам и тако им помагали, најсиромашнији би падали у највећу беду.

У насељу генерала Прерадовића било је у почетку не" воља као и код Шевића. Разлика је била само у томе што је Прерадовић у близини имао град Бахмут и још нека војна насеља с друге стране Донца, одакле су се његови људи могли снабдевати (а и шума за грађу била им је ближа) - тиме је Прерадовић био у преимућству над Шевићем. Иначе, што се тицало саме земље, разлике није било.

Те невоље смо имали само прве године. Касније се све поправило. С пролећа смо почели сејати жито, радити баште, гајити крупну и ситну стоку и све врсте живине - и живот нам је постао лакши.

Што се мене тиче, ја се прве јесени уопште нисам снашао. Нисам знао ни шта да радим ни с којег краја да почнем. Газдинство дотле нисам никад водио, и што год сам започињао није ми успевало, све ми је ишло наопако. Те јесени једва сам. стигао да подигнем ограду, и то само испред куће. Иза куће је била нека јаруга дуж читавог дворишта, тако да с те стране није ни била потребна ограда.

Али кад је стигла јесен и кад је захладнело, сама ме је невоља научила шта треба радити. Почео сам се бринути да за зиму набавим дрва. Нашао сам два радника, купио два пара волова и двоја кола и на њима су ми се једнако довозила дрва у двориште. Те јесени сам подигао још и шталу и шупу за кола. Иако све то заједно није било богзна како лепо, ипак ми је добро послужило.

Тада ми је онај старац што ми је продао кућу пао на памет. Могао бих, помислио сам, можда код њега набавити купус, цвеклу и другу зелен. Пошаљем, дакле, слугу (оног што је тамо већ био) и дам му новац за куповину.

Старац је мог слугу лепо дочекао и помогао му све да набави. Ја сам се највише обрадовао киселом купусу, кога је било пуно једно повелико буре, а цвекле, мркве, репе и свега осталог била су пуна кола.

Касније сам слугу послао још једанпут (иако то баш није било близу). Опет од невоље: требало ми је зиму с нечим дочекати. Дам слузи новаца за још једну куповину. Рекао сам му да ми узме једну краву музару, пшеничног и ражаног брашна, масла, сира, сланине и за људе прекрупе; за коње зоби, а сена су моји хусари за ракију већ набавили читава два пласта. Сва та куповина срећно је свршена и довезена. Али кад сам касније погледао у мој списак да нисам штогод заборавио, видим да сам со заборавио. Набавим дакле и со, и сад сам могао, изгледало је, бити миран преко целе зиме.

Али касније сам се сетио и пива. Било ми је свеједно ма било и најпростије (у то доба сам волео пиво више него иједно друго пиће). И шта ћу, пошаљем опет мот доброг слуту. Он отиде, али се не врати за неких десет дана.

Почео сам већ и да жалим за њим. Поплашио сам се да му се није штогод у путу десило, али ипак ми се срећно вратио и довезао ми буре пива од шест ведара и четири ведра медовине. Том сам се пићу врло обрадовао, јер осим јабуковаче ништа друго- нисам имао.

Тим новим пићем хтео сам мало и да се похвалим, јер сам био сигуран да тако нешто нико други нема. Зато сам позвао на ручак потпуковника Шевића и мога пашенога Петра Шевића. Дошла су обојица, ручали што је бог дао, напили се медовине и пива, похвалили пиће и распитали се где сам то благо нашао; казао сам им, па су после и они оданде набављали.

Кад сам до свега тог дошао, мислио сам да сам-сасвим спреман за зиму, али онда сам видео да немам резерву у месу. Живину смо сву појели; остао нам је од свих врста само по један пар за насад, за пролеће. За толику куповину скоро сам сав новац истрошио, а и једном пријатељу, кратко време пре тога, дао сам педесет рубаља на зајам - да помогнем човеку. Остало ми је свега тридесет рубаља, а на плату се имало чекати још нека два месеца. Да се прехраним и извучем из те неприлике, морао сам поћи у лов. Само, за то ми је требало барута и сачме (резерву коју сам донео из Кијева сву сам потрошио). Морао сам послати, дакле, човека да ми донесе барут чак из Бахмута, а до Бахмута је требало ићи на коњу више од сто врста - али друкчије није ишло. Од последњих тридесет рубаља одвојио сам слузи десет да ми купи ведро вотке, а за остатак барута и сачме.

Слуга је отишао и после шест дана се вратио с куповином. За то време ја сам очистио и припремио четири пушке. Имао сам три пара врло добрих ловачких керова, које сам добио у Кијеву и на путу до наше насеобине од разне господе. Тако припремљен почео сам лов. са својим хусарима, четворицом добрих стрелаца; мој је слуга био пети, а ја шести. Придружио нам се и један слободан сељак кога сам био задобио поклонима; давао сам му понекад пола рубље, а он је зато скоро све време проводио уз мене. Био је иначе добар стрелац и риболовац, и ја сам на тај начин имао двоструке користи од њега.

Тако смо нас седморица, које с мојим пушкама, које с војним карабинима, пошли у лов. А лова је било у изобиљу, нарочито зечева и дивокоза; било их је толико да смо неких дана и по десет дивокоза убијали - ретко кад смо остајали само на две или три; а зечева те јесени и зиме толико смо наловили да се не би могло ни избројити. Осим тога било је и безброј тетреба. јаребица, дивљих патака и гусака.

Од дивокоза, које су с јесени па до јануара тако угојене, имао сам сваки дан довољно свежег меса, па га и мојим хусарима давао, а што год ми је претицало, секао сам на комаде, трпао у буре и солио, а затим сушио. Тако сам имао дивног сувог меса, а кад ми се и тога накупило, почео сам моје лепо суво месо и другима поклањати. Генерал и други моји познаници били су ми на томе врло захвални.

Ја сам и раније био добар стрелац, а сада, у свакидашњем лову, тако сам се извештио да ми није ништа испред пушке могло промаћи, па летело или по земљи јурило. Чим нешто оком. угледам, имало је да падне, тако да су многи мислили да с мојим гађањем нису чиста посла - али варали су се.

Касније сам се с мојим хусарима овако погодио: ко шта убије - његово је, али сваки себи сам да набавља барут и сачму. Сви су на то врло радо пристали. Скупили су новац и донели из Бахмута све што им треба, а онда су се тако одушевили за тај посао да су хтели сваки дан у шуму. Привлачило их је и то што су осим меса добијали леп новац и за вучје и зечје коже.

Ја сам с мојим ловцима ноћивао понекад и неколико ноћи по шумама, и мислим да није остао ниједан кутак у околини наше насеобине у који моја нога није ступила.

А сад ћу вам опет причати о црногорској комисији.

Кад је владика црногорски отпутовао из Кијева (о томе сам већ говорио), мајор Петровић је остао под командом генерала Шевића и прешао у нашу насеобину. Он је ускоро решио да се ожени ћерком Шевићевом, једном врло лепом девојком, и како су њени родитељи дали пристанак, свадба се одржала још исте јесени.

Мајор Петровић се са својом младом женом настанио, са допуштењем свога таста, у једној државној згради, близу наше нове насеобине; ту је и зиму провео. А с пролећа му је из Војне колегије стигла наредба да се ради једног поверљивог посла јави команданту у Кијев, где ће добити даља упутства. Из команде генерал-мајора Шевића имао је да се брише.

Ја сам се с њим видео пред његов одлазак. Иако у наредби није стајало зашто га позивају, нас двојица смо се ипак досећали да ће то бити нешто у вези с оном црногорском комисијом. О мени и другим официрима није било у том указу ни речи, и зато ми је мајор Петровић обећао да ће ме из Кијева обавестити шта је посреди.

Убрзо после тога стигло ми је његово писмо. Јављао ми је да је доиста послан у ту комисију и да је добио чин вишег мајора. У исту комисију био је одређен и један пуковник, по имену Пучков, који је имао као комесар да рукује и новцем одређеним за пресељење Црногораца у Русију. Он, Петровић, ускоро ће, писао је, у Ћесарску, у Беч, да издејствује од ћесарског двора дозволу за слободан прелаз насељеника преко границе. Из Беча ће ми, рекао је, писати преко команданта у Кијев, а командант ће ми писмо предати.

Одмах после мајоровог одласка из Кијева настала је зима и ја о црногорској комисији нисам више ни мислио, нити сам имао жеље да будем у њој. Одлучио сам чак да одбијем владику ако и мене позове. Хтео сам да останем у насеобини да водим газдинство, на које сам се већ почео навикавати.

Прве тешкоће сам и заборавио, а земља се показала добра и плодна.

Те зиме био сам службено послат у Бахмут да примим плату за Шевићеву команду. Генерал Бибиков, који ме је много волео, рекао ми је том приликом: "Код вас у пуку је сада упражњено место нижег мајора. Немојте као старији капетан пропустити сада ту прилику и дозволити да неко други заузме то место. Замолите зато генерала да вас пусти у Петроград и тамо тражите виши чин, а ја ћу", рекао је, "написати за вас препоруку тамошњој господи коју знам, да вам буду на руци."

Примио сам тај савет и одлучио да одем у Петроград. Кад сам однео новац у пук, замолио сам генерала Шевића да ме пусти у Петроград и напише представку Војној колегији у којој ће ме препоручити за виши чин.

Генерал Шевић је одмах пристао. Пустио ме је, написао представку Војној колегији, а и другој господи послао препоруке за мене.

Пред одлазак добио сам трећину годишње плате, али како ми је то ипак било мало за пут, измолио сам од генерала на име моје будуће плате још сто рубаља, и с тим сам кренуо.

Било ми је врло важно да се видим и са генералом Бибиковом, да и од њега добијем препоруке које ми је обећао. Зато сам, иако му није било сруке, кренуо најпре у Бахмут.

Генерал Бибиков учинио ми је по обећању: дао ми је писма за неку господу; с тим писмима сам пошао на пут.

Два дана пре мог доласка у Бахмут стигла су тамо два човека из Ћесарске. Један од њих дошао је из Петроварадина, места у коме ми је отац после мог одласка остао. Он ми је донео и писмо од оца. Отац ми пише како је ожалошћен што смо се растали и тражи да се ја, како год знам, потрудим да му на двору израдим дозволу за прелаз из Ћесарске у Русију. Пише да намерава продати све непокретно имање, стоку и остало, да ће све претворити у новац и на сваки начин прећи у Русију. Сам, вели, нема никаквог начина да ту дозволу изради, него се нада једино у моју помоћ.

Упутио сам та два човека у насеобину генерала Шевића и по њима известио генерала о оном што ми отац пише. Молио сам га да ми помогне: да по жељи мога оца напише представку Војној колегији и да ми је пошаље у Петроград. И он ми је учинио по вољи.

Нисам имао више потребе да се задржавам у Бахмуту, него пођем на пут и, како је зимски пут био добар, деветог дана стигнем у Петроград. Сутрадан се јавим вицепрезиденту Војне коагегије, господину Степану фјодоровичу Апраксину, предам му представку, као и препоруке од генерала Шевића и Бибикова.

Чим сам ушао, он ме је познао и запитао ме: "Јесте ли ви онај капетан што је из Беча дошао са препоруком нашег посланика?"

А ја му одговорим: "Пред вама стоји тај исти вашега високопревасходства покорни слуга, којем сте ви, у оно време, изволели учинити велику милост и пажњу, за коју и сад најпокорније молим да ми учините, а узрок мога доласка овамо изволећете дознати из ових писама."

Све сам му то морао казати на немачком, јер у руском још нисам био довољно поуздан.

Кад је Степан Фјодорович прочитао писма, одговорио ми је врло љубазно: "Према вашем чину и вашим заслугама ви ћете бити награђени чином нижег мајора, који је упражњен у вашем пуку" - и одмах је преко ордонанса послао моју представку секретару Војне колегије, са наредбом да се моја ствар стави на дневни ред прве седнице.

Затим ме је почео испитивати о нашој насеобини и нашем животу у њој. Ја сам се хвалио што сам више могао и уверавао га да смо тамо сви задовољни. (И доиста, уколико се тицало земље која је припала Славеносербији и коју сам ја хвалио, целу сам истину говорио, јер је та земља била несравњено боља него у Новој Сербији, Хорватовој насеобини, као што нам је и клима била много блажа.) Само сам добро пазио да се не изрекнем штогод о оним тешкоћа-ма које смо сви у почетку поднели. То сам прећутао.

Опазио сам да је Степан Фјодорович мојом причом био веома обрадован и зато је једнако понављао своја питања и непрестано се враћао на исто. Обећао ми је затим своју милост и пажњу и позвао ме да му још који пут дођем, а онда ме отпустио.

Истога дана стигао сам да и друге препоруке разнесем и предам господи којој су биле упућене. Сви су ме примили лепо и љубазно, а нарочито ми је господин генерал-ан-шеф Петар Спиридонович Сумароков својим љубазним речима дао наде да ћу успети.

И та су ме господа питала о нашој насеобини, и ја сам је свима хвалио колико сам више умео, што је њима било веома мило.

Дочек који су ми та господа указала и нада коју су ми улили расположили су ме и већ сам замишљао да ми је унапређење у чин нижег мајора потпуно осигурано. Али чему све није јадни човек изложен у овом таштом свету и на какве све тегобе није осуђен. И срећни и несрећни дани његови сакривени су у тами, а нема судбина крије и чува од човека све што га чека и никоме не да да унапред дозна шта му је спремила.

Хоћу да кажем да и у највећој тобожњој срећи човек треба сваког часа да очекује изненађење и промену. Тако се и мени тада десило. Сва моја радост и велике наде претвориле су се наједном у највећи јад и тугу. Тај чин који сам ја имао добити умало што нисам изгубио, и једва сам га после са великом муком добио.

Овде треба да се за тренутак, у овој мојој повести, задржимо, и да се вратамо натраг, да читатељ види који је узрок био том догађају, и да том приликом дозна још неке ствари.

Говорио сам и раније да је генерал Хорват слао своје посреднике у Кијев да наговарају Шевићеве људе да пређу њему, у Нову Сербију. Први од тих посредника био је Димитрије Перић.

Тај Перић имао је, мора се рећи, извесну вредност, али се и-пак двапут огрешио о своју савест - што ћу у даљим редовима у потпуности изложити.

Он се иселио из Ћесарске као млад човек, пре исељења оженио се старијом ћерком. генерала Шевића (који је у то време био ћесарски капетан). У Русију је стигао пре Хорвата и Шевића и још је онда, а и за време царице Ане Ивановне, по допуштењу ћесарског двора врбовао оданде људе и попуњавао њима стари Српски пук, који је био основан још под императором Петром Првим. Али како тај пук није био потпун, није се ни називао пуком, него: Комбинована команда лаке војске. Њом је командовао Иван Албанез, човек који је учествовао у рату у Молдавији, на Пруту. Он се у више окршаја с Турцима истакао са својим жолнирима (тако су их тада називали) као велики јунак и цару веран. Зато је цар одлучио да од његових жолнира направи пук и да га назове Српски хусарски пук - јер су ти жолнири највећим делом, ако не и сви, били Срби.

У том пуку било је људи више него раније, али ипак није био попуњен све до царице Ане Ивановне. Тек је од ње добијена дозвола да се у Ћесарској врбују добровољци, и преводе у Русију у тај пук. За врбовање послан је из Русије (са још неколико људи) Србин, тада капетан, Божић (називали су га и Панић), који је доцније служио у Малорусији као пуковник у Черњиговском козачком пуку.

Кад је, у оно доба, Божић дошао у Ћесарску, пошло му је за руком да врло брзо накупи Срба добровољаца за цео пук. С њима се тада и тај Перић преселио у Русију и у том старом Српском пуку дошао до капетанског чина. Он је био племић по пореклу. (Његов отац је у Ћесарској имао тешку судбину. Као виши капетан Поморишке ландмилиције, оклеветан од неких Мађара, неправедно је осуђен на смрт. Његов син, тај исти Димитрије Перић, од жалости за оцем оставио је кућу и домовину и преселио се, као што смо већ рекли, у Русију.)

Кад се, касније, Хорват преселио у Русију, настојао је на све начине да примами себи Србе официре из ранијих старих хусарских пукова. Он се прво распитивао какав имају углед, а онда их је као исељенике тражио у своју команду и давао им више чинове. Још приликом свог првог доласка у Петроград Хорват је видео тога Перића, и пошто је знао да ће овај свакако хтети да буде у пуку свога таста, генерала Шевића, желео је то да осујети и да га примами себи. Почео га је придобијати. Призивао га је себи и обећавао му чин вишега мајора, а касније и потпуковника.

Перић, опет, видећи да је Хорват лепо примљен на двору (а много су припомогли и обећани чинови), пристане да пређе под Хорватову команду - чинећи му све по вољи.

Хорват напише представку Сенату у којој је тражио да се Перић постави у његов пук, са чином. вишег мајора, што се ускоро и десило, а затим му убрзо (пре Шевићевог доласка) изради и обећани потпуковнички чин. Перић се после тога осећао толико обавезан према Хорвату да је био спреман да га у свему слепо слуша, па макар то било и против савести.

После тога стигао је и Шевић у Кијев и, као што сам већ говорио, није хтео да ступи у Хорватов пук, него је отишао у Москву да изради за себе и своје људе друго, одвојено насеље. А Хорват опет пошаље Перића са још неколико официра у Кијев да бајаги купују чоху за официре и још неке ствари за пук, а у ствари да потајно наговарају Шевићеве официре и војнике да траже да се преведу у Хорватову Нову Сербију. Хорват је тиме учинио да Шевић омрзне Перића и да се између њих створи велика омраза и завада.

Перић је учинио велику погрешку што је подбуњивао Шевићеве људе - само да Хорвату учини по вољи. Многи Шевићеви људи пожелели су тада да пређу Хорвату и због тога се створила читава побуна и нереди. И да само није на Шевићеву молбу са вишег места забрањен Хорвату такав рад, Шевић би остао скоро сасвим без људи.

А кад се Перић вратио из Кијева у Нову Сербију без икаквог резултата, Хорват је то приписао његовом немару и стао га гонити, и то што даље, све више и више. Најзад су се страшно завадили, и Перић, изгубивши свако стрпљење, напише доставу против Хорвата због неке утаје и преда је Сенату у Петроград.

Хорвата позову на одговор, али Хорват се оправда, а Перића као кривца ухапсе и ражалују у редова (као редов Требало је да остане све док му казна не истекне). Али Хор" ват се ипак сажалио на Перићеву несрећу па му је од Сената измолио помиловање и чин из којег га је раније узео себи, то јест капетански чин. Тим великодушним поступком подигао се јако Хорватов углед.

Хорват се после тога вратио у Нову Сербију, а Перић је и даље остао у Петрограду. Одлазио је у Сенат и молио да му се врати ранији, потпуковнички чин, али остављен сам себи није могао ништа постићи. Најзад се реши на последње средство. Пошаље по куриру писмо своме тасту, генералу Шевићу. Кајао се за све оно што је радио против њега у Кијеву и молио га за милост (тако га је сигурно неко посаветовао) да о њему, Перићу, напише представку Сенату и препоруке сенаторима - не би ли био те среће да добије опет свој ранији чин.

То се десило баш кад сам се ја спремао да пођем у Петроград. Перићев куркр допутовао је поштанским колима Шевићу истога дана кад сам ја од њега пошао у Бахмут. Ја сам скретањем у Бахмут продужио свој пут за преко сто врста, а још сам се и у Бахмуту задржао неколико дана - и тако изгубио много у времену.

Кад је Шевић примио Перићево писмо, сажалио се, и по истом куриру послао представку Сенату и препоруке сенаторима, молећи да се Перићу врати макар чин вишег мајора и да се постави у његов пук на упражњено место мајора Петровића. (Перићев курир стигао је поштанским колима са писмима у Петроград неколико дана пре мог доласка.) Тако се генерал огрешио о мене, а знао је, међутим, добро ради чега ме је послао у Колегију.

Перић је знао да ја ради тог истог упражњеног места долазим у Петроград, али, кад је добио од Шевића жељену представку, он је уложио сав напор и пожурио да убрза решење Сената у своју корист.

И срећа га је послужила. За неколико дана све је завршио: добио је чин вишег мајора и постављен у пук генерал-мајора Шевића на место мајора Петровића.

Шта се између Перића и Хорвата десило чуо сам, додуше, у Петрограду, а и Перића сам тамо затекао, али да је Шевићу слао курира, да је о њему предата представка Сенату, да је и чин вишег мајора већ добио, и да је већ постављен на упражњено место за које сам ја дошао да молим - о томе нити сам ја шта знао, нити се знало у Војној колегији. Сазнало се тек кад је изишао указ Сената. И тако ми је Перић стао на пут и покварио ми унапређење.

Можеш мислити, читаоче, како ми је то тешко пало. Сматрао сам да мојој жалости утехе нема. То је био за мене гром из ведра неба. Од жалости нисам неколико дана ни јео, ни пио, ни спавао, него сам само сав избезумљен ходао и лежао; било ми је утолико теже што је моја ствар била без икакве наде, пошто се указ Сената није могао поништити.

Указ Сената одобрен је и у Колегији. Перић је постављен на упражњено место мајора Петровића, као виши мајор, и упућен у Шевићеву команду. И тако он оде у пук, а ја останем у Петрограду.

А да би несрећа била још већа, тако сам се од тога разболео да нисам могао ни из куће изићи за читаву недељу дана. У лицу сам. се тако променио да је изгледало као да сам из болнице изишао. И да ми се није нашао један добар човек, сасвим бих пропао од туге и јада. То је био бивши капетан старог Молдавског пука. Становао је са мном заједно, звао се Времов.

Тај добри човек гледао је на све начине да ме утеши. Како је био веселе нарави, он ми је по цео дан, седећи крај моје постеље, причао шаљиве и забавне ствари, разне доживљаје из своје службе и многе случајеве сличне моме. Говорио ми је да други у таквим случајевима нису очајавали него су ишли и молили, и да је многима полазило за руком да на тај начин успеју. "Тако и ви", говорио ми је тај пријатељ, "устаните, оставите те тужне мисли, дигните главу и охрабрите се. Идите својој господи, молите их, реците им да вам је нанета увреда што вам је место други заузео. И, на крају крајева, зашто сте изгубили наду да ћете добити унапређење кад су вас господа тако лепо с почетка примила и обећала вам место?"

Савет мога пријатеља, капетана Времова, учинио ми се добар и ја сам почео размишљати на који начин да повратим што сам изгубио. Кривио сам самога себе што сам, кад сам дошао у Русију, пропустио и нисам одмах тада тражио виши чин, као други пресељеници - а било је међу њима и неких који нису ни били у ћесарској служби, па су ипак добили капетанске чинове. Кривио сам себе што сам из пуке скромности замишљао да ће господа бити незадовољна мноме ако тражим виши чин, и тако сам због своје скромности остао у чину који сам имао и у ћесарској служби и као неки добитак сматрао сам једино то што ми је дата предност пред осталим капетанима.

Ето како човек може да се уназади и створи сам себи невољу кад не искористи на време оно што му припада, као што се, ето, са мном десило кад сам пропустао при ступању у службу да тражим чин вишега мајора, о коме су ми и сама господа говорила. Тада у својој великој скромности нисам ни сањао са коликим ћу га тешкоћама после добити. Из скромности нисам хтео да изгледа да сам дошао у Русију ради чинова, него само из искрене жеље да умрем у служби за њу; био сам срећан и задовољан већ и зато што сам се нашао међу својом једноверном браћом, а то сам и доказао самим тим што се нисам, отимао за срећу која је, може се рећи, преда мном стајала.

Истина је да је прва и највећа дужност сваког поштеног човека да буде веран владаоцу и исправан у својој служби, али исто тако не ваља остати ни непотребно скроман; треба верно служити, али од те службе треба имати и неке користи.

Држава и владалац не траже да човек који својски ради не буде за то награђен, него, напротив, и држава и владалац законским средствима дозвољавају да се свако може користити владаочевом милошћу која се излива на верне поданике. Усрдност не губи ништа од своје вредности ако добар поданик тражи од владаоца своје право. Јер човек који се залаже а не уме за свој рад да извојује ни признање ни користи личи на мртваца.

Усрдност се доказује исправном службом, а служба је, опет, основ на коме почива опстанак и благостање појединаца. Зато нико не треба да пропушта прилике које му могу донети част и славу; част и слава доносе корист и животну сигурност, то јест плату према чину. А ако се неко својом дугогодишњом верном службом нарочито још покаже достојан, цар му може поклонити чак и села или му дати пензију.

Ако неко, по несрећи, има незнатну службу или пропусти своју срећу, па макар све то било и са највећом чашћу, та част остаје у беди. Усрдност у том случају остаје без вредности. Ко није збринут пропада, остаје сиромах, осуђен да буде просјак и умире од глади, а тиме не користи ни држави ни владаоцу.

Такве су ми мисли пролазиле тада кроз главу, и ја сам донео решење да могу себи помоћи само ако се усилим, устанем из постеље и пођем да молим господу и да сада, макар са задоцњењем, добијем чин који сам због своје скромности, ступајући у службу, пропустио да тражим.

С тим мислима устанем из постеље, обучем се и пођем најпре у Колегију, у канцеларију. Тамо запитам да ли је стигла моја молба. Чиновник ми одговори да није и да о томе ништа не зна.

Пођем онда секретару и на његово питање шта желим, ја му се поклоним и упитам да ли су господа штогод решила о мојој молби. Он ми одговори: "Молба је ваша код мене к није још ништа у вези с њом урађено, осим оног што је било казано још онда кад сте је предали, то јест, да се о њој реферише на општој седници. Ја сам то и хтео да учиним, али пошто је убрзо после тога указом Сената мајор Перић постављен на место које сте ви тражили, ваша молба није ни узимана у поступак и ја према томе нисам ни имао шта да реферишем. Сада бих могао реферисати само на изричит захтев господе чланова."

На те речи, ја се оборене главе вратим кући. Сутра изјутра одем кући господина вицепрезидента Степана Фјодоровича Апраксина. Прођем поред стражара у салу, видим нема још никог, стојим тако сам. Наиђе један лакеј и ја га запитам: "Хоће ли генерал скоро изићи?" Он ми одговори да генерал још није устао, да је још у постељи.

После пола сата наиђе и други, који је свакако био дежурни. Он отвори врата која из сале воде у малу собу испред спаваће и стаде код врата. Приђем му и полако га упитам: "Је ли устао генерал?" - а он ми одговори: "Можда се већ пробудио, али се још не јавља."

Ја га замолим да ме пријави, а он ми рече да причекам док не дође камердинер, па да њега замолим. "Ја", рече, "не пријављујем."

Причекао сам још једно четврт сата и сачекао камердинера. Носио је нешто завијено у хартију. Ја и њега станем молити да ме пријави. Али како су све омиљене слуге велике господе горде и уображене, а камердинери већ неће ни с ким ни да говоре, тако је и мене овај дочекао, рекавши ми: "Причекајте ту ако хоћете, па кад генерал изиђе видећете га и сами; не могу ја трчати и свакога пријављивати."

После тих речи хтео је да се удаљи, али ја сам желео да се што пре насамо разговорим са господином вицепрезидентом о својој невољи. Зато сам и поранио, пожурио сам док још ко није наишао, јер би се могло десити да у том случају ни речи с њим не проговорим. Зато опет станем лепо молити камердинера да ме пријави. Он најзад пристане и упита ме: "Како се зовете? - да могу казати генералу." Ја му кажем. Мало после зазвони звонце из спаваће собе, и камердинер оде господину у собу, а мало после и мене позове унутра.

Кад ме је Степан Фјодорович угледао, упитао ме је зашто тако дуго нисам долазио и што сам тако ослабио, да нисам случајно болестан. На та љубазна питања ја му одговорим: "Узрок је у томе, ваша екселенцијо" - тако сам га на немачком титулисао - "што сам се разболео од туге и јада, због несреће која ме је задесила. На место које сам ја молио постављен је други, а ја отпао. Сада ми је остала нада једино у вашу милост", и, рекавши то, пољубио сам га у руку. Додао сам и то да сам још онда кад сам дошао из Ћесарске и ступио овде у службу остао запостављен. Свима другима дат је по један чин више него што су га имали у ћесарској служби; једини сам ја остао тада само са својим капетанским чином.

Мој високи заштитник, Степан Фјодорович, саслушао ме је, не прекидајући ме, и онда ми одговорио: "Ваша ствар стоји сада мало рђаво, јер је то место које је требало да буде ваше заузео Перић" - и стане због тога кривити Шевића: "Шевић је написао две представке за једно празно место, једну Сенату о постављењу Перића, а другу Колегији за вас на то исто место, и тај његов поступак је за највећу осуду. Он је и Колегији направио тиме неприлике и сада се неће моћи друкчије него да се чека док се не састане седница и не узме ваша ствар у разматрање."

Ја сам био веома задовољан тим одговором мога заштитника; опростим се, изиђем и пожурим (пошто је било још доста рано) да и другог свог добротвора, Петра Спиркдоновича, затекнем код куће. Тог дана сам имао среће па сам и тог господина затекао - још се облачио, спремао се да иде у двор.

Он ме је такође дочекао лепо и опазио промену на мени. Упитао ме је: Што сте тако смршали? Јесте ли здрави?" - а ја му одговорим оним истим речима као и Степану Фјодоровичу, и поновим му своју молбу.

Као добар и сажаљив човек, он ми рече: "Онда кад сте ступили у службу нисте узели чин око којега сада имате толике муке, зато се сада морате стрпети и чекати, јер је то место заузео већ други. Засад вам ништа друго не могу рећи, него само то да ће ваш случај Колегија узети у разматрање."

Оба ова господина дала су ми тога дана извесну наду и сад сам имао само да се стрпим и да чекам решење Колегије.

Истога дана увече отидем и трећем господину, Василију Ивановичу Суворову, који је био генерал-мајор и члан Колегије. Ја сам и раније њему одлазио, али он никад није био много предусретљив спрам мене, а тога вечера још мање. Кад сам му почео говорити о својој ствари, одрекао ми је отворено своју помоћ и рекао ми: "Ви не можете добити тај чин, јер је то место већ заузето, и грешите што ту и даље седите" - и посаветује ме да се вратим у своју команду.

Тај господин је имао охолије држање од свију других. Није волео ниједног странца, и зато се и према мени тако понашао.

У то време било је изгледа да ће доћи до рата са пруским краљем Фридрихом Другим. Због тога су се на двору често одржавала саветовања, а у Колегији опште седнице се дуго нису сазивале - и зато је моја ствар стајала на истом месту. Тако је прошао читав један месец.

Није било лако провести месец дана у Петрограду без посла (оно раније време и не рачунам). Забринуо сам се и због великих трошкова са све празнијим џепом. А шта ћу, мислио сам, ако моја ствар остане и даље без икаквог изгледа? Ја, додуше, сваког празника одлазим господи и они ме виђају, чак ми понекад кажу и коју реч, али понекад ме и не виде. Нисам знао шта ће до краја бити, али ме је обузела страшна досада, и дани су ми пролазили тако споро као да сам на морској пучини. Једина ми је још забава била да, онако нерасположен, шетам улицама.

Напослетку од досаде одем у Колегију да мало поседим и видим да ли ћу чути штогод за седнице. Било је то у четвртак, рано изјутра.

Уђем у канцеларију и нађем шефа. Звао се Гаврил Петрович Черепов. Он је био предусретљив човек, и говорио је доста добро немачки. Он ми у разговору између осталог рече да ће се сутра изјутра састати општа седница у Колегији. Чим сам за то чуо, ја оног часа одем Петру Спиридоновичу, затекнем. га још код куће и замолим га најпонизније да ме сутра не заборави. Он ми обећа да ће ми учинити све што може. Ја му се поклоним и одем кући.

Сутра изјутра пожурим Степану Фјодоровичу; стигао сам пре него што је пошао у Колегију. Замолим и њега да се заузме за мене, и он ми одговори: "Идите у Колегију и тамо ме сачекајте." Опростим се и брзо одем у Колегију и стигнем на место куд он мора проћи.

После пола сата ето мога заштитника, Степана Фјодоровича. Ја му се на улазу опет дубоко поклоним и подсетим га на своју ствар, а он само климне главом и уђе у канцеларију.

Видим и оног секретара код кога је била моја молба; трчи овамо-онамо, носи акта на седницу.

Стајао сам на улазу до после два сата, све док се седница није завршила. Кад је Степан Фјодорович изишао и видео ме, застане и рече: "Ваша је молба прочитана и по њој ће се урадити што треба."

После тога он отиде, а ја останем да сачекам и другог свог заштитника, Петра Спиридоновича Сумарокова. И он ми је, кад је изишао и видео ме, онако у пролазу рекао да је решено да се по мојој молби уради све што треба.

Даље већ није било потребе да стојим и чекам генерала Суворова, јер сам и тако знао његово расположење спрам мене, а ни генерала Грузинског, који је, истина, био члан Колегије, али као мек човек нити се с ким препирао, нити се за ког заузимао, нити је коме сметао. Зато одем секретару да му се јавим и да га питам на чему сам.

Од њега сам чуо вести: да је наређено да се по мојој молби напише извештај у ком ће се изнети све о мени од мог доласка у Русију и ступања у службу, и кад све то буде размотрено, онда ће се тек, рече, донети одговарајуће решење.

Сад ми је већ било мало лакше. Био сам срећан што се ствар покренула с места. Моју је молбу секретар предао у канцеларију да се заведе, а после тога требало је да се преда њему (ја сам шефа канцеларије замолио да пожури, и идуће недеље, у уторак, моја је молба већ била код секретара).

Те исте недеље у четвртак одржала се у Колегији седница и ја сам тог дана сачекао сву господу на улазу у Колегију и све поздравио. Ра том месту сам и остао, очекујући њихову велику помоћ и милост.

Око дванаест позван сам у салу за седнице и тамо сам од господе чланова чуо да је моја ствар узета у разматрање и да је Колегија не може друкчије решити (јер је место које сам ја тражио по решењу Сената већ заузео мајор Периг), него "пошто ви нисте", рекли су, "добили виши чин при ступању у руску службу, као што су други исељеници добили, већ сте остали у чину с којим сте у Ћесарској служили, хоћете ли", питали су, "бити задовољни решењем Колегије да вам се да чин нижег мајора, а да останете с платом капетанском све док се ново неко место за вас не укаже?"

Против тако повољног решења нисам имао ништа да кажем. Рекао сам само да сам задовољан и да молим за постављење. На те ми је речи Степан Фјодорович, као председавајући, честитао чин нижег мајора, а ја сам се поклонио, захвалио и изишао из сале. Сутрадан сам отишао свој господи која су се за мене заузимала и захвалио им се.

Док ми постављење није било потписано и указ изишао, прошло је још неколико дана. Али више ми није било досадно чекати. Проводио сам време у забавама. Ишао сам понекад у двор на оперу или на бал, и забављао се гледајући весеље на двору.

Како сам сад имао доста времена, почео сам да смишљам како да оца избавим из Ћесарске. Хтео сам предати молбу Колегији, али како сам у Русији био још нов, нисам знао одакле да почнем и кога за савет да питам.. Најзад са-м почео сам састављати молбу. Изнео сам у њој најглавније, колико сам тада знао и умео руски. Писао сам је и преправљао неколико пута и тако написану чувао код себе до згодне прилике. У томе је изишао и указ о мом унапређењу; постављен сам у Шевићеву команду. Добио сам и копију тога указа из Колегије, који чувам и дан-данас међу другим мојим хартијама.

Једног дана рано изјутра одем господину вицепрезиденту Степану Фјодоровичу Апраксину. Чим ме је угледао, упитао ме је хоћу ли скоро у пук. Ја му одговорим: "Ја ту управо и немам више посла, али једна ме невоља задржава, коју се усуђујем вашем високопревасходству саопштити."

Он ми на то рече: "Па добро, каква ти је то невоља? Ако могу, ја ћу ти помоћи."

На те његове лепе речи ја му почнем све подробно причати о свом оцу. Рекао сам му и то: "Намучио сам се, настраховао и опасностима се излагао док у Ћесарској нисам добио дозволу за прелаз (као што је вашем високопревасходству већ познато), а отац ме је само зато и пустио у Русију да и њега с породицом касније овамо преведем. И сада сам", рекао сам, "добио писмо од оца у ком тражи да се побринем за његову дозволу за пресељење и да молим овде господу за милостиву помоћ. Он сам у Аустрији не сме да моли, јер се на то тамо строго гледа. Зато молим ваше високопревасходство да ми у тој невољи укажете високу помоћ и да примите моју молбу."

Кад ме је тај господин саслушао, рекао ми је да предам молбу у Колегију, па ће Колегија учинити све што се може учинити. Похвалио је таквог оца, а и мене што се о њему тако бринем.

Ја му одговорим да сам ја ту још човек нов, да сам тек недавно дошао и да не знам шта да почнем и кога да молим да ми састави молбу. "Бојим се да не направим неку погрешку, и зато молим ваше високопревасходство да ми и сада покажете вашу очинску милост као што сте ми показали приликом мога доласка у Русију и мога унапређења, и да ми будете саветник, јер ја ни за једног другог добротвора не знам, осим вас."

Видео сам по његовим речима да му се моја молба допала: "Ја вас све волим", рекао ми је, "али тебе нарочито, и зато хоћу да ти у свему помогнем." После тих речи рекао ми је да причекам у предњој соби. "Ја ћу те°, рече, "после позвати."

Онда рече ордонансу да из Колегије зовне секретара Њемоја; ордонанс на то пође у Колегију, а ја у предњу собу.

Један сат после тога дође секретар Њемој (он је био познат у Колегији као врло способан човек), и одмах уђе у салу, куда и мене ускоро позову. Кад сам ушао, Степан Фјодорович ми рече: "Ето, тај ће вам господин написати што вам треба. Ви му се само јавите и објасните му вашу ствар."

Ја му се захвалим на тој милости, поклоним се и изиђем из сале, па сачекам да и секретар изиђе. Мало после изиђе и секретар и рече ми да дођем његовој кући после подне, у три сата - и тако се разиђемо.

У три сата, као што ми је речено, одем секретару; понесем и ону моју молбу. Нађем га код куће. Повео ме је у своју спаваћу собу и наредио слузи да каже да није код куће ако га случајно когод затражи - да му нико не би сметао.

Посадио ме је на диван, а и сам је сео поред мене, и онда ме је почео испитивати у чему је та моја молба. Рекао ми је: "Видим да је Степану Фјодоровичу стало да се та ствар реши у вашу корист."

Ја извадим своју молбу и рекнем му да је ту све изложено. "Само, молим вас, немојте ми замерити ако сам штогод рђаво написао. Ја сам ту одскора и још сам несигуран у руском. Зато будите добри и поправите где шта треба."

Он ми одговори: "Не мари, мени треба само суштина, а како ћу саставити ја већ знам."

Кад је прочитао моју молбу, подвукао је само неколико речи које су са српског биле рђаво и неправилно преведене, па их није могао разумети. Питао ме је шта значе те речи, а кад сам му протумачио, схватио их је и само је њих прецртао. Затим ми је рекао да му се за два дана јавим, а он ће, рече, дотле све свршити.

Опростим се и одем.

У одређени дан опет се упутим његовој кући. Затекнем га. Показао ми је написану молбу, у којој је било све што сам и ја написао, само је било на други начин састављено. Кад ми је прочитао, упитао ме је како ми се допада.

Ја му ништа друго нисам умео рећи осим да сам му бескрајно захвалан и да ћу се заувек сматрати његовим дужником и пријатељем, и у знак захвалности пружим му једну лепу емаљирану табакеру, које су тада биле у моди, али он није хтео да је прими. Рекао ми је да ће бити задовољан већ и тим ако ја постигнем то што желим. Дао ми је затим молбу да је однесем у канцеларију Колегије, да се тамо начисто препише.

Опростим се с господином секретаром, одем у Колегију и предам молбу шефу канцеларије, ког сам још одраније знао. Он је узме, прочита и нареди једном писару да је препише. Ја је узмем код себе до нове седнице, која се већ сутрадан одржала.

Ујутру рано пођем у Колегију и станем опет код врата кроз која ће господа чланови проћи. Кад је наишао мој заштитник, Степан Фјодорович, ја му приступим и предам молбу. Он је прими и понесе са собом.

Око два сата почели су господа чланови излазити и, кад су већ сви изишли, запитам секретара да ли је шта уређено по мојој молби, а он ми одговори: "Ваша је молба код мене, наређено ми је да је на идућем заседању поднесем. Данас се", рече, "није могло ништа урадити, јер су се данас решавале много важније ствари."

Морао сам чекати до друге седнице, која је била заказана тек за шест дана, а за то сам време одлазио својим високим заштитницима, Степану Фјодоровичу Апраксину и Петру Спиридоновичу. Молио сам их обојицу и они су ми обећали да ће се на сваки начин молба за мог оца на првој седници узети у разматрање.

После седам дана дознао сам да ће се као сутра, у уторак, одржати седница, и зато тог дана пожурим мало раније у Колегију и станем опет на згодно места да ме господа у пролазу виде.

Тог дана су се господа чланови задржали на седници мање него ранијих дана. Степан Фјодорович ме је на изласку приметио и рекао ми на немачком да се не бринем, ваша је", рекао је, "ствар данас била на седници" - а ја ћу се поклоним и захвалим.

Одем онда секретару да њега запитам за решење, а он ми одговори да је на седници решено да се од стране Колегије напише царици реферат у коме ће се молити за њену најмилостивију заповест "да се по вашој молби пише опуномоћеном министру у Беч да он на ћесарском двору изради дозволу да вам се отац са породицом може преселити у Русију".

Сутрадан одем Степану Фјодоровичу. Он ми Је то исто казао и дао ми наде, па онда и Петру Спиридоновичу, па сам и од њега чуо да ће се царици написати реферат.

Шест дана после седнице реферат је у Војној колегији био потписан и поднет царици, после чега је њено величанство најмилостивије изволело наредити Колегији иностраних послова да напише посланику, грофу Кајзерлингу, у Беч да изради мом оцу дозволу да се може са породицом иселити у Русију. Као разлог наведено је да сам ја, његов син, с дозволом ћесарског двора прешао у Русију, а отац да ми је остао са малолетном децом тамо, да нас двојица тугујемо један за другим и да се зато моли опуномоћени министар да употреби сав свој утицај и изради моме оцу дозволу за пресељење.

Царичина наредба послана је Колегији иностраних послова и поступак по њој је почео. Ја сам тамо одлазио сваки дан, а често сам бивао и код вицеканцелара Воронцова и молио и њега. То је био врло љубазан господин. Обећао ми је да ће писмо бити ускоро послато и да ће и он од своје стране писа™ посланику о томе. Рекао ми је да ће ми помоћи, а дотле да се стрпим.

Ја сам десет дана сваки дан одлазио у Колегију иностраних послова и дочекао најзад и тај дан кад је требало да моја ствар оде. Речено ми је да се курир који ће поћи У Беч налази у Колегији. Нађем га и запитам кад ће поћи и да ли би могао и нека моја писма понети. Он ми одговори да полази сутра после три сата по подне, а за писма ми је рекао: "Ако су за бечко посланство, боље ће бити да их донесете изјутра рано у Колегију и замолите секретара да их стави у велики пакет у којем су и друга приватна писма."

Ја брзо одем у стан, напишем оцу писмо, јављајући му да сам у Петрограду Да сам му израдио дозволу за прелаз у Русију и да ће ускоро добити пасош, а друго писмо напишем секретару Волкову (Черњев већ није био тамо, премештен је био у париско посланство).

У писмо Волкову метнуо сам и писмо за оца, са очевом адресом, и замолио Волкова да га преда на пошту. Замолио сам га да и пасош, кад буде готов, пошаље моме оцу у Петроварадин.

И постигли смо што смо желели. Господин посланик, гроф Кајзерлинг, према акту из Колегије иностраних послова потрудио се и од аустријског канцелара израдио пасош мом оцу за пресељење с породицом у Русију. Пасош је одмах послат преко команде петроварадинском команданту, генералу барону фон Елфенрајху (о коме сам у првом делу моје повести говорио), с наредбом да га мом оцу преда.

Оцу је пре пасоша стигло моје писмо које му је господин Волков преко поште послао и он је на тај начин био о свему обавештен, али никоме ни речи није говорио. Чувао је то као највећу тајну.

После месец дана командант пошаље по мога оца. То је могао бити знак доброг свршетка већ познате ствари, али мој се отац ипак, како ми је касније причао, од те наредбе (да се јави у тврђаву) добро поплашио, утолико више што се артиљеријски сержан који је послат да га доведе није хтео вратити без њега. (Тврђава Петроварадин лежи на лесној обали реке Дунав, а на левој је град Петроварадински Шанац, касније назван Нови Сад или на немачком Die Stad Neyzatz, у ком је мој отац живео.)

Мој отац је помислио да ће бита рђав знак што је по њега послат артиљеријски сержан, јер кад те људе шаљу по неког, шаљу их или из почасти, или за неко зло. А мој отац тада је мислио више на зло него на добро, јер су неки наши Срби који су хтели прећи у Русију, према једној строгој објави ћесарског двора, страдали због такве своје намере и били јавно осрамоћени. Мој отац се зато јако поплашио. Помислио је или да је искрсла нека сметња, или да је његова ствар потпуно пропала, и да се сазнало да он жели прећи у Русију. Није ни сањао да ће му се пасош преко тамошње команде послати, већ је очекивао да ће му стићи или поштом или на неки други начин. И како се сержан није хтео сам вратити, морао је мој отац, онако у страху, поћи с њим у тврђаву и јавити се команданту.

Командант, који је иначе добро знао мога оца, сачекао га је овим речима: "Шта је, господине Пишчевићу, зар хоћете у Русију?" Мој отац одговори да неће и да ништа не зна о томе, а командант ће: "Како да не знате кад вам је већ и пасош послан?"

Али како отац још није пасош видео, поплаши се да га командант не куша и још једном одговори да о томе нема ни појма, али је додао: "Можда је мој син, који је добио од нашег двора дозволу за пресељење у Русију, и тамо сад живи, можда је он урадио нешто на своју руку, али ја", рече, "ништа о томе не знам."

Тада командант нареди да му се из собе донесе пасош, пружи га мом оцу, изјављујући да жали што мој отац одлази: "Штета што остављате своју отаџбину. Ту сте и ви и ваши служили. Били сте поштовани и познати, а сада без икакве невоље одлазите, одбацујете сав углед који сте овде стекли: угасићете своје огњиште и имање продати у бесцење. Идете да под старе дане започнете у другој држави све изнова, што ће се можда, из богзна каквих узрока, и рђаво завршити, па ћете се можда још и кајати. Уосталом, радите како знате" - завршио је командант - "желим вам срећан пут."

Мој отац је одговорио да је разлог његовом одласку што сам ја у Русији и да је тако свакако судбина одредила - и, опростивши се с командантом, отиде кући.

Чим ми је отац добио пасош, почео је продавати све своје непокретно имање и стоку - и збиља је све давао у бесцење, а онда се почео припремати за пут да се још исте године крене.

После тога ја више нисам имао разлога да остајем у Петрограду, него пођем априла месеца у своју команду, у Шевићеву насеобину, и стигнем срећно кући, јавим се генералу, предам му указ о постављењу и на свој нови чин положим заклетву.

Кад је настало пролеће, прихватим се своје економије. Све послове сам радио радосно и весело. Почео сам сејати жито и спремати све што треба. Мислио сам и како оца да дочекам и решио да доградим још две собе. Једном речи, ништа ми друго није било у глави него само да све постигнем што газдинство тражи - као прави један домаћин. Али нисам дуго уживао у своме послу. Требало је наједном све одбацити и поћи тамо куда судбина хоће. Требало је поднети муке, јаде и несреће које су ми писане.

Нисам провео ни осам недеља после Петрограда у насеобини, кад стиже наредба господину генералу Шевићу из Војне колегије којом се наређује да мене, ађутанта Маркова, наредника Крестића и још два наредника упути у Кијев господину команданту Костјурину, а оданде у другу једну државу, неким поверљивим послом.

Генерал Шевић ме је позвао и саопштио ми наредбу. Било је криво и њему, а мени још и више. Лако се било досетити да је то било по захтеву црногорског владике и мајора Петровића. Изјавио сам генералу да нећу да идем, да за то немам ни најмање воље, да сам почео да се бавим економијом и да ћу, ако то све напустим, изгубити све своје имање.

Генерал Шевић био је мојим одговором задовољан и већ је хтео и мене и све друге да задржи - кад стиже и од генерала Бибикова извештај о истој ствари. Генерал Бибиков је јављао генералу Шевићу да нас све, према наредби Војне колегије, скине с плате и пошаље у Бахмут да се њему јавимо. Генерал Шевић је одговорио Бибикову да нас је све задржао и да ће по куриру спровести Војној колегији наше молбе у којима сви молимо да останемо у нашој насеобини, где се сви бавимо газдинством и грађењем кућа, и да нико од нас не жели да оде, јер бисмо одлазећи изгубили све своје имање. Генерал Бибиков одмах одговори Шевићу да то не чини, јер би могао навући велику одговорност на себе, да се мора ићи куд је наређено и понови да нас што пре упути њему у Бахмут да нам се тамо изда плата.

Према томе, није се могло ништа друго урадити него поћи куд нам је наређено. Такву објаву сам и добио од мога генерала.

>>